Srbijo, nauči da Zapadu kažeš “ne”!

Televizija »Hepi« je emitovala zanimljiv razgovor Milomira Marića sa Stivenom Mejerom, profesorom političkih nauka na Univerzitetu nacionalne odbrane američkih oružanih snaga i ranijim dugogodišnjim analitičarom CIA za Balkan.

Predstavljen kao američki specijalista za Balkan, koji je »zaljubljen« u Srbe, prof. Mejer je izneo dosta objektivnih sudova o događajima na bivšem jugoslovenskom prostoru poslednjih dvadeset godina. Oni odudaraju od stereotipa zvanične politike SAD prema Srbiji i Srbima kao narodu i deluju kao važan korektiv. Ipak, stiče se utisak da prof. Mejer, braneći Srbiju i Srbe od nepravednih osuda, vodi dovoljno računa da zaštiti zvaničnu Ameriku od svih kritika i nalazi za nju objašnjenja koja su u sukobu sa nekim činjenicama. Evo nekoliko primera za to:

Profesor tvrdi da SAD nisu imale niti sada imaju dugoročnu politiku za Balkan, već su delovale pragmatično, idući za događajima.
Ako je to tačno, kako objasniti da su SAD sa NATO proigravale scenario nestajanja SFRJ još pri kraju Titove vladavine ili zašto je CIA u tajnoj analizi, namerno procureloj u štampu krajem 1990.godine, iznela čvrstu procenu da će SFRJ prestati da postoji kroz 18 meseci, i to u krvi?!

___________________________________________________________________________

»Kad se pogledaju izborni programi dveju vodećih političkih stranaka SAD, videće se da se problemima u spoljnoj politici prilazi dugoročno, a ne pragmatično. Balkan nije izuzetak od toga. U ime dugoročnih strategijskih ciljeva SAD na Istoku, Balkan je od ranije viđen kao isključiva zona uticaja Zapada, s perspektivom njegove potpune integracije u evroatlantske organizacije.«
___________________________________________________________________________

Ova dva primera pokazuju da SAD nisu išle za događajima, već daleko ispred njih i da im je predviđanje kraja SFRJ posle Tita bila prava fiksacija!

Kad se pogledaju izborni programi dveju vodećih političkih stranaka SAD, videće se da se problemima u spoljnoj politici prilazi dugoročno, a ne pragmatično. Balkan nije izuzetak od toga. U ime dugoročnih strategijskih ciljeva SAD na Istoku, Balkan je od ranije viđen kao isključiva zona uticaja Zapada, s perspektivom njegove potpune integracije u evroatlantske organizacije.

Profesor takođe tvrdi da je politici SAD imanentno da na svet gleda crno–belo. Svuda vide dobre i loše momke. Pošto sebe uvek smatraju dobrim momcima, loše momke traže i nalaze na drugim stranama. Nesreća Srbije i Srba je u tome što su se još na početku jugoslovenske krize nametnuli kao loši momci, posle čega je nadograđivanje te slike propagandom i manipulacijama bilo stvar tehnike.

Ispada, po profesoru Mejeru, da je problem u optici, a ne u politici, tj. u ciljevima SAD na Balkanu posle okončanja hladnog rata.

Nije uverljiva tvrdnja da su SAD bile nedovoljno obaveštene o složenosti situacije u SFRJ na početku krize, odnosno da su predsednik Klinton i klan oko njega ignorisali informacije i analize CIA i svesno forsirali jednostran prilaz krizi na štetu Srba i Srbije.
___________________________________________________________________________

»Nije uverljiva ni tvrdnja profesora da je državni sekretar Džems Bejker, prilikom posete SFRJ 1991. godine, bio namerno neodređen u pogledu mogućnosti upotrebe sile od strane JNA radi očuvanja jedinstva Jugoslavije.«
___________________________________________________________________________

Zar pomenuta apokaliptična analiza CIA o skorom kraju SFRJ to ne potvrđuje? Zar nekoliko zakona i odluka Kongresa 1990. i 1991. godine kojima se uskraćuje finansijska podrška federaciji Jugoslavije, a usmerava njenim republikama, ne potvrđuje da se američka zvanična politika rukovodila ciljem slabljenja zajedničke države i ohrabrivanja njenih republika da se dalje osamostaljuju? Zar se federalni premijer Ante Marković, uprkos simpatija za njegov ekonomski program, nije zbog toga vratio iz Vašingtona praznih ruku?

Džems Bejker

Nije uverljiva ni tvrdnja profesora da je državni sekretar Džems Bejker, prilikom posete SFRJ 1991. godine, bio namerno neodređen u pogledu mogućnosti upotrebe sile od strane JNA radi očuvanja jedinstva Jugoslavije.

Sam Bejker je u svojoj memoarskoj knjizi napisao da je u Beogradu naglasio da federacija ne sme da upotrebljava silu radi sprečavanja Slovenije i Hrvatske da izađu iz zajedničke države, dok je Tuđmana i Kučana upozorio da Slovenija i Hrvatska neće dobiti priznanje od SAD u slučaju njihovog jednostranog otcepljenja. Ova optička ekvidistanca nije i politička: federaciji se vezuju ruke, dok se secesionističke republike samo opominju da neće biti priznate neko vreme. U suštini, teg je pretegnuo na tasu secesije a ne na tasu očuvanja SFRJ.

