Srbija se na tržištu RF mora dokazivati konkurentnošću

„Poslovni razgovori“ ponovo su posvećeni nedavno završenom ekonomskom forumu na Kopaoniku. Sagovornik našeg izveštača Jovane Vukotić, je gospodin Jurij Bajec,  profesor Beogradskog univerziteta i savetnik premijera Republike Srbije. Pitanja postavljena gospodinu Bajecu, slična su pitanjima koja su bila postavljena i drugim sagovornicima. Zanimljivo je uporediti odgovore koje ćemo čuti od različitih sagovornika....

Ovo je elitni ekonomsko- politički skup. Ambasadori vodećih zemalja sveta su govornici na panel diskusijama, kao i najpozvaniji ljudi iz oblasti ekonomije i privrede iz regiona. Kome su namenjene poruke i zaključci sa ovog skupa?

Pre svega su namenjene vladi Republike Srbije, koja je glavni izvršni organ i sprovodi ekonomsku politiku. Praksa je već nekoliko godina, naročito u mandatu ove vlade, na čijem čelu je Mirko Cvetković, koji već evo 4.put dolazi na Kopaonik (ekonomski forum) i u svom je govoru rekao da je vlada značajan deo preporuka koje su ovde čule ugrađivala u  svoju ekonomsku politiku i u svoje konkretne mere. Prema  tome i ovaj skup, koji se održava u svetlu dobijanja statusa kandidata za učlanjenje  u EU, zapravo će poslati skup konkretnih poruka koje bi vlada, naravno ne ova, nego sledeća, trebalo da uradi. Suštinski posaoće biti kako na ostvarivanju makroekonomske stabilnosti, tako na  ponovnom uspostavljanju rasta posle završetka ovog kriznog perioda (nadam se krajem ove godine i tokom sledeće). A sa druge strane, reforme koje bi Srbija trebalo da sprovodi i u javnom sektoru i u drugim oblastima, na neki način uklopi u ona poglavlja, a ima ih 35 (pristupni uslovi za EU) da zapravo zatvaranjem tih poglavlja, istovremeno zatvara i pojedine oblasti reformisanja svog ekonomskog i društvenog sistema. Time konačno može da uspostavi do kraja one principe  koje EU traži, a koje, ako Srbija želi da bude jedna moderna i razvijena privreda bi inače morala da radi, čak i ako ne želi da uđe u EU. Osnovne probleme niko neće rešavati za Srbiju, već ih Srbija ipak mora sama rešavati.

Javnost u Srbiji je vrlo polarizovana kada je reč o saradnji sa EU, odnosno sa Rusijom. Srbija je mala zemlja i bilo bi korisno da ima dobre ekonomske odnose sa obe strane. Kako javnost, a i dobar deo političke elite učiniti manje polarizovanim, a spremnijim na saradnju sa obema stranama?

Oko polarizacije- mislim da je reč o jednoj iskonstruisanoj situaciji i možda tu malo i mediji doprinose, možda neke pojedinačne izjave. Konačno, istina jeste da više u političkom delu života Srbije postoje različita mišljenja o tom pitanju. Vrlo konkretno, recimo, dve političke partije koje deluju u Srbiji i koje su parlamentarne stranke, kao što je Demokratska stranka Srbije, a pogotovu Radikalna stranka, vrlo eksplicitno smatraju da Srbija ne treba da se učlanjuje u EU. Oni su mišljenja da će Srbija od EU  imati veće štete, a da nedovoljno koristi ogromne mogućnosti koje nudi Rusija- investicione, trgovinske itd. Znači, to je jedan javni politički stav. Sa druge strane, sve druge parlamentarne stranke u Srbiji, uključujući i ovu da kažem trenutno, i po anketama, najjaču političku stranku, to je Srbska napredna stranka, a onda naravno kompletnu koaliciju, koju čini sadašnja vlada, ima opet jasno opredeljenje kada je reč o evropskom putu Srbije. Moj glavni argument da je reč o jednoj pomalo veštačkoj priči i ekonomski gledano, potpuno neubedljivoj,  je to da je praksa pokazala da su zemlje koje su u prethodnom periodu ušle u EU, ne samo da su zadržale, nego zapravo pojačale ekonomske veze sa Rusijom. To je po meni sasvim logično, jer u krajnjoj liniji, samo učlanjenje u EU je zapravo potvrda da ste vi jedan zreli ekonomski sistem, da ste osposobljeniji,  da ste funkcionalnija tržišna privreda, da ste privukli strane investitore, da ste više okrenuti ka izvozu i u tom smislu je sasvim logično da vi opet tražite najbolje mogućnosti, jednim delom u EU, drugim delom kod drugih partnera. Navešću primer Srbije, iako je sporo išla ka EU, ali je ipak imala Sporazum o Stabilizaciji i asocijaciji i evo sad je dobila status kandidata, da je da li slučajno ili ne, značajno poveća svoj izvoz prema Rusiji i smanjila taj ogroman deficit koji Srbija ima prema RF, zbog ogromnog uvoza energenata, gasa i nafte. Uveren sam, da u meri u kojoj će Srbija i institucionalno ići ka EU, u želji da postane punopravni član, da će se sve više osposobljavati da ojačava svoju trgovisnku razmenu sa Rusijom. Takođe, i da koristi sve moguće sporazume i aranžmane koje je Rusija nudila, pre svega u oblasti energetike i infrastrukture, ali i u svim drugim oblastima, a sa druge strane da iskoristi ogromno rusko tržište. Mislim da u tom pogledu ne postoji nikakva nesaglasnost u ekonomskom smislu, ali tačno je da u političkom smislu, postoje (političke) snage koje, po mom mišljenju nisu brojne, ali postoje- dakle imaju jak politički stav, ali bez jasnih ekonomskih argumenata.

