Anđelković: Deinstaliranje „barbi bonapartizma“

Da li je u roku od godinu dana moguće uspostaviti istinsku demokratiju i vladavinu prava? Odgovor je NE. Moguće je u normativnom pogledu zameniti otvoreno „partijsku državu“, višepartijskim sistemom, ali dug je put dubinske promena konkretnih društvenih sturktura, dok nova realnost uistinu ne zaživi tako da bi mogli da kažemo da je uspostavljena istinska demokratija. Srbija je tim teškim putem društveno-političke transformacije – dodatno otežanim sukobima na postjugoslovenskom prostoru, agresijom Zapada protiv srbskog faktora, ekonomskim sankcijama, jakim unutrašnjopolitičkim antagonizmima  – išla tokom 90-ih godina. Daleko je od toga da smo tada uspeli da zaokružimo „parametre“ demokratije, ali nemalo toga ipak je urađeno. Spram sadašnjeg stanja, tek primera radi, nivo medijskog pluralizma 90-ih, odnosno otvorenosti kanala javnog uticaja za opoziciju – gotovo da deluje idilično!

RETROGRADNA TRANSFORMACIJA

Posle 5. oktobra 2000. godine – koji je veliki deo nacije naivno doživeo kao uvod u demokratski, ekonomski i kulturno-identitetski „bum“ – gotovo na svim poljima krenuli smo unazad. O tome kako je DS, koji je početkom novog milenijuma uzurpirao gro vlasti, doživljavao demokratiju, najbolje govori akcija „Sablja“, kada su mnogi proganjani samo zato što su bili neistomišljenici režima. Hapšenja, mučenja, pa, izgleda, i ubistva, odvijala su se oko nas gotovo kao da živimo u nekoj od totalitarnih država 30-ih godina prošlog veka. Srećom, iako je DS imao snage za takav brutalni trzaj, nije bio u stanju da održi vlast. Ni sve sistemske manipulacije nisu bile dovoljne da ta stranka ne potone na izborima održanim krajem 2003. godine. Dominantnu ulogu u vlasti preuzeo je DSS, a Srbija je ponovo krenula putem demokratske transformacije.

Nesumnjivo, od 2004. do 2008. godine dosta toga je urađeno. Dovoljno je setiti se kako su se tokom prošlih parlamentarnih izbora ponašali mediji na koje vlast ima uticaj, a kako to rade sada, kada se tzv. javni servis Srbije ili RRA, čini mi se, i u Maliju – koji tek što je prevazišao vojni udar – navode kao primeri prakse koja u demokratiji ne bi smela da postoji. DS je svojim ponašanjem toliko kompromitovao demokratiju (po kojoj se i zove), da je i sam njen pomen mnoge građane, nažalost, počeo da asocira na lopovluk, kriminal, korupciju i razne druge devijacije. Uostalom, kako se kaže: „Vuk dlaku menja ali ne i ćud“. Šta su birači mogli da očekuju od onih koje su nešto ranije već videli na lošem delu? Zar je imalo smisla poverovati u metamorfozu onih za koje su se uverili da su bili povezani sa organizovanim kriminalom, odnosno koji su vladali kao da su Hunta a ne Vlada u makar i nominalno demokratske zemlje? Mnogi Srbi (Srpkinje) dopustili su da ih zavaraju lepo lice Tadića i opijajuća obećanja vrha DS-a, i zbog toga sada plaćaju ogroman ceh. A kada srušimo režim, umesto da se usredsredimo na spašavanje ekonomije i zaštitu vitalnih nacionalnih interesa, uz to nam ponovo predstoji i posao koji je započet 1990. godine.

NEOFEUDALNI BARONI

Poredak koji postoji u sadašnjoj Srbiji možemo da nazovemo: „barbi bonapartizam“. Pod bonapartizmom se podrazumeva sistem u kome se nedemokratski režim krije iza demokratskih kulisa; u kome se vlast u mnogo čemu ponaša autokratski, nipodaštavajući demokratske vrednosti, dok se sve vreme poziva na njih i navodnu volju naroda. Zar i treba dokazivati da u srbskoj kvazidemokratiji vladajuća politička, i sa njom povezana tajkunska klika, žari i pali, dok su građani zapravo podanici i baza za eksploataciju? Zar iko ima dileme oko toga da kod nas vlada puka volja establišmenta, klanovski duh i kumovske veze, a ne zakoni? No, tu se nalazi i ključna specifičnost srbskog bonapartizma.

