Da li je bilo krađe izbora

I sada više ne govorimo o politici, jer na nju više nemamo pravo, a plašim se da za neko vreme nećemo ni imati. Jer, sada odjednom više nije ni važno sa kim će Srbija brže u Evropu, sa kim neće nikako, a sa kim ne bi ni trebalo; nema više nikakve veze ko će na vlasti oporaviti privredu, a ko će, isto na vlasti, oporavljati sebe. Sada je nevažno čak i to ko je pobedio na izborima.

Ako ću baš da teram mak na konac – a krađa izbora jeste tema i za mak i za konac – nevažno je i koje su stranke i koliko pokradene na izborima – ako jesu – jer gotovo sve, pa i one koje su najgore prošle, dobile su više nego što zaslužuju. Jer ovde danas govorimo o pravnom poretku i izbornoj volji kao jednom od njegovih najvažnijih temelja. A, kada govorimo o tome, dakle kada govorimo o osnovnim stvarima državnog sistema, tada smo – svi mi – ili vino ili voda, ili principijelni ili nikakvi. I sasvim je tada isti onaj koji je izbore pokrao – ponavljam: ako jeste – kao i onaj ko je spreman da na to pod bilo kojim uslovom pristane. Kada se temelji poretka ruše, teško da ima razlike između onoga koji ih ruši i onoga koji na to pristaje, nastojeći da za sebe izvuče neku sitnu korist.

Ali da se ne lažemo i ne budemo francuske sobarice: izborni proces – pomalo sam i sam pisao o tome – bio je neregularan od samog početka, toliko da je vodio ishodu zbog koga danas neke stranke protestuju zahtevajući nove izbore. Naravno, kada se to događalo, svi koji danas galame su ćutali – i naprednjaci, i DSS, i Dveri, o Mađarima i ostalima da i ne govorim. To, naravno, ne znači da nisu pokradeni, kao što ne znači ni da jesu, ali znači da je izborni proces u Srbiji bio neregularan od samog početka, i da on takav jeste i na kraju, makar se utvrdilo da nijedan glas nije ukraden.

Opet, sve to što o opoziciji ne govori dobro danas im ne umanjuje ni legitimitet ni moralno pravo da protestuju i traže pravdu. Samo ih sve skupa stavlja u jednu posebnu poziciju ljudi koji su aminovali nakaradni izborni proces, i to sve dok se nije pokazalo ili im se učinilo da su sami pokradeni. Oni, upravo zbog toga, nemaju pravo više ni na jednu grešku, dok za to isto vreme građanima daju svako pravo da – ako se opozicija pomiri sa krađom njihove izborne volje i ako za sebe u tom haosu pokuša da izvuče neku ličnu ili političku korist naspram odbrane poretka – da kažu dakle da niko na političkoj sceni danas ne brani interes građana i da su svi isti – rečenicu dakle kojoj sam se godinama toliko protivio na ovom sajtu. Elem, danas svi zajedno visoko podižemo lestvicu, ne zato što imamo svoje hirove, nego zato što to kriminalne prilike nalažu, tako da danas odgovaramo na pitanje da li smo civilizovan poredak ili svet vođen moralom Hotentota. Idemo redom.

Birački spisak

Ako je ukupan broj stanovnika Srbije – prema listi iz oktobra prošle godine – 7,12 miliona, tada nikako nije bilo moguće da broj upisanih u birački spisak bude gotovo 6,75 miliona, a u prethodnoj verziji čak više od sedam miliona. Hajde da vidimo za koliko je birački spisak naduvan. Ako je popis utvrdio da u Srbiji godišnje nestaje oko 30 hiljada ljudi – rođenih 90.000, umrlih 120.000 – kako je bilo moguće da birački spisak za izbore ove godine bude veći za više od 20 hiljada ljudi nego pre četiri godine? Ko su ti novi ljudi? Mrtve duše? I ko je, ako je tako, Čičikov?