Prošle godine oformljena je carinska unija Rusija-Belorusija- Kazahstan. Izvoznici iz Srbije su u početku imali problema zbog nove pravne regulative, ali ta stvaranje  carinske unije takođe donosi i povećanje tržišta, što je dobro. Sa druge strane, Rusija je postala članica STO i uvozne carine će morati da snizi u svakom pogledu, stoga povoljni trgovisnki/carinski ugovori koje ima sa Srbijom gube na važnosti?

Naravno, da je Srbija mnogo profitirala od činjenice da najveći deo svojih proizvoda može bez carina da izvozi u RF. Za to što postoji ogroman deficit između Srbije i Rusije, nije kriva Rusija, nego se Srbija još nije osposobila da obezbedi kvantitet, kvalitet i cenu. Ali bih počeo baš od kvantiteta, jer se pokazalo da rusko tržište hoće masu srbskih proizvoda, ali kod nas ne postoji dovoljno organizovan sistem koji bi obezbedio količine, kao i sigurnost i trajnost u vremenskom smislu. Zašto ja govorim o kvantitetu?- Potencijal srpske poljoprivrede je mnogo veći i da bi ona mogla ne samo u kvalitetu, nego i u količinama mnogo više da izveze. Konačno, videli smo da je izvoz u Rusiju skočio i naravno to nije samo zato što su cene bile dobre, nego zato što su i količine povećane i mi odjedanput beležimo više stotina miliona izvoz u Rusiju i u odnosu na 2009.i 2010.godinu  to je veliki skok.

Ovo što ste pitali oko STO, to je činjenica koju Srbija mora da shvati, da ne može da  „zarađuje“  na takvim preferencijama . U tom smislu snižavanje carina, koje će Rusija morati prema drugim zemljama da uradi zbog članstva u STO, to će se isto desiti Srbiji, koja je takođe pred vratima STO. Samim priključivanjem EU, Srbija je faktički primorana da snižava carine. U svakom slučaju to je jedna realnost, gde moraju da dominiraju tržišni kriterijumi i konkurentnost. Znači, moraju se tražiti niše. Kada poslujete u uslovima jake konkurentnosti, morate da nalazite i iskoristite svoje komparativne prednosti- i to je jedini način. Mada, moram da priznam da je bilo dosta stranih investitora, koje su ovdeotvarali firme, da bi faktički prebacivali, odnosno izvozili bez carina svoje proizvode u Rusiju. Ali ne može se očekivati na dugi rok da vi imate neku, da kažem specijalnu preferenciju. Najpre konkurentnošću se Srbija mora dokazivati na tom ogromnom tržištu.

Rusija je ogromno tržište, pa ipak iz Srbije, put ovog tržišta već godinama odlaze uglavnom prehrambeni proizvodi. Gde Vi vidite neiskorišćene mogućnosti?

Ja bih ponovio da u tim odnosima, gde postoji tako ogromna zemlja kao što je Rusija i tako mala zemlja kao što je Srbija, uvek je po pravilu, problem u maloj zemlji. Srbija još uvek ima ogroman raskorak između onoga što ona stvara i onoga što resursi i ljudski i materijalni omogućavaju. Taj jaz između onoga što se stvara i onoga što je objektivno moguće ostvariti, a ta razlika zapravo predstavlja jedan narasli BDP, koji kod razvijenih privreda, tržišnih privreda se naravno u jednom ogromnom procentu razmenjuje sa svetom. Znači vi izvozite 50 % svog BDP i uvozite isto toliko. Srbija, nažalost ima još jako malo učešće izvoza u svom BDP i to je jedan od njenih osnovnih problema. Rusija je posebno važna za Srbiju, jer je to zemlja sa kojom Srbija ima najveći trgovinski deficit, zato što je opet Rusija glavni snabdevač Srbije energentima. To je priča koja dugo traje- mogućnosti nekih oblasti u Srbiji, i u prerađivačkoj industriji donekle, ali ja bih rekao, pre svega u poljoprivredi i prehrambenoj industriji su one gde bi Srbija mogla mnogo više da uradi i da postepeno  izjednačuje tu neravnotežu.

Koje su to konkretno grane/ oblasti gde bi Srbija mogla više i bolje?

