Jugoslaviju razbili, Srbiju i Srbe - drobe

Reč predsednika beogradskog foruma Živadina Jovanovića na otvaranju okruglog stola "Kosovo i Metohija" - 13 godina posle:

"Koliko je sunarodnika umrlo od posledica ranjavanja i upotrebe oružja s osiromašenim urnijumom, koliko ih i danas umire teško da će se ikada utvrditi. I danas se njima klanjamo sa najdubljim pijetetom i obećanjem da žrtve i stradanje nikada nećemo zaboraviti.

Agresija protiv Srbije je nastavljena drugim sredstvima sve do današnjih dana.  Ona se sprovodi političkim, ekonomskim, finansijskim, propagandnim i drugim pritiscima, ucenama i manipulacijama. Njeni ciljevi su od razbijanja Jugoslavije,  preneti na teren drobljenja Srbije i srbskog naroda. Srbski narod se cepa nasilnim iscrtavanjem novih granica. Arogancija, revanšizam i rasizam predstavnika pojedinih država prema Srbiji i srbskom narodu teško da se mogu prikriti. Sudeći po ponašanju i izjavama ambasadora takvih država u Beogradu, pitanje je da li oni, uopšte uzev, i žele da svoju aroganciju prikrivaju. Vlade pojedinih članica NATO-a pritežu Srbiju koristeći svoju dominaciju u Briselu,  generale u Prištini, bankare u Vašingtonu ili Frankfurtu.

„Paradoksalno je i žalosno da se danas na rezoluciju Saveta bezbednosti češće pozivaju komandanti KFOR-a i razni komesari UNMIK-a kada ograničavaju elementarna ljudska i demokratska prava Srba u Pokrajini, nego Vlada Srbije.“

Trinaest godina posle…

Svakome je postalo jasno da cilj takve strtegije nisu bili ni demokratija, ni ljudska prava, već drobljenje Jugoslavije i Srbije i drakonsko kažnjavanje celog srbskog naroda. Pred očima sveta i Evrope, takva strategija odvija se danas otimanjem Kosova i Metohije, nemilosrdnim razaranjem srbskog nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta srbskog naroda.

Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 kojom se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, svedena je na smokvin list kojim se pokušava prikriti taktika puzećeg priznavanja nezavisnosti ilegalne tvorevine zvane „Republika Kosovo“. Taj dokumenat za svaku članicu Ujedinjenih nacija predstavlja najveću međunarodno-pravnu obavezu a za Srbiju ima trajni, istorijski značaj.

Taj dokumenat čiju bi celinu i suštinu grčevito branila svaka nacionalna i državna vlada, sveden je na tzv. „fusnotu sa zvezdicom“. U istu ravan sa neobaveznim, savetodavnim mišljenjem Suda pravde. Paradoksalno je i žalosno da se danas na rezoluciju Saveta bezbednosti češće pozivaju komandanti KFOR-a i razni komesari UNMIK-a kada ograničavaju elementarna ljudska i demokratska prava Srba u Pokrajini, nego Vlada Srbije. Kao da joj je lakše da se i sama pridruži pritiscima na svoje sunarodnike, nego da ih štiti pravnim, političkim i diplomatskim sredstvima!

Pitanje statusa pokrajine Kosovo i Metohije kao suštinskog problema i suštinske teme procesa, gotovo, više niko ne pominje. Umesto o statusu Pokrajine, kako je definisan rezolucijom Saveta bezbednosti 1244, Beograd nudi pregovore o „četiri tačke“. U vezi sa ovim treba podsetiti da status Severa Pokrajine nije i ne može biti zamena za rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije.

„Uspostavljena je ilegalna međudržavna granica na mestu nekadašnje administrativne linije. Tzv. „integrisana kontrola“ je cinični izraz za dovođenje albanske policije i carine na prelaze, i nasilno pretvaranje još jednog dela srbskog naroda nacionalnu manjinu. Još jedan eksperimenat „in vivo“

Trinaest godina posle…

Srbi na Kosovu i Metohiji nemaju slobode kretanja, nemaju izvesnosti, svakog dana nekoga od njih zatvore, pretuku, zastraše. Za mnoge je sloboda i dalje - život u krugovima bodljikave žice. Oko 230.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih iz Pokrajine terorizmom i planirnim etničkim čišćenjem, nema mogućnosti da se slobodno i bezbedno vrati u svoje vekovne domove i na svoja imanja. Suštinski uzrok tome nalazi se u otvoreno diskriminatorskoj politici vodećih članica NATO-a prema srbskom narodu. Ta politika je skrivena iza licremernog stava zapadnih političara koji glasi - etničko čišćenje nije dopustivo, ali može biti celishodno. Bar kada je reč o delovima proteranog srbskog naroda, o čemu ovaj primer neoborivo svedoči.

