Suđenje Šešelju i rehabilitacija NDH

Pored javno proklamovanih „inkriminisanih radnji“ koje se poput „zapaljivih govora“ optuženom Šešelju  stavljaju na teret , navedena optužnica sadrži i prikrivenu dimenziju, koju je moguće zapaziti tek pažljivijim tumačenjem načina na koji tužilaštvo interpretira “istorijski kontekst“ navodne krivice lidera radikala.

Tužilac, na primer, kao “inkriminisanu radnju“ ističe govore u kojima je optuženi “podsećao Srbe na zločine ustaša iz Drugog svetskog rata“ i kvalifikuje ih kao „poziv na osvetu, širenje etničkih stereotipa o Hrvatima i muslimanima i govor mržnje“. Ustaški režim Ante Pavelića, u navodima tužilaštva protiv Šešelja, kvalifikuje se istina  kao “fašistički i marionetski“, ali ovaj vrednosni sud ima upadljivo drugorazredan, gotovo usputni karakter, i čak šta više po tonu optužnice predstavlja otežavajući okolnost za optuženog Šešelja . Naime, cela konstrukcija optužnice zamišljena je tako da bi se dokazalo da je Vojislav Šešelj bio beskrupulozni politički agitator , koji je kao član „zločinačkog udruženja“ koje je predvodio Milošević , imao zadatak da govori ono što “Milošević misli“ . Dakle, njegova odgovornost delom je u namernoj i svesnoj zloupotrebi tragedije sopstvenog naroda iz Drugog svetskog rata, koja je početkom devedesetih iskorišćena radi stvaranja „Velike Srbije“. Prema tome, u krivično pravnom smislu, za tužilaštvo Tribunala, podsećanje na istorijsku istinu o genocidu nad Srbima u NDH, mnogo je teži zločin izvršenog genocida, koji po međunarodnom pravu nikada ne zastareva.

Ukoliko ovakva optužnica , bude pretočena u odgovarajuću osuđujuću presudu, to praktično znači i tačku na svako ozbiljnije istraživanje genocida u NDH . Naime , svako istraživanje koje bi vodilo u smeru utvrđivanja objektivne istorijske istine o ovom misterioznom događaju , moglo bi na osnovu „precedenta Šešelj“ da bude pravno kvalifikovano kao „govor mržnje“. U takvim uslovima teško je zamisliti , istraživača koji bi se usudio da pod takvom mogućom optužbom utvrđuje činjenice o ovom zločinu. Pri tom priča o izvršiocima, ustašama Ante Pavelića više nije zanimljiva , koliko priča o njihovim podstrekačima i pomagačima.  Reč je o istim onim zapadnim silama , koje su početkom devedesetih godina prošlog veka razorile jugoslovensku državu . Naravno ne radi se samo o Nemačkoj i Vatikanu . Ovde je pre svega reč o anglosaksonskim zemljama SAD i Velikoj Britaniji , bez čije saglasnosti , proces razaranja Jugoslavije i savremeni genocid nad Srbima ne bi bio moguć , baš kao i u vreme Drugog svetskog rata . Svaki istraživač genocida nad Srbima u NDH , bez izuzetka mora da postavi nekoliko pitanja . Najpre zašto sile Saveznice tokom Drugog svetskog rata , nisu bombardovale Zagreb ili ostale hrvatske gradove , a znale su za genocid ? Zašto partizani nikada nisu išli na oslobađanje jasenovačkog logora koji je radio do kapitulacije ? Zbog čega posle rata Saveznici nikada nisu uhapsili „balkanskog kasapina Pavelića“ , koji se slobodno šetkao teritorijom pod njihovom kontrolom ? Zašto je zloglasni Artuković živeo mirno u SAD , baš kao i ostali ratni zločinci , odnosno zašto je izručen pod stare dane da bi mu se sudilo u otadžbini , gde je umro posle jedne farsične optužnice ? Zašto je Josip Broz zabranio svako posleratno istraživanje Jasenovca i naredio da se srpske jame zacementiraju ? Koja je to sila imala takvu moć da amnestira ustaški pokret i hrvatski narod od bilo kakve istorijske odgovornosti i makar formalnog pokajanje za grehe iz vremena NDH- azije?