Idemo dalje. Ako se porede spisak i birački spisak, ispada da u Srbiji živi samo nešto više od 350 hiljada maloletnih, što sugeriše da u Srbiji svake godine pristigne nova generacija novorođenih od nešto manje od 19.500 duša. Popis, međutim, tvrdi da se u Srbiji rađa 90.000 dece godišnje, što, pomnoženo sa 17 maloletnih godišta, iznosi više od 1,5 milion maloletnih. Taj broj može da se ukrsti i sa jednom konzervativnijim procenom Ministarstva prosvete, koje ove godine očekuje upis 75.000 prvaka u školu. Ako je to jedna prosečna srbska maloletna generacija – iako je poznato da se sva rođena deca ne upišu u prvi razred – to bi značilo da u Srbiji ima 1,27 miliona maloletnih. Ako nastavimo da manipulišemo tim manjim brojem maloletnika, tada postaje jasno da za birački spisak imamo manje od 5,85 miliona ljudi. Da je to realna cifra, mogao bi da nas uputi i podatak da je Dinkićeve besplatne akcije upisalo nešto više od pet miliona ljudi i da se za akcije drugih kompanija prijavilo još oko pola miliona.

U svakom slučaju, razlika između biračkog spiska (6,75 miliona) i realne projekcije (najviše 5,85 miliona) jeste prostor za manipulaciju i proveren temelj za krađu glasova (900.000). Zašto to pitanje, ako već vlast nije imala razloga, potrebe ni savesti, nije uoči izbora postavio niko iz opozicije?Plašili su se da ih mediji ne napadnu uoči kampanje? Napali su ih i ovako! Verovali su da će im takav spisak odgovarati u borbi sa drugim konkurentskim opozicionim strankama? Nađite mi jednu od njih koja je zaista zadovoljna svojim rezultatom.

NOPO, RIK, mediji

Idemo dalje. Kada je RIK prihvatio listu NOPO kao manjinsku, odnosno vlašku, efektivna izborna krađa se dogodila već tog trenutka. Naime, time je grubo prekršen izborni zakon, pored ustava i ustavnog zakona, temeljni dokument svakog pravnog poretka, temelj države. Ako je jedna beogradska i srbska stranka mogla da se proglasi manjinskom i vlaškom, i da već time njen izborni prag bude manji od praga drugih stranaka, da li je taj pokušaj šarmantne subverzije izbornog sistema – kako to, mrtvi ozbiljni, objašnjavaju dežurni obešenjaci – mogla da završi svaka veća stranka praveći od svojih članova (i birača) 10 ili 20 romskih, rusinskih i ko zna kakvih stranaka. Otuda mi jedan sveži prekor Dverima da nisu bili dovoljno mudri da uđu parlament i poređenje njihovog neuspeha sa uspehom NOPO, koji je tamo ušao, izgleda kao vodič za prvi milion Ala Kaponea.

Ali ni slučaj NOPO – kao očigledno kršenje izbornog zakona i krađa izbora koja se time dogodila pre glasanja – nije uznemirio opoziciju. Zašto? Možda nisu hteli da nerviraju RIK, RRA, Agenciju za borbu protiv korupcije i ostale nezavisne kontrolne instucije? Zašto, kad su ionako odreda tokom celog izbornog procesa drastično i bezobrazno bile na strani vlasti, što je takođe izbore činilo neregularnim? Ili da ne podižu pritisak Bošku Ristiću, reformatoru srbskog pravosuđa, koje daje poslednju reč u izbornom procesu – da, baš onom Bošku Ristiću koga je za taj posao preporučilo učešće u aferi Bodrum, budući da se ne sećam kako se u nečem drugom istakao.

Idemo dalje. Uloga medija u izbornom procesu bila je katastrofalna: vlast je stahanovski besomučno forsirana, medijski spin protiv opozicije bio je odvratan i besprimeran. Posebna je priča ponašanje RRA u vezi sa negativnom kampanjom, što je bilo drugo ime za sve one kible sasuti na glavu jednog od konkurenata u izbornoj trci, i to ne samo kroz plaćene spotove nego još više kroz nemilosredne tekstove i priloge u novinama i na televizijama .

Da li je opozicija tada mogla da sedne za jedan sto i uceni vlast da se stvari imaju dovesti u red ili će se izborni proces odvijati bez njih? Nisu mogli, naravno, zato što je svako za sebe znao da bi onaj drugi preverio, a i svako je u tom besomučnom pljuvanju i ponižavanju Tome Nikolića video šansu za sebe. Dok su mnogi opoziciono raspoloženi – i u strankama, i među elitom, pa i među čitaocima ovog sajta – seirili nad tim kako vlast čereči konkurenta, retki su upozoravali kako je to principijelna stvar, izborna neregularnost i samim tim i rušenje poretka. A onda se sve to pokazalo samo kao artiljerijska priprema za upad pešadije – sasvim moguću krađu glasačkih listića.