Pomenute napomene opovrgavaju i tvrdnju prof. Mejera da su SAD počele da se interesuju za Balkan tek početkom 1992. godine i da su ciljevi politike oformljeni tek za vreme prve vladavine Klintona.
___________________________________________________________________________

»Prof. Mejer je najdirektnije stao u zaštitu politike SAD kada je govorio o njenim ciljevima u BiH i na Kosovu i Metohiji.«
___________________________________________________________________________

Istina je da su oni od tada samo agresivno ostvarivani, a utvrđeni su tokom okončanja hladnog rata kada je odlučeno da u novoj političkoj arhitekturi Evrope, kao ključnom delu Novog svetskog poretka, više nema mesta za državu kao što je Jugoslavija: nezavisnu, nesvrstanu, slobodoljubivu i da ona treba što pre da bude zamenjena sa pola tuceta novih nezavisnih država, sa kojima će biti lako manipulisati.

Prof. Mejer je najdirektnije stao u zaštitu politike SAD kada je govorio o njenim ciljevima u BiH i na Kosovu i Metohiji.

Izbegao je da navede da je identifikovanje SAD sa muslimanskom stranom u građanskom ratu u Bosni i sa terorističkom OVK u njenim secesionističkim ambicijama bilo u funkciji: 1) jačanja pozicija SAD u islamskom svetu; 2) demonstriranja da EU nije sposobna da sama uređuje svoje dvorište i 3) pomeranja pažnje i emocija islamskih zemalja sa Bliskog istoka, gde je bio ugrožen kempdejvidski proces, na patnje njihove verske braće u BiH i na Kosovu.

Prof. Mejer za negativnu politiku SAD prema Srbiji i Srbima okrivljuje Klintona i njegove saradnike. Slučajno ili namerno propušta da vidi kontinuitet takve politike do naših dana.

Predsednik Klinton je poveo agresivni rat NATO protiv SRJ radi oduzimanja Kosova od Srbije, ali je predsednik Buš 2007. godine u Tirani objavio urbi et orbi da su SAD »odlučile da Kosovo bude nezavisno«, što je sledeće godine munjevito izvedeno.

A predsednik Obama je na svom obećavajućem početku ponudio svim državama s kojima SAD imaju otvorena pitanja spremnost na resetovanje odnosa, čak i Iranu, sem Srbiji. U Beograd je poslao svog potpredsednika, jastreba iz vremene jugoslovenske krize Džozefa Bajdena, da saopšti da je nezavisnost Kosova završena stvar koja se ima prihvatiti.
___________________________________________________________________________

»Želja da zaštiti vladu SAD od tvrdnji da se iza Vikiliksa nalazi interes da se, umanjenjem ugleda čitavog niza stranih zvaničnika, oni učine još slabijim i poslušnijim, nalazi se i u njegovom odlučnom demantiju mogućnosti postojanja takve zavere.«
___________________________________________________________________________

Prema tome, niti je tačno da SAD »nisu imale psa u jugoslovenskoj krizi« kao što je za javnost tvrdio državni sekretar Bejker, niti da je za loše postavljanje prema Srbiji i Srbima kriva samo Klintonova administracija. Istina je ono što je američki ambasador Cimerman saopštio federalnoj vladi kada je stigao na dužnost u Beograd uoči izbijanja jugoslovenske krize: da SAD više nemaju strategijski interes za Jugoslaviju.

Nije otkrio za šta imaju interes. To je 1991. otkrila Evropska zajednica kada je, zloupotrebljavajući svoje dobre usluge, na Međunarodnoj mirovnoj konferenciji o Jugoslaviji u Hagu u stilu blickriga izrekla smrtnu presudu federaciji i pozvala svih šest njenih republika da se osamostale i zatraže međunarodno priznanje svoje nezavisnosti, posle ispunjenja izvesnih uslova.

Želja da zaštiti vladu SAD od tvrdnji da se iza Vikiliksa nalazi interes da se, umanjenjem ugleda čitavog niza stranih zvaničnika, oni učine još slabijim i poslušnijim, nalazi se i u njegovom odlučnom demantiju mogućnosti postojanja takve zavere. Nije, međutim, imao valjani odgovor na pitanje. zašto u objavljenim depešama nije pogođen nijedan interes SAD, već samo drugih zemalja i zašto administracija SAD nije naročito uznemirena zbog nastavljanja obelodanjivanja drugih depeša.

Možda najzanimljiviji deo razgovora predstavlja kategoričko upozorenje prof. Mejera da rutinsko bezuslovno prihvatanje svih uslova i zahteva sa Zapada vodi Srbiju u sve slabiji politički položaj. Njegov savet da Srbija treba konačno da nauči i da kaže NE, a ne da stalno ponavlja DA, pored toga što odiše razumnošću i dobronamernošću, motivisan je i željom da to pribavi kredibilitet i drugim stavovima koje je izneo, a koji nemaju istu uverljivost.

Vladislav Jovanović,