Uspostavljena je ilegalna međudržavna granica na mestu nekadašnje administrativne linije. Tzv. „integrisana kontrola“ je cinični izraz za dovođenje albanske policije i carine na prelaze, i nasilno pretvaranje još jednog dela srbskog naroda nacionalnu manjinu. Još jedan eksperimenat „in vivo“. Verovatno će uslediti „integrisani civilni sektor“ u opštinama na severu Pokrajine kako bi se u javne službe, sudstvo, zdravstvo u Kosovskoj Mitrovici, na primer, doveli Albanci iz Prištine?

„Učinci neokolonijalističke i rasističke politike „štapa i šargarepe“, bespogovorne pokornosti  Vašingtonu i Berlinu i jednostrane spoljne politike vidljivi su na Kosovu i Metohiji, ali i u celoj Srbiji, u stanju nacije.“

Trinaest godina posle…

Demaskirane su mnoge laži kojima su se vlade zemalja članica i neki unutrašnji politički faktori služili da bi opravdali agresiju na Srbiju i Crnu Goru. Prva i verovatno najveća laž bila je da je problem Kosova i Metohije problem nedostatka demokratije u Srbiji, a ne albanskog separatizma, terorizma i teritorija. Demokratska vlast i njena struktura po volji agresora, postoji više od decenije. Da li je i kako problem Kosova i Metohije rešen? I druge obmane i laži poput insceniranog Vokerovog „masakra u Račku“, Šarpingovog „plana potkovice“ i „sporazuma“ iz Rambujea - su razobličene. Istina izbija na površinu i sve će brže.

Učinci neokolonijalističke i rasističke politike „štapa i šargarepe“,  bespogovorne pokornosti  Vašingtonu i Berlinu i jednostrane spoljne politike vidljivi su na Kosovu i Metohiji, ali i u celoj Srbiji, u stanju nacije.

O obmanama i fazama „standardi pa status“, „i standardi i status“, „status, bez standarda“, „statusno neutralni“ Euleks, odustajanje od svoje rezolucije u UN i ekspresno prihvatanje diktata preko Brisla - manje više, sve je poznato.

„Za jedinu opciju prihvaćeno je zbližavanje sa agresorima i udaljavanje od istorijskih saveznika i prijatelja. Da li se sećate upozorenja Arčibalda Rajsa, generala Pjer-Mari Galoa, Petera Handeka i mnogih drugih srbskih prijatelja!? Da li se sećate izveštaja Vilija Vimera kancelaru Gerhardu Šrederu i Ditmara Hartviga kancelarki Angeli Merkel? Kome verujete?“

Trinaest godina posle…

Jasno je da strategija drobljenja, slabljenja i „prevaspitavanja“ Srbije da bi zavolela agresore, nije završena. Njeni nosioci i izvršioci ne odustaju od „uspešnih“ metoda, niti od usluga separatizama u budućnosti.

Napravljena je provalija između Beograda i dela srbskog naroda na Kosovu i Metohiji. Uskogrudošću, strančarenjem i inadžijskim mentalitetom Srbija je podeljena na nekakve „prvu“ i „drugu“. Kakvog li zadovoljstva srbskih neprijatelja kad njihovu politiku - podeli pa vladaj sprovodi srbska ruka!

Diskontinuitet je vrhunski kredo. Istorija je revidirana, prekinuta i odbačena. Beograd je u oblacima posle-istorijskog raja. Za jedinu opciju prihvaćeno je zbližavanje sa agresorima i udaljavanje od istorijskih saveznika i prijatelja. Da li se sećate upozorenja Arčibalda Rajsa, generala Pjer-Mari Galoa, Petera Handeka i mnogih drugih srbskih prijatelja!? Da li se sećate izveštaja Vilija Vimera kancelaru Gerhardu Šrederu i Ditmara Hartviga kancelarki Angeli Merkel? Kome verujete?

„Treba se vratiti rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 i zatražiti da i drugi izvrše svoje međunarodno-pravne obaveze onako kako od Srbije zahtevaju da ona to čini. „Kandidatura“ i izbori nisu vrednosti uparene sa državom i nacionalnim identitetom.

Trinaest godina posle...

Treba se vratiti rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 i zatražiti da i drugi izvrše svoje međunarodno-pravne obaveze onako kako od Srbije zahtevaju da ona to čini. Narod, i onaj deo na Kosovu i Metohiji i ovaj u unutrašnjnosti Srbije, treba slušati, taj narod, njegov položaj je jedina ocena politike.

Odlučivanje jeste pravo i odgovornost vlasti, ali odlučivanje u čiju korist. I vlast je dužna da veruje narodu koji predvodi.

Dvoličnost je nečasna, kao i trgovina državnom teritorijom.

„Kandidatura“ i izbori nisu vrednosti uparene sa državom i nacionalnim identitetom.

„Vikiliks“ nije ekces, to je detalj ubrzane istorije. Treba se vratiti osvedočenim prijateljima i saveznicima.

Istorija tek počinje."