Što se i iz samog termina vidi, on vuče korene od Napoleona Bonaparte. U ime „prava naroda“ on je izneverio mnoge tekovine Francuske revolucije i, bar u nekim aspektima slično kao nekadašnji francuski kraljevi, narod je posmatrao kroz podaničku a ne građansku prizmu. Kako je, prema memoarima jedne njegove savremenice, navodno sam rekao: „Našao sam francusku krunu na zemlji i podigao je svojom oštrom sabljom“. E, naš lažni Bonaparta nije našao ništa,  niti je bilo šta podigao. Njega su iskopali sadašnji stvarni zli gospodari DS-a, i preko njega slabašnog ali pretencioznog a maskiranog u „maršalski“ mundir, vladaju Srbijom. Od Tadića su napravili političku Barbiku, progurali ga na čelo države, da bi sakriveni iza njegovih leđa radili sa zemljom i svima nama šta god im odgovara (dajući ponešto i njemu).

Očito je da je kod nas vlast, na neustavan način, izmeštena iz demokratskih okvira. Međutim, obično se pogrešno misli da je ona skoncentrisana u rukama predsednika koji povlači konce merionetske Vlade. I sam predsednik je lutka (Barbika) u rukama barona iz vrha DS-a i njihovog poslovno-kriminalnog okruženja, koji preko mehanizma duple transmisije (Vlada i predsednik koji „stoji“ iza nje) pljačkaju zemlju i na druge načine je vode u sunovrat. Bonapartizma nema bez čoveka jake ruke koji nekada i može, bez obzira na izvrgavanje demokratije, nešto pozitivno da uradi za narod. Srbijom vladaju politički klanovi nalik mafijaškim, koji nikada i nigde državi i njenom stanovništvu nisu doneli išta dobro. A naš eks predsednik, sada u funkciji „predsedničkog kandidata“, ma koliko mu davali da se negde okoristi, makar i imao iluziju da je moćan – da ponovim da se ne zaboravi – nije ništa drugo do Boris Nejaki u kandžama pohlepnih DS, SPS i URS velikaša. Ne trebaju nam ni on, ni oni!

PRIZIVANJE POTOPA

Srbija je dovedena do toga da je postala neofeudalna država u rasulu, u kojoj velikaši imaju svoje „posede“ dok „vladar“ dobija nešto slave i „mostarine“, te dane provodi u lagodnom dvorskom životu. Da li je tokom 90-ih, bez obzira na sve demokratske pomake, Srbija bila donekle „privatizovana država“, koja je imala svog gazdu? – iz ove perspektive i nije bitno. Čak i da je tako bilo, radilo se o zavidnom sistemu spram sadašnjeg. Ovi što danas vladaju Srbijom, nemaju bilo kakve suvisle političke ideje vodilje; nemaju čak ni predstavu o pojmu Otadžbina. Briga ih je i za EU, u koju se toliko kunu. Polaze isključivo od principa: „posle nas potop“ i „u se, na se, i podase“. Kada isisaju sve životne sokove iz Srbije, nadaju se da će za sebe i sebi bliske ljude naći neko prijatno utočište u belom svetu. Da bi tada imali zaštitu, odnosno da bi sada imali podršku da eksploatišu zemlju, udovoljavaju svim zahtevima „Imperije“ (ma koliko oni zadirali u interese srbskog naroda).

O svemu tome moramo da vodimo računa sada kada se nalazimo pred parlamentarnim, predsedničkim i lokalnim izborima. Ne radi se tu o običnom opredeljivanju za to ko će biti nosioci raznih javnih funkcija, već o spašavanju države i nas koji iz nje ne nameravamo da bežimo. Režim je već naneo ogromnu štetu državi, od pitanja očuvanja njenog teritorijalnog integriteta do privrede i društvenog ambijenta. Nema sumnje da će nastaviti istim putem. Videli smo šta je DS radio kad god je imao kontrolu nad državnim kormilom. Pamtimo kako se ponašao od kraja 2000. do početka 2004, a na svojoj koži i te kako bolno osećamo „rezultate“ žute vladavine od 2008. pa do danas. Stoga je bitno da na svim nivoima DS-URS-SPS-ov režim bude potučen do nogu.