Pitanja o listićima

Hajde sada da nastupimo sa pozicije da je Toma Nikolić jedan običan gubitnik i lažov, i da glasački listići koje smo videli u njegovim rukama ne znače ništa. Pristajem, ali samo da mi se pre toga odgovori na nekoliko pitanja. Otkud glasački listići u njegovim rukama? Doneli su mu ih iz Zaječara, gde ih je ukrao neki naprednjak, tvrdi notorni Oliver Dulić na Tviteru – mediju koji valjda i treba da služi za vođenje države i ovako važne poruke javnosti? Odlično, otkud oni u Zaječaru, kad je trebalo da su odavno u RIK-u. Ko ih je ukrao? Ime i prezime? Kome? Isto tako, ime i prezime? Da li policija nešto radi po tom pitanju?

Idemo dalje sa pitanjima. Otkud u kutijama listići bez suvog žiga i drugačije gramaže? Ako je neko neovlašćeno štampao listiće, zar je tako teško utvrditi ko, gde su odštampani i kako su se našli na biralištima? Koliko je uopšte odštampano listića u štampariji Kovnice novca, budući da zakon propisuje da ih se može odštampati samo 0,5 odsto više od broja potencijalnih birača i da se čuvaju iza sedam brava, na isti način kao što se čuva i novac? Ako smo to utvrdili, da li je višak listića razdužen? Ko ga razdužio i kome?

Da bi se ta matematika završila, dovoljno je još samo ponovo prebrojati glasove i videti da li među listićima koji su se pojavili u kutijama ima onih bez suvog žiga, koji nisu štampani gde treba. I na kraju, šta se događa sa nevažećim listićima? Postoji li neka pravilnost u tome, recimo, da li je na velikoj većini nevažećih zaokružen neko iz stranaka koje se smatraju oštećenim. Držim da su sve to pitanja na koja pet dobrih policajaca ili jedna nezavisna komisija mogu da odgovore za 48 sati.

To su jednostavna pitanja, i nijedno od njih ne tiče se postanka sveta, na koje odgovori mogu da budu i ovakvi i onakvi. Oni moraju da budu sasvim jasni. Jer upravo su to ti odgovori koji su nam – i to u veoma kratkom roku – neophodni da bismo znali da li nas vlast bar malo smatra za građane ili za nišča bića, sa kojima mogu da rade šta hoće. Ako vlast odgovori ubedljivo, onda Tomu Nikolića i Dveri, koje za sada najjasnije i najenergičnije pokazuju svest o krađi, ispisati iz reda ljudi, uz sve što po zakonu ide uz to, a Koštunicu i Pastorove Mađare kazniti poslednjom opomenom pred štampanje. Ukoliko pak vlast bude odugovlačila sa odgovorom – a vreme već curi – to se ima smatrati dokazom da su krali, što nas ne sme sprečiti da nastavimo da insistiramo na konačnoj istini.

Zato je važno reći da se izbegavanjem odgovora za sada mora smatrati i Tadićeva prva odbrana kako ga, kaže, gađaju blatom dok se njima blato već 20 godina sliva niz lice, i RIK-ova igra kao da je sve u redu. Istina, Tadić se u petak popravio – valjda mu je neko rekao – zahtevajući da se krađa istraži, mada je, baš onako državnički, dao i odgovor da je na izborima bilo manjih nepravilnosti, valjda da bi oni koji istražuju znali dokle da istražuju. Istovremeno, ostaje da se nadam kako svi ovi režimski analitičari nisu bili vođeni službenom, već ličnom inteligencijom, dok su se, tvrdeći da je izborna krađa nemoguća, ozbiljno kandidovali za novu generaciju vitezova od koaksijalnog kabla. Naravno da je moguća prevara svakog sistema koji je pravio čovek, i po tome se valjda čovek i razlikuje od Boga, bar koliko, po istim analitičarima, Nikolić od Tadića.

