Jugoslavizam u očima Srba

Većina današnjih Srba patriota se slaže u jednom - Jugoslavija je najveća greška koju je srpski narod napravio u 20. veku, a možda i u celoj istoriji. ''Trojedini narod'', a posebno ''Bratstvo i jedinstvo'' doveli su do toga, da Srbi danas nemaju rešeno svoje nacionalno pitanje, da smo iščezli (i iščezavamo) sa teritorija koje su vekovima, pa i desetinama vekova bile naše. Povodljivim Srbima se vrlo brzo svidela ideja jedinstva, bratstva i sloge sa drugim narodima, iako mi te ''bratske'' narode nismo ni poznavali, ni u istorijsko-kulturnom ni u smislu njihovog mentaliteta. Mnogi intelektualci i istaknuti ljudi svog vremena, našli su se u ogromnoj zabludi. Međutim, postojao je i mali broj ljudi, koje s pravom možemo osloviti velikim koji su, pre gotovo 90 godina uvideli ono što neki ni danas ne vide. Ovim tekstom predstavljamo tri takva čoveka, dva poznata, ali nikad stavljena na pravo mesto, dok je treći prilično anoniman našoj javnosti.
 
Vojvoda Živojin Mišić

O herojskim podvizima našeg slavnog vojvode može se nešto pročitati u knjigama koje obrađuju našu nacionalnu istoriju. Žuća, kako su ga od milošte zvali, jedan od najvećih srpskih vojskovođa ikada, čovek čiji se manevri proučavaju na vojnim akademijama, ostavio je neizbrisiv trag u našoj ratničkoj istoriji. Pored vojničke genijalnosti ovog srpskog seljačkog sina krasila je ogromna inteligencija, daleko veća od svih političara njegovog doba.
Malo je poznato da je upravo vojvoda Mišić jedan od prvih koji je uvideo pošast jugoslovenstva još daleke 1919 godine. U razgovoru sa kraljem Aleksandrom ''Ujediniteljem'' vojvoda Mišić je Kralju izneo svoja zapažanja. Belešku koja govori o vojvodinom razgovoru sa kraljem sačuvao je njegov sekretar Milorad Pavlović, a povod razgovora je Mišićeva misija u novooslobođenim krajevima Gospiću, Sisku, Varaždinu, Zagrebu i drugim mestima.
 
Kada ga je kralj Aleksandar upitao za mišljenje o Hrvatima, slavni vitez je bez ustezanja odgovorio: Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice…svi oni jedno misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš…stvar je propala…Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč može osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.
 
Mišić je u istom razgovoru predložio, da ako se stvari ne promene, Hrvati dobiju svoju državu, pa neka lome glavu kako znaju. Kada ga je kralj pitao gde će biti granice ako dođe do podele, Mišić je jednostavno odgovorio: Granice će tamo biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu nego onde gde istorija i etnografija kažu: gde nam jezik i običaji, tradicije i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti i pravo i Bogu drago. Uz sve ovo, Mišić je kralja upozorio da će se, ako ga ne posluša, gorko kajati.
Kralj ga nije poslušao, a mi možemo još jedino da se kajemo i dodamo ovom velikom Srbinu još po neki epitet.
 
Jovan Dučić

Jovan Dučić je nesumnjivo jedan od naših najvećih književnika 20. veka. Međutim, osim što je iza sebe ostavio prelepu pesmu ljubavi prema svojoj zemlji, Dučić se bavio i političkom analizom i to u veoma burnom periodu, sredinom Drugog svetskog rata. I dok su u NDH Srbi ubijani na načine kojih su se i sami SS-ovci zgražavali, ''Narodno-oslobodilački'' pokret(za oslobođenje kog naroda se borio? pitanje autora) je stvarao novu Jugoslaviju, koja se razlikovala od prethodne jedino po tome što je unutar nje Hrvatska bez Hercegovine, koju je, kao i mnoge teritorije dobila na poklon ''sporazumom'' Cvetković-Maček. Nažalost, pored komunista, i mnogi drugi srpski političari su maštali o Jugoslaviji po završetku rata, neki doduše i sa Velikom Srbijom kao federalnom jedinicom.
Jedino je Jovan Dučić, u svojim studijama detaljno objasnio istorijski razvoj jugoslavizma, pogubnog, ponekad više hrvatskog nego srpskog, ali i idola kome se Srbi klanjaju i u koga veruju iako nema ničega što bi ih povezalo sa tim. U svojim tekstovima koji su izlazili u ''Amerikanskom Srbobranu'' pred sam kraj života, Dučić objašnjava, prekorava, ali i proročki opominje. Treba spomenuti i analizu psihološkog profila Hrvata, kao i njihovih glavnih vođa toga doba, koji su koketirali podjednako srbofobijom i jugoslavizmom. Ove kvalitetne i obimne studije su sakupljene u knjigu ''Verujem u Boga i u Srpstvo'', koja je morala da čeka (prividan) pad komunizma 1991. da bi bila objavljena, jer komunističke vlasti nisu mogle da dozvole da im jedan ''strani plaćenik'' i ''sluga kapitalizma'' ruši sveto ''bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti''.
 
