Anđelković: O sudu istorije

Kada sam odmah posle prvog kruga predsedničkih i parlamentarnih izbora, u tekstu „Kraj Tadićeve ere“ (Pečat br. 216), konstatovao da Nikolić ima znatno veće šanse da pobedi u drugom krugu – mnogi su me upitali da li sam „dobro“, uvereni da sam teško podneo ishod đurđevdanskog glasanja, te se to odrazilo na ono šta pišem. Priznajem, to me je donekle pokolebalo u vezi sa onim što sam zastupao. Na živopisan način me je podstaklo da dodatno razmislim o tome koliki je značaj psihologije u politici.


(I)RACIONALNA PREISPITIVANJA
 
Da se podsetimo, u pomenutom članku ukazao sam na ruska i francuska istraživanja koja pokazuju da građani u drugom krugu predsedničkih izbora, po pravilu, glasaju na osnovu svojih dubinskih vrednosnih opredeljenja, a ne poziva predsedničkih kandidata koje su podržali u prvom krugu (u izrazito disciplinovanim partijama, kao što je KPRF, oko 30 odsto članova i simpatizera po automatizmu sledi lidera, a u ostalim svega 7-10 odsto). Otuda, glasačima I. Dačića i SPS-a, V. Koštunice i DSS-a, J. Šešelj i SRS-a, V. Glišića i „Dveri“, pa čak i delu novostečenog biračkog tela URS-a (koje je daleko od izvornih ideja G-17 Plus) – bliži je Nikolić od Tadića, i logično je da nemalo njih aktivno podrži prvog, i protivno poziciji njihovih „đurđevdanskih“ izabranika. Ti ljudi žele ponosnu, pravednu i jaku Srbiju, i bez obzira na to koliko je teško u haosu velike ponude (6. maja) artikulisati svoja ubeđenja, u drugom krugu, gde su stvari crno- bele, tj. Tadić oličava status kvo, a Nikolić nekakve promene, racionalno sam verovao da će se u većini opredeliti za poslednjeg kandidata za šefa države.

Iako sam se posle reakcija na moj tekst uplašio da grešim, srećom, ipak se pokazalo da sam poučen rusko-francuskim iskustvom, bio u pravu. Što se tiče prognoza naših agencija za istraživanje javnog mnjenja – gde se kao šampion u greškama (ili spinovanju) pokazao „Ipsos stratedžik marketing“, prognoziravši Tadićevu pobedu sa skoro 60 odsto dobijenih glasova – njima, po pravilu, malo verujem. Ma koliko tvrdile da će Tadić ubedljivo pobediti u drugom krugu, nisu me njihove poruke ni približno zabrinule koliko postđurđevdanska apatija među nemalim brojem ljudi sa kojima se srećem.


TRIJUMF DRŽAVOTVORNIH ŽELJA

No, došao je 20. maj, i za mnoge – tada već i mene ozbiljno načetog demoralisanošću – nastupilo je iznenađenje. Nikolić je pobedio Tadića, dobivši skoro 600 hiljada glasova više nego u prvom krugu. Pokazalo se da je veliki deo, ne samo Koštuničinih (300 hiljada), već i glasača drugih imenovanih političara (800 hiljada), podržao Tomislava Nikolića. Svakako, tako su hteli da kazne DS i njenog lidera zbog svega onoga što su na ekonomsko-socijalnom i nacionalnom planu učinili od kada su preuzeli kormilo naše države. Opet, njihovim dušama su, nesumnjivo, godile i završne poruke Nikolića, koje su bar donekle narušile evrofanatične tonove koji su obeležavali naše izbore. Kako je, primera radi, T. Nikolić rekao B. Tadiću: „Ja Srbiju drugačije vidim, EU jeste prioritet, ali Srbija ima dvoja vrata, trebalo bi sarađivati sa svima. Vi ste bežali od saradnje sa Rusijom, a tek kasnije ste pokazivali kako je ona velika i naš prijatelj“.

