Izbori bez izbora

Predstojeći parlamentarni izbori koji se održavaju u Grčkoj 6. maja mogu imati posledice i van granica zemlje. Novosti iz Helade tradicionalno se smatraju „faktorom rizika“ za celu EU. Grčka društveno-politička scena danas doživljava složene kolizije koje nagoveštavaju nova iznenađenja. Šta će predstojeći izbori predstavljati za ostalu Evropu – dugo očekivani balsam za ekonomske rane ili novi šok? Na ovo pitanje je pokušao da odgovori naš dopisnik Pjotr Iskenderov.

Već sad je jasno da će glavnu osobenost predstojećih izbora predstavljati rekordni pad popularnosti dve tradicionalno vodeće političke snage – desničarske partije „Nova demokratija“ i socijalističkog pokreta PASOK. U toku svih poslednjih decenija upravo one su vršile ulogu ključnog sidra unutrašnje stabilnosti smenjujući se na političkom Olimpu. Pritom se njihovi sopstveni programi nisu previše razlikovali. Na primer, na izborima 2009. godine zajedno su dobile 77% glasova. Sad je ovakav rasplet nedostižan. Najnovije društvene ankete govore o tome da „Nova demokratija“ i PASOK zajedno možda neće moći da skupe čak ni 45% glasova od kojih 25% treba da dobiju desničarsko-centralne snage, a 20% socijalisti. Ovo nagoveštava složene pregovore o formiranju nove višestranačke koalicije koja će čak i u slučaju formiranja ostati nestabilna i slaba. Po informacijama anonimnih diplomatskih izvora agencije „Rojter“ lideri Evropske unije su Grcima već stavili do znanja da jedinim izlazom za zemlju koju je zahvatila kriza smatraju formiranje koalicije „Nova demokratija“-PASOK. Međutim, složeni uzajamni odnosi lidera ovih partija zajedno s razuđenošću simpatija birača ovakav rasplet čine malo verovatnim.

Problem za EU se ne sastoji samo u slabljenju pozicija njenih tradicionalnih grčkih partnera. Podjednako je važno kome će pripasti glasovi „teškaša“ koji gube popularnost. Njih će dobiti stranke radikalne i nacionalističke orijentacije od kojih je danas najaktivnija ultranacionalistička stranka „Nova zora“, koja može da dobije oko 10% glasova. Lideri „Nove demokratije“ i PASOK naizmenično žigošu ovu stranku kao fašističku. Lider socijalista Evangelos Venizelos (Evangelos Venizelos) poziva da se zaustavi „gusanski korak neonacista koji se gegaju ka parlamentu“. A vođa „Nove demokratije“ Antonis Samaras (Antonis Samaras) u predizbornom govoru u direktnom prenosu nacionalne televizije čak se setio svoje prababe, poznatog dečjeg pisca, koja se ubila 1941. godine kad je u Atinu ušla nemačka vojska. „Kao Grk neću dozvoliti da nacistička zastava uđe u parlament,“ – obećao je Samaras.

Očigledno je da se sa Samarasom u potpunosti slažu i evropski činovnici, uplašeni opštim porastom nacionalističkih raspoloženja u Evropi. Problem je u tome što sami birači u celoj Evropi sve manje veruju predstavnicima „tradicionalnih“ stranaka pod čijim „tananim rukovodstvom“ su Grci, Španci, Portugalci i njihova sabraća u evronesreći umarširali pravo u krizu. A i samoubistva se u današnjoj Grčkoj ni iz daleka ne čine s antifašističkim parolama. Pre samo mesec dana Atina je bila potresena samoubistvom u prisustvu ljudi 77-godišnjeg Dimitrisa Hristoulasa (Dimitris Christoulas) koji je pucao sebi u glavu ispred zgrade parlamenta. Pre toga je saopštio okolini da „ne želi da ostavlja dugove svojoj deci“.

Očigledno je da budućoj vladi Grčke nezavisno od rezultata glasanja upravo predstoji da se razabira s dugovima koje su napravili drugi prethodni kabineti. Evropska unija je jasno izjavila da od nove vlasti zemlje očekuje da se strogo pridržava prethodnih sporazuma s Briselom u smislu smanjenja budžetskih troškova i smanjenja socijalnih programa. U suprotnom slučaju Atina može da zaboravi na dalje finansijske tranše. Ali, zar to neće dovesti do dalje i još opasnije radikalizacije grčkog javnog mnjenja? Već danas lider u predizbornoj trci Antonis Samaras obećava da će bitno smanjiti poreze uprkos zahtevima poverilaca iz Evropske unije i MMF. Jasno je da ove mere nipošto neće odgovarati EU, a to znači da Grčku očekuje još jači pritisak od strane međunarodnih političkih i finansijskih struktura, - istakla je u razgovoru s „Glasom Rusije“ stručnjak u oblasti komparativne politikologije MDIMO MIP RF Jelena Ponomarjova. Po njenim rečima ovakav ultimativni pritisak ne predstavlja ispoljavanje konkretne politike EU ili MMF u odnosu prema Grčkoj, već deo opšteg usmerenja vodećih zapadnih institucija radi osiguravanja kontrole nad velikim geopolitičkim rejonima koji se nalaze na spoju Evrope, Azije i Severne Afrike, uključujući i Jugoistočnu Evropu.

Centar je „pojeden“. Treba se širiti na periferiju. Ali periferiju treba deliti pošto su je ranije zauzimale druge strukture. Dakle, ovakve strukture treba uništiti i uspostaviti svoje oblike vladavine, uključujući i ekonomsku. 1990-2000-ih godina Evropska unija i međunarodne finansijske institucije su sprovodile sličan pravac u odnosima, pre svega kad su bile u pitanju bivše socijalističke zemlje Centralne i Istočne Evrope. A sad u uslovima krize i promena društvenih raspoloženja u vezi s tim, pojavila se potreba da pod svoju kontrolu vrate čak i države koje nisu predstavljale nikakvu pretnju – recimo, Grčku.

Zanimljivo je da su još u novembru 2011. godine u talasu političke krize povezane s ostavkom kabineta i raspuštanjem parlamenta lideri „Nove demokratije“ i PASOK dali pisane izjave Evropskoj uniji i MMF da će se politika velike štednje nastaviti posle izbora. Nije čudo što grčki smatraju da je ovo pokušaj da se liše slobode izbora. Dakle, treba li se onda čuditi fenomenu „protestnog glasanja“?