Indijska vatra može doći i do Kine

19. aprila Indija je uspešno izvršila testiranje svoje prve međukontinentalne balističke rakete „Agni-5“. Domet rakete je 5000 kilometaram. Ona može da ponese bojevu glavu do jedne tone težine. Indijski zvaničnici ističu da ispitivanja nisu usmerena protiv bilo koje zemlje, već se raketa pravi isključivo u okviru programa nuklearnog ograničenja.

Ispostavlja se da je Indija de facto podnela prijavu za ulazak u elitni klub nuklearnih država, koje poseduju međukontinentalne balističke rakete. Do sada su takve rakete imali samo SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija i Francuska. Planirano je da „Agni-5“ stupi u naoružanje 2014-2015. godine posle dodatnih ispitivanja.

Indijska štampa je puna oduševljenih ocena, a inostrani mediji i političari su na testiranje reagovali prilično oprezno, ističe stručnjak Ruskog instituta za strateška ispitivanja Boris Volhonski:

„Zanimljivo je da su prilično uzdržano reagovali i pakistanski mediji. To je i razumljivo: raketa s dometom od 5000 km praktično je beskorisna u slučaju izbijanja konflikta između Indije i Pakistana. Pakistan više treba da se plaši raketa „Agni-1“ i „Agni-2“ dometa do 2000 km. I u mnogim pakistanskim publikacijama jasno se izražava misao da „Agni-5“ može da pogodi cilj praktično na celoj teritoriji Kine.“

Kineske novine na engleskom China Daily ispitivanjima su posvetile svega nekoliko redaka propraćenih grafikom: crtežom rakete i karta Istočne polulupte na kojoj su crvenim isprekidanim linijama obeležene teritorije do kojih može da doleti „Agni-5“. To je skoro cela Azija osim krajnjeg severoistoka Rusije, Istočna i Centralna Evropa, Istočna Afrika, cela akvatorija Indijskog okeana, sve do severozapadne obale Australije.

U vezi s ovim postavlja se veliki broj pitanja. Indija je praktično ušla u eleitni atomski klub, ali u kojoj meri se promenila ravnoteža snaga u Aziji i na susednim teritorijama? Za razliku od raketa „Agni-3“ i „Agni-4“ čiji je domet 3-3,5 hiljada kilometara „Agni-5“ je u stanju da pogodi cilj na celoj teritoriji Kine. Da li to znači da je Indija postigla paritet s Kinom u raketno-atomskoj oblasti? Očigledno da nije, smatra Boris Volhonski:

„Kineske rakete DF-31 i DF-31A imaju mnogo veći domet i u stanju su da ponesu projektile većeg kapaciteta. Međutim, pitanje je šta je danas nuklearno oružje? Da li je ono samo oružje ograničenja, kao što je bilo u vreme kad ga je posedovalo samo pet nuklearnih država?

Čini se da je 1998. godina kad su ispitivanja nuklearnog oružja sprovedena u Indiji i Pakistanu, označila izvestan kvalitativni preokret. Posle toga nuklearno oružje se od oružja za ograničavanje pretvorilo u oružje ucene. Ni na koji drugi način se, na primer, ne može objasniti to što je nuklearno oružje obezbedio Izrael koji poseduje neuporedivo veći potencijal običnog oružja u poređenju sa susedima. Ni na koji drugi način se ne objašnjava ni nuklearni program Severne Koreje, koja se večito cenjka, pokušavajući da dobije materijalnu pomoć u razmenu za obustavljanje radova u nuklearnoj oblasti. I da li se treba čuditi što je i Iran, koji trpi neprestani pritisak Zapada takođe došao vrlo blizu toga da napravi svoje nuklearno oružje?“

Danas se postavlja glavno pitanje: da li će nuklearno oružja umesto da bude oružje ograničenja, kao što je bilo ranije ili oružje za ucenu, a kakvo je danas postati oružje na poprištu vojnih dejstava?