NISU SVI ISTI

Prvi korak koji moramo hitno da učinimo jeste da – 6. maja glasačkim listićima, ili, ako pokradu izbore, posle njih upornim otporom uzurpatorima – oteramo žute i sa njima povezane zlotvore koji gaze našu zemlju, a onda, kada se koliko-toliko konsolidujemo, pozabavićemo se i stranim faktorima koji rade protiv nas. Slabiji smo od njih, ali ako – po uzoru na kneza Miloša koji je preuzeo vlast nad ruiniranom Srbijom od strane turske osvetničke ruke (1813-15) – budemo uporno lečili svoje rane, znali ko smo i šta želimo, te mudro u prilog toga radili na spoljnopolitičkom planu, i tu možemo još dosta toga da izvučemo za svoju napaćenu državu.  Pogotovo sada kada se dinamizira proces promene globalnog odnosa snaga.

Ne znam kakva će biti buduća vlast (iako se iskreno nadam da će biti osetno bolja), ali znam da ova sadašnja ne samo da sama po sebi u svakom pogledu ne valja, već su i ključni faktori za koje radi imali vremena da stvore opaki „barbi bonapartistički“ sistem. Rušeći sadašnji režim, razaramo i njega. Čak iako novom vlašću ne budemo zadovoljni, ona će biti mnogo manje sposobna da javno ili zakulisno nameće ono što je protivno većinskoj volji građana Srbije, odnosno imaće neuporedivo manji potencijal da se odupre novom talasu promena. Sada vladajući DS i URS su, na ovaj ili onaj način (učešće u vladama, predsednička vlast od 2004. godine) u vlasti od 5. oktobra do danas, odnosno instalirali su svoje ljude u vrh većine bankarsko-finansijskih ustanova. Na tim osnovama postepeno su izgradili mehanizme zloupotrebe o kojima smo govorili. SNS nikada nije bio na čelu države pa i nije kriv za sistemske nedostatke, a DSS je i pre sadašnjeg četvorogodišnjeg, početkom milenijuma imao diskontinuitet u vezi sa participiranjem u upravljanju državom (a i ponašao se državotvorno dok je bio na vlasti). Stoga, ko god kaže da su sve pozicione i opozicione partije iste, laže!

NA IZBORE!

Politički realizam sastoji se u tome da se ne ignorišu činjenice i da se u skladu sa njima postupa po naizgled banalnom ali od strane naše patriotske javnosti često zanemarenom principu, bolje je imati manju nego veću štetu, ili, u pozitivnoj varijanti, bolji je i pravi vrabac na grani nego fazan u snovima. Jedno je šta bi mi voleli, a drugo je šta je moguće. Iluzorno insistiranje na nerealnom nije ništa drugo nego delovanje u prilog onih koji uništavaju Srbiju. Voleo bih kada bi Srbija dobila izrazito nacionalno opredeljenu Vladu (koju bi vodili neki idealni ljudi), snažno podržanu od strane Rusije. Međutim, i o prvom, i o drugom, sada samo mogu da maštam. S druge strane, ono što nije u domenu političke fantazije, to je šansa da dobijemo Vladu čiju bi okosnicu činili SNS i DSS (koja uz to ne bi ni kohabitirala sa predsednikom čija stranka je u opoziciji), a koja bi, bez opasnih rezova ali uz bitne promene na spoljnom planu, te uz nužni unutrašnji (sistemski) preobražaj, mogla da promeni poguban kurs kojim ide naš nacionalni brod. Na nama je da podrškom realnim promenama stvorimo preduslove da tako i bude.

Što više glasova dobiju potencijalni nosioci buduće, nadam se nacionalno i socijalno odgovorne Vlade, odnosno koliko god je moguće lošije prođu oni faktori koji čine aktuelni režim – veće su šanse da Srbija krene u bolju budućnost. Konkretnije, realnije je da za početak bude formirana Vlada bez ikoga ko ulazi u redove sadašnje, odnosno da ako zbog odnosom snaga u Skupštini budu neizbežni iznuđeni kompromisi, oni budu što manji. Kako je smatrao Kant, glasanjem se kvalifikujemo za status građana. Ne shvatimo li to, izabraćemo da ostanemo podanici. Ako gunđajući na sve i svakoga (možda i sa razlogom) ostanemo 6. maja kod svojih kuća ili iracionalno bacimo svoj glas bez razmišljanja o cenzusu, posredno pomažemo održanje pogubnog „barbi bonapartističkog“ sistema. Zato hladne glave na izbore!

Izvor: Pečat