U Ružinu kuću dolaze gosti iz celog sveta

Ruža Ivanović, domaćica iz  sela Kremana,  poznatog širom Srbije po mistici Tarabića proročanstva, ova dva- tri zimska meseca može malo da se odmori, a sa prvim znacima proleća biće opet dan i noć na nogama, ali sa osmehom na licu, i sa puno ljubavi prema svojim gostima. Iako je žena sa sela, zna kako da ugodi i Englezima, i Francuzima, Špancima, Italijanima, Indusima.... Sve su to  poslednjih četiri godine bili njeni gosti. Ruža se vrlo uspešno bavi sesoskim turizmom, i od drugih u istom poslu, razlikuje se po tome što gostima poklanja dušu:

“Ovog leta  imala sam više stranih,  nego domaćih gostiju, doputovali su iz Madjarske, Švajcarske, Nemačke, bio je jedan bračni par iz Bordoa, iz Milana, bili su studenti iz Engleske, iz Afrike. Prošle godine  pohađala sam  nekoliko seminara, a ranije sam obilazila sve turističke manifestacije širom  bivše Jugoslavije, čitala turističke brošure, i kako sada to kažu, sama sam se edukovala. Moje ime je u svim srpskim turističkim vodičima, i po brojnim priznanjima koja sam za kratko vreme dobila  baveći se seoskim turizmom, može se reći, da znam da radim ovaj posao.

Ruža je letos  imala 376 noćenja  sa punim pansionima. Izdaje 8 ležajeva. Sobe su potpuno u etno-stilu, veliki kreveti  presvučeni  vezenom posteljinom, “puni vez” koji je sama radila, na podu su ćilimi, zavese “necovane”, i na svakom mestu u sobama je ručni rad. Posebna atrakcija je drvena kuća koja je trokrevetni apartman. To je stara porodična kuća koju je Ruža renovirala. Planira da preuredi još dve takve kućice, ali kaže nema dovoljno sredstava, i očekuje neku donaciju. Dvorište je puno cveća, a strani gosti su letos najviše vremena provodili u uglu dvorišta, u hladu ispod velikog oraha.

I strance  ugostim po srpskom običaju

Unutrasnjost stare kuce“Brzo sam shvatila da je gostima pored udobnog i atraktivnog smeštaja, važna zdrava hrana i ljubaznost domaćina. Kada mi dodje gost, nije važno da li je iz Srbije, ili je stranac, po našem srpkom običaju, poslužim ga  medom, ili mu iznesem slatko od  višanja, kupina, koje sam ja kuvala. Svako jutro počinje tim posluženjem, a što se tiče hrane, spremam pite sa sirom, bundevom, zeljem, koprivom, pečurkama. Na stolu je i sir, kajmak, peciva, domaći jogurt,  kuvam i pečem u zemljanim posudama  slatki  kupus sa jagnjetinom, podvarak, pasulj prebranac sa šniclama. Tu su još supe, čorbe… Ja se sa  gostima svaki dan dogovaram šta da im spremim. Primetila sam da Englezi ne vole mnogo jaku hranu, obično traže slatki doručak, vole da jedu džem koji ja  spremam od jagoda i malina. Ono što sam videla jeste da strani gosti ostanu začudjeni kada ja   postavim sto. Gledaju koliko je to hrane, počnu da jedu, a posle se samo hvataju za stomak,  prejedeno govore uh… uh! Videla sam da mnogi starnci nikada nisu ni videli, ni probali kajmak, ja ga svaki dan iznosim na sto. Sada znam, Španci, Englezi, Nemci  vole da im sa mesom spremim pirinač. Što se tiče pića, svi vole da piju našu rakiju. Mi ovde imamo dobru domaću rakiju. Gledam Engleze, jedu prvo med, pa onda piju rakiju, znam da mogu brzo da se napiju, ali šta ću im. U prospektima srpske turističke organizacije  piše šta se sve može jesti u mom domaćinstvu, oni te papire uvek pokazuju i kažu mi, to, to nam spremi. Imala sam gosta Induskinju, rekala je da je vegetarijanac, i ja sam spremala samo biljnu hranu.”