Iako objavljena gotovo pola veka pre, ova zbirka studija objašnjava i neke pojave koje su bile prisutne tokom devedesetih, a bogami su tu i danas. Pre svega, tu je slepilo srpskih političara, nacionalna učmalost, ali i nerešeno nacionalno pitanje, kao i glorifikacija najvećih neprijatelja ovoga naroda. Onako kako je nekada Beograd dočekivao Kvaternika, tako Srbi danas sa ovacijama dočekuju hrvatske pevače i ''umijetnike'', iste one koji nam tako srdačno, svakom prilikom nude sekiru.
Dučiću samo možemo zahvaliti na zaostavštini, koja će nam, nadamo se, jednog dana pomoći da se osvestimo.
 
Krsta Cicvarić

Krsta Cicvarić je jedan od onih Srba koji su bukvalno zaboravljeni, ali samo u Srbiji. Englezi su ga davno stavili u svoj leksikon novinarstva. Da, Krsta Cicvarić je bio novinar, poreklom sa Zlatibora. Po opredeljenju je bio socijalista, što će mnogima zvučati čudno, s obizirom kako izlgeda socijalizam u današnje vreme. Ne ulazeći u polemike o njegovom životu, kao i o kritičkim osvrtima na vladiku Nikolaja, možemo slobodno reći da je, takođe uvideo pošast jugoslovenstva. U listu ''Balkan'' od 21. X 1936 iznosi, što mnogima tada nije odgovaralo: kritiku stvaranja Jugoslavije, umesto Velike Srbije; kao i Dučić obelodanjuje hrvatski ''jugoslavizam''; kritikuje srpske političare zbog priznavanja nekakvog ''hrvatskog pitanja''.
Mesto Velike Srbije proglašena je Jugoslavija. Time je htelo da se napravi jedan kompromis između srpskog i hrvatskog nacionalnog ideala, da se stvori sinteza između Velike Srbije i Velike Hrvatske. Ova rečenica dovoljno govori o ozbiljnoj Cicvarićevoj analizi. Možemo sa priličnom sigurnošću reći da je ovaj tekst jedan od razloga zašto su ga komunisti streljali 1946, ostarelog i slepog.
 
Ostali koji se nisu slagali sa radikalnim jugoslavizmom
Pored ova tri čoveka, potrebno je spomenuti još nekoliko ljudi koji su uvideli greške naše nacionalne politike. Tu je, pre svih Stevan Moljević, koji je, po okončanju rata video Veliku Srbiju, ali kao deo nove Jugoslavije. Trebalo bi spomenuti i organizaciju ''Ujedinjenje ili smrt'' u kojoj su neki videli upravo protivnike jugoslavizma u kome nema mesta za srpske nacionalne interese. Ne treba zaboraviti da su mnogi članovi ove organizacije svoje govore završavali sa ''Živela Velika Srbija'', dok je panslavizam i jugoslavizam kod njih bio marginalan. Posle Solunskog procesa, određen broj članova je, nažalost postao pobornik komunizma, te je tako i poslednja linija očuvanja interesa Srba pala.
 
Da bi smo uspešno razumeli situaciju u kojoj se danas nalazimo, potrebno je sagledati greške iz prošlosti. Retrospektivno, tu prvo nalazimo na jugoslovenstvo u raznim oblicima. Njegovi koreni se lako mogu prozreti, u idejama o ''bijelim'',''crvenim'' i ostalim Hrvatima, ali što je još bitnije, treba se upoznati sa onima koji su išli, u to vreme, za istinom, a ne za većinom.
Samo tako ćemo moći da skupimo snage i ispravimo greške na koje su nas upozoravali. I na kraju, ostaje samo jedna poruka, citat Jovana Dučića:
Ako država nije nacionalna, onda je samo jedno veliko preduzeće, jedna velika zadruga, ali ne i - d