Izlazak iz izboraStvar sa vlasti ovde se čini veoma prostom – ili nisu krali, pa će dokazati, ili su krali, pa će opet neko dokazati. Zato se vratimo na opoziciju. Kada sam onomad napisao da će se odmah posle izbora pokazati ko je prava opozcija, a ko nije, nisam ni sanjao da će se to dokazivanje obaviti na ovako drastičnom testu i na ovako jasan način. Naime, svakome ko je zainteresovan za elementarni pravni poredak i građane trenutna situacija oduzima pravo na bilo kakvu političku kalkukaciju. A to će reći da, ako je Toma Nikolić, uopšte pomislio da bi izborna krađa mogla da mu pomogne u drugom krugu izbora, onda on nema pojma šta drži u svojim rukama. Naravno, ne mislim na falsifikovane listiće, već na nešto mnogo veće.

I biće da je sasvim tako sudeći prema Tominoj izjavi u petak, kada je najavio velike proteste zbog izborne krađe, ali ne i izlazak iz izbornog procesa. A to znači da, ako Nikolić iskoristi krađu izbora za svoj plasman u drugom krugu predsedničkih izbora, da je to najobičnije politikantsko jajarenje, razlog sasvim dovoljan da nestane sa scene, i to ne kao propuštena prilika, već kao velika zabluda, neka vrsta Vuka Draškovića iz 2000-tih. Jer učešće na izborima za koje tvrdite da su pokradeni jeste potpuno odsustvo bilo kakve svesti o pravnom poretku, koje može nastati jedino iz uverenja da se država od kioska sa pljeskavicama razlikuje samo po tome što je država malo veći kiosk.

A to će reći da Nikolić, umesto što proriče Tadićev politički kraj, može samo da postavi ozbiljna pitanja o krađi, da vlasti da vreme da na njih odgovori i da, ako ne bude zadovoljan odgovorima, odustane od drugog kruga izbora. Ako pak vlast dokaže da krađe nije bilo, da opet odustane od drugog kruga izbora jer je teško pogrešio. U svemu drugom, dakle u izlasku na drugi krug u bilo kojoj varijanti, pokazaće se kao bedni kalkulant, koji je za jedan još bedniji mandat zazvao ime božje (Vox populi, Vox Dei).

Jer, sve dok principijelno insistira na istini o izborima, odbijajući bez nje i nastavak izbora (Nikolić) i ulazak u parlament (Nikolić i Koštunica), opozicija se bori za interese građana, a, ako postoji ijedan njen interes koji je u suprotnosti sa tim , onda ona nije opozicija, onda nije ništa. Zato je važno da opozicione stranke zaborave na sve političke razlike i sumnjičenja i da formiraju jedno zajedničko telo koje će u javnosti insistirati na tom zahtevu i istraživati šta se stvarno dogodilo. Onaj koga tu ne bude – a već sad mi se čini da nisu svi jednako tu, kao i da nisu sa istim motivima, a radikali nikako – taj se sam se ispisao. Jedino tako može da bude kada u pitanju nije politka, već elemantarni pravni poredak, ono što razdvaja građane od tribalni rulje.

Naravno, priča o krađi izbora pokazaće nam da li nas je srbska vlast, gurajući nas u Evropu, faktički sve vreme izguravala iz evropskog poretka. Od ponašanja Evrope u toj stvari, opet, zavisiće hoće li da sarađuje sa jednom zemljom poretka ili sa plemenima kojima će uzeti svu plodnu zemlju, a zauzvrat im instalirati dve svetleće reklame koka-kole i poglavicu ljudoždera. I saznaćemo, naravno, da li su nam ovi na vlasti toliko pretili 90-tim, samo zbog toga da bi nas u njih ponovo gurnule.

Na kraju, veoma je važno da – ako se krađa na bilo koji način pokaže istinitom – to ne bude uvod u bilo kakvo „srbsko proleće“ ili nešto slično jer već smo jednom rušili vladara tako što smo rušili državu, i to nije bilo dobro. Ako to bude cena Tadićeve smene, držim da je čak i Tadić u trećem mandatu bolji od toga.

Elem, danas nam, da bismo uopšte ovu krizu kao država preživeli, elementarnog građanskog poštenja i osnovne političke mudrosti treba više nego što smo ih pokazali ijednom u poslednjih 20 godina. Zato, oni – mislim na političare – koji se plaše da bi njihovi mudrost i poštenje danas mogli da prođu neprimećeno, neka bar sa tim budu mirni. Videće se i sa Meseca. Elem, neka bude da preterujem, ali priča o krađi izbora kneževa je večera za svakoga i iz opozicije, i iz vlasti, i među predstavnicima elite. Neka igre počnu, sire, već se molim da ne budu krvave.