Konačno, u svemu je, nesumnjivo, značajnu ulogu odigrala i podrška koju je Nikolić dobio od Koštunice i DSS-a, kao i nekih društveno-medijskih činioca bliskih patriotskom biračkom telu. Došlo je do kumulativnog efekta jer su se iskombinovala dubinska vrednosna opredeljenja i kredibilni apel da se u skladu sa njima – bez parališuće skepse zbog više puta iskazane kooperativnosti SNS-a prema evropskim centrima moći, motivisane željom da Srbiji budu otvorene kapije Unije – da glas Nikoliću. Podrška DSS-a kao simbolički znak da se protivnici režima konsoliduju posle 6. maja, te okupljaju za dalje delovanje – bila je bitna za mobilizaciju opozicionog biračkog tela, ma kojoj od više-manje patriotski deklarisanih stranaka bilo sklono.
Od velikog psihološkog značaja bilo je to što građani o kojima govorimo, i kada su glasali npr. za SPS ili „Dveri“, uglavnom imaju pozitivan stav prema Koštunici. Za njega misle da je čovek od reda i suštinski patriotskih uverenja, bez obzira na to što zbog političkog stila koji smatraju da ga obeležava, nekih kadrvskih rešenja u DSS-u ili svog pragmatizma, primarno glasaju za nekog drugog.


KOSOVSKI IZAZOV

Sve u svemu, Nikolić je pobedio. Ono što ohrabruje, što ima prepoznatljivu državotvornu i nacionalno odgovornu dimenziju, je činjenica da je odmah pošto je bilo jasno da je izabran za predsednika, u obraćanju građanima, naglasio da je za njega prioritet pokretanje – od strane vlasti do sada potpuno zanemarene – borbe protiv „bele kuge“. Uz to je istakao da iako Srbija koju će predvoditi „neće skrenuti sa evropskog puta“, ona će „zaštiti svoj narod na Kosovu i Metohiji“. Slagali se ili ne oko toga da li bi trebalo da idemo u EU, važno je da za nas bude „sveto pismo“ stav: Srbija je naša suština, sve drugo je samo sredstvo da njoj i njenim građanima bude bolje. A ako Srba ne bude ili radi nekih integracija žrtvujemo i preostale pozicije na KiM-u, šta će nam Evropska ili bilo koja druga unija?

Iskreno se nadam da u narednom periodu Nikolić neće podleći pritiscima iz Brisela, odnosno da neće relativizovati srž njegovog nastupa kada je izgovorio: „Kosovo i Metohija je sastavni deo Srbije i želim to da ponovim zbog Tadića“. Nikolić će u predstojećim godinama sam stvarati buduće stranice istorije. Od onoga što bude radio zavisiće kako će biti zapamćen, i da li će ga neke nove generacije Srba pamtiti kao pravog izdanka naše Šumadije, jezgra državnosti moderne Srbije.


POLITIČKI CINIZAM I POŠTENJE                                                

Čuveni ruski režiser Andrej Končalovski – rođeni brat kod nas još poznatijeg Nikite Mihalkova, sa kojim ne nosi isto prezime jer se opredelio da od zaborava spase ono, ništa manje slavno, od majčine porodice – nedavno je u vezi sa ruskim izborima dao izjavu za ugledni moskovski politički nedeljnik „Vlast“. Govorio je o cinizmu u politici, a da se podsetimo taj izraz označava sarkastično omalovažavajući odnos prema okruženju. Končalovski je izrekao mišljenje da nedostatak cinizma političara vodi u poraz. Takve cinične reči o svrsishodnosti političkog cinizma za pridobijanje građana, nažalost, nisu baš bez osnova. Nije tek tako svojevremeno Vinston Čerčil, verovatno samo napola u šali, rekao da je najbolji argument protiv demokratije nekoliko minuta razgovora sa prosečnim biračem.

Mnogi građani su, i u eri u kojoj je bilo znatno manje tehničkih mogućnosti za ispiranje njihovih mozgova, neretko bili pogodno testo za političke manipulacije. Vazda je bilo lako, bar neko vreme, poigravati se njihovim željama. No, u pravu je bio i Linkoln, kada je tvrdio:  „Neke ljude stalno možete da varate, dok svakog možete da prevarite neki put, ali sve ljude ne možete stalno da varate“. U taj ograničavajući faktor crne propagande uverili su se ovih dana Tadić i vrh DS-a. Njihova manipulativna politička praksa, oholost i cinizam – pokazalo se – nisu dovoljni da na sveobuhvatni način, onako kako im se samoživo prohte, nastave da vladaju Srbijom.

To mi daje za pravo da dopunim Končalovskog: i cinizam kao i sve drugo negativno, a korisno u politici, ima svoj rok trajanja. Ipak je bliži istini Volter sa svojim stavom: „Najveća politika je – biti pošten.“ Makar je tako kada se radi o ljudima koji odlučuju o našim sudbinama, a imaju istorijsku svest, i važno im je kako će biti upamćeni. Slava i sve drugo što sa njom ide – prolaze. Presuda suda istorije – ostaje!

Autor: Dragomir Anđelković
Izvor: Pečat