Napredak ka provaliji

Časopisi kao što je „The Economist“ već mnogo godina propagiraju ideju da je „razvoj“ isto što i finansijski „rast“, da se između njih može staviti znak jednakosti, i da je takav „razvoj“ dobar za „treći svet“. Međutim, iskustvo pokazuje da ta vrsta „rasta“ ne znači obavezno i realni razvoj, već se najčešće radi samo o „simbolima razvoja“, dok se tim virtuelnim napretkom prikrivaju teško uništavanje životne sredine, sredstava za opstanak i kulture zajednica „trećeg sveta“. 

To što se danas kvalifikuje kao „razvoj“ u stvari je loš razvoj. Smislile su ga i njime upravljaju strane sile, izvan „trećeg sveta“, radi sopstvenog profita i dominacije spoljnih agenasai aktera. Svetska banka zarađuje tri dolara profita na svaki dolar koji pozajmi „trećem svetu“ za „razvoj“, što omogućava da 500 milijardi dolara ode iz „trećeg sveta“ na bogati Zapad kroz kamate, otplatu dugova i iznuđene niske cene proizvoda, a samo 50 milijardi dolara ide u suprotnom smeru, kao „pomoć u razvoju“. Takav „razvoj“ je podvala narodima „trećeg sveta“, posebno u ruralnim zajednicama, da bi se isisali resursi i bogatstva, a da oni ostanu bez poseda i prezaduženi.

I dok „treći svet“ misli da je tim procesom podržan u „razvoju“, u stvari je iščupan iz korena, izmešten iz samoga sebe, izgubljen. Njihovi resursi se prazne, a oni postaju izbeglice i gubitnici „razvoja“. Dve stotine miliona ljudi je silom izmešteno sa svojih ognjišta, iz ekosistema i kultura, a sve u ime razvoja. Plemena iz doline Narmada u Indiji, domorodački narodi Amazonije i Nove gvineje, kao i zajednice nastanjene duž 7.000 kilometara indijskih obala, ne osećaju da za njih predstavljaju „razvoj“ gigantske brane, superautoputevi, rudnici, luke i industrijske akvakulture koji im – tuđi i naglavačke postavljeni – uništavaju korene.

Za njih te aktivnosti predstvaljaju katastrofu i zato oni pružaju otpor. Jedna od najspornijih strana komercijalnog „razvoja“ u protekloj deceniji bila je fuzija hemijskih, farmaceutskih, biotehničkih i semenarskih kompanija da bbi se stvorilo on ošto se naziva korporacijom „nauka o životu“. Tačniji naziv bi bio „nauka o smrti“, jer su to organizacije koje proizvode i nameću genetski manipulisano seme, otporno na hrebicide. Takve organizacije čine zemljoradnike zavisnim od njihovih hemijskih proizvoda, koji uništavaju biorazličitost i čine poljoprivredu veoma ranjivom. Za zemljoradnike prelaz sa različitih biljaka nastalih oprašivanjem na gnetički manipulisane biljke i na sterilno smee nazvano „terminator“ ne predstavlja simbol „razvoja“, već zaduživanja, zavisnosti i ostajanja bez poseda.

Za semenarske korporacije to što primoravaju zemljoradnike da svake godine kupuju novo seme predstavlja brži rast i veće tržište. Ali, to uvećavanje komercijalnog profita bazira se na uništavanju prirode i njenog procesa obnove, kao i na uništavanju lokalnih ekonomija. Savremeni ekonomisti nisu nikad uzeli u obzir uništavanje prirode i ekonomije naroda, pa se zato procesi koji vode u ekološku destrukciju, siromašenje, lišavanje miliona ljudi njihove imovine, predstavlja kao „rast“ na nacionalnim kontima i u svetskoj ekonomiji. Međutim, nije „rast“ izazvao evoluciju na planu zdravlja ekosistema i društava. Taj veštački pseudorast kamuflira destrukciju koja se stvara u životu zajednica „trećeg sveta“. Dobar primer takvog pseudorasta je poljoprivreda. Prelazak sa poljoprivredne politike koja ima za moto „prvo ishrana“ na poljoprivrednu politiku koja ima za moto „prvo izvoz“ u Indiji pravda se razlozima sigurnosti u ishrani, jer dobit od izvoza služi za uvoz hrane. U stvari, poljoprivreda orijentisana na izvoz smanjila je sigurnost prehrane, ohrabrujući prelazak sa male lokalne životvorne proizvodnje na industrijsku neživotvornu proizvodnju.

Cilj te proizvodnje više nije zadovoljavanje potreba zajednice, nego isključivo profit nekih nevidljivih, često veoma dalekih „gazda“. Ona donosi i promene u posedovanju prirodnih izvora i sredstava za proizvodnju. Seljaci su izmešteni sa svojih malih imanja, jer veliki komercijalni proizvođači preotimaju njihovu zemlju da bi se „proizvodilo za izvoz“. Ta preduzeća često teško narušavaju životnu sredinu a stvaraju i druge teškoće u lokalnim zajednicama. Izvoz mesa, povrća, morskih rakova i cveća, na primer, često više košta nego što koristi. Izvoz mesa na veliko ima „maskirano“ koštanje koje je deset puta veće od koristi u izvozu. To je zato što nestaje drevni ekološki doprinos stoke u poljoprivredi na malom posedu, koja danas zamire. Stoka u Indiji doprinosi da se proizvede 17 miliona dolara u mleku i 1,5 milijardi dolarau žitu za ishranu, kao i 17 miliona dolara energije. Ako te životinje budu pobijene, sve te koristi nestaju. U slučaju samo jedne klanice orijentisane na izvoz, dobija se 45 miliona dolara za izvezeno meso, dok bi prinos koji bi dale te životinje nacionalnoj ekonomiji, da su ostale žive, iznosio oko 230 miliona dolara. Egzaktna računica, lako proverljiva, sa elementima koji su svima dostupni.

Multidimenzionalne i multifunkcionalne privrede, zasnovane na uzajamnosti, sistematski su uništavane u okviru ovakvog obrasca razvoja, koji nije sposoban da uzme u obzir različitosti, reciprocitet, složenost i životvornost. Vreme je da se postave osnovna pitanja : rast čega? Razvoj za koga? Vreme je da se prevaziđu fikcije i iluzije ekonomskog „rasta“ koji usmerava bogatstvo siromašnih ka bogatima i da se uzme u obzir realnost ekoloških katastrofa i društvenih dezintegracija nastalih u procesu „razvoja“, a koje siromašne pretvaraju u još siromašnije. Nadajmo se, ljudski je nadati se, da će novi milenijum doneti novu ekonomsku misao više baziranu na stvarnim principima uključivanja nego na sadašnjim principima isključivanja.