Vjatsko čudo se preporađa

U starom ruskom gradu Vjatka,  koji je više poznat pod nazivom Kirov, preporađa se jedinstvena narodna radinost, koja nema premca u svetu – čuvena Dimkovska igračka. Danas su te figurice od pečene gline, ukrašene jarkim ornamentima, nazivaju ih jednim od čuda Rusije i vizit-kartom Kirovskog kraja. Istoričari umetnosti tvrde da istorijat dimkovske igračke ima više od 400 godina. Ta je radinost nastala u selu Dimkovo, gde su živeli lončari i pećari. Smatra se  da su prve figurice od gline bile zviždaljke u obliku konja, ovnova, jaraca i plovki. Pravili su ih za godišnji praznik Zviždačice, koji se održavao  radi odavanja pošte poginulim u  vreme bitke 1418. godine između stanovnika grada Vjatka i Ustjug. Slavlje je trajalo nekoliko dana, tada se čulo zviždanje brojnih zviždaljki.

Praznik je kroz vekove izgubio prvobitni smisao, te su zviždaljke od gline postale prava umetnička dela. Doduše, početkom 20. veka ta radinost zamalo nije nestala. Ona je bila spašena na čudesan način, - ispričala je u intervjuu radiokompaniji Glas Rusije rukovodilac dimkovske narodne radinosti Nadežda Menjčikova.

Sudbina te radinosti je bila u rukama Ane Mezrine. To je bila jedina starica, koja je početkom 20. veka znala da pravi dimkovske igračke. Ona čak nije imala svoju kuću. Živela je u  brvnari parnog kupatila, koju joj je pružio jedan dobrotvor, bogati trgovac. Ta starica bi došla svaki dan sa svojim mačkama da se greje na suncu, sela na klupu i počela da vaja figurice. Primetio ju je budući umetnik Aleksej Denjšin, koji je tada bio star 16 godina. On bi svaki dan čamcem došao preko reke Vjatka, seo pored nje i zapisivao sve, što mu je baka pričala o istorijatu te radinosti, o sižejima. Mladić je slikao te figurice. Posle izvesnog vremena je on izdao albume u boji s rukopisnim tekstom i igračkama.

Samo zahvaljujući tim rukopisnim albumima čitava Rusija je saznala o dimkovskim igračkama. Međutim, prošlo je skoro 100 godina, dok su se u Kirovu pojavili pravi profesionalci. Olgu Golovinu je ta radinost očarala 1988. godine. Diplomirani umetnik, ona je  počela da proučava šare glinjenih statueta, počela ih  da vaja. Njeni radovi se čuvaju u muzejima i privatnim zbirkama ne samo u Rusiji, već i u SAD-ama, i u Nemačkoj. Pre nego da vajaš treba osetiti raspoloženje gline. Od toga zavisi, hoće li uspeti igračka, -iznosi Olga svoje iskustvo.

Glina je kapriciozna. S njom je obavezno potrebno dogovarati. Jednom sam izvajala gospođu. Uveče sam videla da je igračka raširila ruke. Naljutila sam se i rekla: Šta si to učinila? Moraću da ti polomim ruke. Htela sam da ih ujutro odlomim i stavim druge. Kad dođem sutradan, vidim da je ona stavila ruke onako, kako sam htela. Ništa nisam morala da odlomim.

Danas Olga održava majstorske tečaje umetničkog vajanja iz gline. Doduše,  da bi neko postao znalac i čuvar te ruske radinosti, on mora da položi ozbiljan ispit. Međutim, glavno je da to bude žena, koja živi u Kirovu. Prema  istorijskoj tradiciji, vajati od gline i slikati statuete  i zviždaljke mogle su samo devojke, rođene na obalama reke Vjatka.