Odgovori na ova pitanja nisu mogući, bez analize šireg istorijskog konteksta u kojem se dogodio genocid. Britanski obaveštajac Loftus , objavio je devedesetih godina , senzacionalno otkriće , koje bi svako dalje istraživanje genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj moralo da preusmeri u dosada neistraženom pravcu, prema Vladama Velike Britanije i Sjedinjenih Država. Pišući o „moralnoj hipokriziji Zapada“ , Loftus objavljuje deklasifikovani dokument o saradnji britanskog MI 6 i ustaša Pavelića ,  koja datira još iz 1926. godine , daleko pre ratnih dešavanja . On dodaje da je ta saradnja nastavljena i tokom Drugog svetskog rata , kao i kasnije, posle ratnih strahota . Velika Britanija bila je prva zemlja koja je donela odluku, o prestanku progona ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata, još 1945. godine. Pavelić i ustaše postaju deo „antikomunističkog konzorcijuma“, čije usluge koriste zapadne demokratije u „hladnom ratu“ . Sve to stvara pretpostavke za aktiviranje „pacovskih kanala“ i realizaciju najsramnije operacije zapadnih obaveštajnih službi i Vatikana , a to je sklanjanje ustaša i lično Pavelića na sigurno. Koliko je veza anglosaksonaca i ustaša bila snažna, svedoče  i aktivnosti  agenta CIA i MI 6, dokazanog ratnog zločinca i masona 33 stepena, monjsinjora Krunoslava Draganovića , koji je prema deklasifikovanim dokumentima, lično učestvovao u spašavanju Pavelića . Posebno je zanimljiva činjenica da se Draganović, posle Brozove posete Vatikanu 1969. godine, vraća u SFRJ, gde je podržao Titov režim i izjavio da je  „crkva u Jugoslaviji slobodna“. Umro je i sahranjen je po svim protokolima 1981. godine, a da nikada nije odgovarao za počinjene zločine nad Srbima.

Ali vratimo se Hagu . Da u vrhunskoj politici ništa nije slučajnost , svedoči i namera tužilaštva , da na posredan način , blažim pravničkim formulacijama , kvalifikuje dešavanja u NDH a . Tako se u presudama Tribunala , genocid nad Srbima , kvalifikuje kao „užasni zločini“, dok je masakr nad najviše hiljadu muslimana  u Srebrenici „genocid“. Haško pseudopravničko umanjenja zločina i krivice ustaša,  ima i svoj autentični lokalni odjek u Hrvatskoj , čija intelektualna i politička elita, odavno razvija sopstvenu metodologiju umanjenja broja pobijenih Srba u Jasenovcu . Najinteresantnije  je da ova tendencija, poslednjih desetak godina, uživa podršku eksperata super uticajnog „Rokfeler fonda“ , veoma bliskog američkoj Vladi. Na primeru Jasenovca, testira se „savremeni pristup istorije stradanja i ljudske patnje , kroz potrebu da se istakne dostojanstvo žrtve“ . Kao posledica takvog pristupa , nastala je nova postavka Muzeja u Jasenovcu , kojom je “patnja individualizovana a žrtva identifikovana“ . Na taj način se došlo do brojke od 70 hiljada pobijenih , čija su imena i prezimena navedena bez pominjanja nacionalnosti žrtve, uz providno objašnjenje da su „bitna imena a ne brojevi“ ( u slučaju Srebrenica sasvim je suprotno).Istovremeno u istorijskim publikacijama Jasenovac se sve više opisuje kao „radni logor“, u kojem su stradali prvenstveno Jevreji, dok je stradanju  Roma i Srba , dat upadljivo manji značaj . Tome je prilagođena i nova postavka Muzeja , odakle su sklonjeni „srboseci“ , toljage i ostala aparatura koju su koristili zlikovci, „radi pretvaranja Muzeja u mesto koje bi trebalo da donosi prihode od turističkih poseta“ , kako je izjavio lokalni funkcioner HDZa.

Proces rehabilitacije ustaštva, potpomažu i ugledni jevrejski intelektualci , poput Efraima Zurofa , koji je u jednoj izjavi ustaše opisao kao „fanatične patriote“ , uz prihvatanje cifre od 70 hiljada pobijenih u Jasenovcu . Veoma indikativna je i njegova izjava da je cifra od 400 do 700 hiljada ubijenih u Jasenovcu , koju je svojevremeno plasirao Vizentalov centar , posledica „preterivanja komunističke propagande“.