Evo mi smo baš radeći na  jednom projektu industrijske politike pokušali da identifikujemo neke sektore, npr u prerađivanjkoj industriji koji su za Srbiju važni, ne samo sa stanovišta izvoza u Rusiju, nego i zato čto zapošljavaju i omogućavaju izvoz i predstavljaju grane gde su domaći i strani investitori međusobno dobro povezani i gde imate komparativne prednosti. To su prehrambena industrija, industrija saobraćajnih sredstava, metalski kompleks, to je industrija informativno- komunikacionih tehnologija. Konačno ono što se nekad zvalo farmaceutska industrija, a danas se zove industrija zdravlja, koja pored farmaceutske industrije zahvata jedan širi spektar usluga koje nudi ta oblast kao čto su recimo i banje i razni oblici lečenja. To je identifikovano kao nešto što bi Srbija trebalo u okviru prerađivačke industrije da forsira, kako bi se u tim oblastima i mogla pojavljivati kao ozbiljniji ponuđač na ruskom tržištu.

Prokomentarišite, molim Vas, trenutno stanje u vezi sa saradnjom sa MMF. Izveštaj same delegacije MMF je relativno uopšten, a interpretacije rezultata pregovora, od strane predstavnika Vlade RS se prilično razlikuju id interpretacije privrednika. Privrednici su skeptični i veruju da zamrzavanje aranžmana šalje loš znak potencijalnim investitorima. Koliko su njihovi strahovi opravdani?

Pošto sam učestvovao u razgovorima sa MMF, mogu otvoreno da  kažem, da je tu bio jedan nesporazum, koji je posle u medijima predstavljen kao fijasko, kao kraj pregovora itd...  Činjenica jeste da je u dogovorima sa MMF ispoštovano sve što je trebalo da bude, ali je tu došlo do jednog, da tako kažem neusaglašavanja, između onoga što je stavljeno u budžet, kao što su neke velike garancije za neke investicije javnih preduzeća, baš recimo u oblasti proizvodnje gasa ili recimo za navodnjavanje i za dodatno zaduživnje od nekih 300 miliona evra, koje obično služe za finansijsku pomoć pojedinim bankama koje su se našle u problemima, zatim za dokapitalizaciju jedne naše domaće banke (banke sa dominantnim domaćim kapitalom, kao npr Komercijalna banka). Sad kad se sve to sabralo, to nije bilo baš tako malo para.  Tokom razgovora s MMF,  predsednik vlade je vrlo jasno objasnio šta je ušlo u budžet, jasno je rečeno da su to bile cifre koje se najverovatnije neće realizovati u ovoj 2012. godini i da neki projekti neće stići na red do kraja ove godine. Takođe, rečeno je da je predviđeno više projekata, a da neki možda i neće biti realizovani jer se ne zna koji će zaista ući u opticaj. Naravno, kada se knjigovodstveno pogleda u tabele, onda ispada da je to jako mnogo,  a u suštini, u praksi se to uopšte ne bi realizovalo, tj taj novac nije predviđen za trošenje. Dakle i delegacija fonda je to apsolutno prihvatila kao argument, ali su mišljenja da bilo bi dobro da se to u parlamentu ozakoni u smislu nekakvog rebalansa budžeta. Tada smo mi izneli stav da za to postoje vrlo slabe šanse, tj da  uoči samih izbora to nije realno. Nova vlada će odmah morati da pravi rebalans, ne samo zbog MMF-a, već i zbog monetarne politike koje će voditi.  Tada je odlučeno da se sve samo „odloži“ i to je glagol koji bi trebalo koristiti, tako i piše u tom pismu „postpone“. Dakle, odlaže se pozitivna revizija tog arnžmana iz predostrožnosti. Srbija, znači, nikakve pare nije ni tražila

Dakle nema razloga za strah?

Nema. Recimo,  dolazi jedna velika investicija, u oblasti prehrambene industrije, jedna ogromna holandska kompanija, koja otkupljuje našeg najvećeg proizvođača mleka Imlek,  to je  posao od oko 400 miliona evra- znači jedna velika transakcija.

I zato verujem da će se taj program sa MMF, pozitivno ozvaničiti posle rebalansa budžeta. Ali važno je razumeti cifre- dakle, velike pare su tamo predstavljene kao garancija koje bi država dala ukoliko javno preduzeće koje će uzeti kredit, nije u stanju da to plati iz svog prihoda. A država daje kredit upravo, da bi javno preduzeće dobilo jeftiniji kredit, npr, za železnice. U našem zakonu o javnom dugu, cela ta garancija, koja recimo može da iznosi milijarde evra ulazi u javni dug. Dakle, kad vi date garancije za recimo gasovod, taj projekat će se graditi i svojom eksploatacijom otplaćivati- država tu neće ništa da troši efektivno, ali na papiru stoji tih 500 miliona i to povećava javni dug. Verujem da će nova vlada, kao jednu od prvih mera,  promeniti zakon o javnom dugu, jer međunarodna praksa kaže da u javni dug ulaze samo aktivirane garancije, tj onda kada država stvarno plati u ime javnog preduzeća.

Jovana Vukotić,