Pored Zurofove izjave , kojom se amnestiraju ustaše , učinjen je i niz drugih konkretnih koraka , od posete Stjepana Mesića Jad Vašemu , do zaista groteskne posete predsednika Hrvatske stranke prava Ante Đapića , ovom mestu , uz snimanje prigodnog dokumentarnog filma, o ovom događaju, od strane jednog jevrejskog reditelja , čime se otvoreno vređaju i  sve jevrejske žrtve iz Drugog svetskog rata.

Da je reč o dogovoru na veoma visokom političkom nivou, na relaciji Vatikan - jevrejski lobi , svedoče i aktivnosti preminulog Pape Vojtile , koje prethodni utisak dodatno pojačavaju.Posle kanonizacije ratnog zločinca kardinala Stepinca , Papa je prilikom posete Republici Srpskoj, počinio čin neviđenog svetogrđa , beatifikacijom katoličkog sveštenika jevrejskog porekla Ivana Merca, i to u manastiru Pribićevcu , odakle je početkom Drugog svetskog rata krenuo pogrom ustaša nad Srbima kozaračkog kraja . O nekakvom simboličkom poklonjenju žrtvama u Jasenovcu , Katolička crkva nikada nije razmišljala , uz identična obrazloženja o „komunističkoj propagandi“ , koja je svojevremeno javnosti ponudio Zurof.

Vatikan slične procese podržava i na postsovjetskim prostorima. Tako je u „narandžastoj Ukrajini“ u toku velika kampanja rehabilitacije nacističke divizije Galičina , koja se u najnovijim „revidiranim istorijama“ prikazuje kao formacija koja se zalagala za „samostalnost Ukrajine“ , naravno u odnosu na Rusiju . Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko , započeo je poput svojevremeno Tuđmana i Mesića, kampanju priznavanja „genocida nad ukrajinski narodom“ u periodu 1932 –1933.godina , koji je patetično uz pomoć specijalista američkog Harvarada nazvan „gladmor“. Osnovno nastojanje je da se pred najvišim međunarodnim autoritetima , poput Generalne skupštine UN , izglasa rezolucija o osudi ovog događaja , koji je Moskva u navedenom periodu „namerno i svesno organizovala radi uništenja ukrajinskog identiteta“. Početkom novembra ove godine , generalna skupština UNESKO, usvojila je deklaraciju o „gladmoru“ , uz sramnu konstataciju da je glad koja je u to vreme postojala u drugim delovima tadašnjeg Sovjetskog Saveza , pre svega Rusiji i Kazahstanu , bila posledica „socijalno ekonomskih prilika“ , dok je u zapadnoj Ukrajini reč o namernom i sistematskom uništenju svih slojeva ukrajinske nacije. Pojedini unijatski i katolički sveštenici ovaj događaj označili su kao veliki korak ka odbrani „ukrajinskog identiteta“. O strašnim zločinima formacija Stepana Banderasa , nad ruskim stanovništvom u Drugom svetskom ratu,  nema ni govora . Slično ustašama u Hrvatskoj , i oni se u zapadnoj Ukrajini rehabilituju . Čak šta više iz lokalnih budžeta im se kao zaslužnim građanima isplaćuju penzije. Dakle , mesta u istoriji polako se menjaju.

Prema tome, eventualna osuda Vojislava Šešelja , predstavljaće završni čin potreban radi „uobličavanja istorije balkanskih ratova“, u kojoj bi Srbi slično Rusima,bili proglašeni „vekovnim okupatorima okolnih naroda , nepopravljivim nacionalistima i hegemonostima“. Inače,  istorija nam nudi bezbroj primera „govora mržnje“. Našoj javnosti gotovo je nepoznat podatak , da je britanski istoričar Siton Wotson , ključni savetnik u Ministartsvu spoljnih poslova , neposredno posle Balkanskih ratova 1912. godine, izjavio kako bi „trijumf Srba na Balkanu predstavljao nesreću za evropsku kulturu i civilizaciju“. Između dva rata ostao je dosledan svom opredeljenju. Predlagao je da Britanija vodi prohrvatsku politiku . Mačekova garda  imala je 1939. godine, oko 250 hiljada ljudi pod oružijem, uglavnom britanskog porekla. Ko zna možda je baš tada simbolički počelo iskopavanje „pacovskih kanala“, gde bi „zapadne demokratije“ danas najradije da sakriju sramnu ulogu , u podršci jednoj zločinačkoj ideologiji, kakva je bila ustaška.