Kroz Kremna , pa do Kusturice

Priča mi Ruža kako  je njeni  gosti zovu ovih dana, žele da  zimski odmor provedu u njenoj kući, ali ona nema u svim sobama grejanje, pa je to za sada nemoguće:
“Ima interesa za  zimski turizam, jer zna se selo Kremna je u podnožju Tare i Mokre Gore, a svi koji idu kod Kusturice, pordju kroz Kremna, ove zime će njih dosta ići jer je Kusturica napravio skijalište, žičaru.”

Najveći problem u poslu Ruži Ivanović je nepoznavanje engleskog i ostalih svetskim jezika. Zbog toga je nabavila rečnike, i nekako uspeva da  komunicira sa svojim  gostima.

Ružina knjiga utisaka

“Letos su ovde  u isto vreme bili  jedna Nemica i tri Engleza. Zvali su me telefonom iz Beograda, ja ih ništa nisam razmela, sam samo vukala halo, molim….i onda su  oni otišli u turističku organizaciju, i našli prevodioca. Kada su stigli, morala sam da pozovem jednog našeg  komšiju koji je radio u diplomatiji, da mi prevede. Svi smo se  mnogo smejali  kada su oni izvadli svoje rečnike, a ja svoje…”

Ruža ima knjigu utisaka, prelistavam je, na svim jezicima ispisane su  impresije  o boravku u selo kremanskog proročanstva. Karakteristično, svi gosti zapisuju, kako im je  najveći utisak taj koji je ostavila neumorna Ruža svojom dušom. Izdavajamo nekoliko utisaka: “Danas je 20. jul 2007.  godine. Gospođo, edukovani ste za posao koji radite, bravo, gostiprimstvo i srdačnost niste mogli da naučite, vi ste jednostavno takvi po prirodi, vaše su ruke biseri, čuvajte ih da što duže traju za sreću gostiju koji dolaze….” napisao je gost iz Švajcarske, a jedna Nemica je ovako po polasku iz Kremana  zabeležila: ”Lepotu ove čudesne pridore nadmašila je lepota Vaše duše, ne postoje reči kojima se može oposati što ste nam pružili u svom domu,  ovde smo odmorili glavu, dušu i telo.Vaš osmeh i pogled plene…” A dvoje mladih iz Afrike koji putuju svetom  u Ružinu knjigu utisaka napisali su ovako: ”Proveli smo nezaboravni vikend osećajući se kao kod svoje kuće.Gostoprimstvo gospodje Ruže može se meriti samo sa roditeljskom ljubavlju prema deci.”

Ispričala mi je Ruža i sledeće:
“Zvala me je žena  iz Beograda, rekla da je invalid, ali se kreće, ali kada je stigla, a dopratli su je njeni iz familije, saznala sam da 6 godina nije izašla iz kolica, miltipleks skleroza. Bilo mi je teško, saznala sam, bila je nekada sportista, fakultetski obrazovana. Drugim gostima je malo bilo neprijatno u početku. Ja sam bila uporna da ona stane na travu, da izadje iz kolica, došla je sa majkom, plakala je, grlila  travu. U jednom trenutku ona je pružila nogu pored kolica, dodirnula zemlju, travu, cveće. Svi smo se radovali, a onda je ona obukla svečano odelo, ja i njena majka zajedno smo je očešljale, našminkale. Ta žena je bila srećna. I ja sa njom. Ostala je 18 dana kod mene.

Mladi Englezi  i srpsko piće

Iako je dosta stranaca prošlo korz njenu kuću, Ruža je zapamtila skoro sva imena svojih gostiju. Rado se seća Italijana Flavija iz Milana:

“On je odmah po dolasku pojeo pola pržulje pasulja prebranca i rekao je, nigde takav pasulj nikada nije jeo. Njegova žena se samo smejala kako i koliko jede pasulja  koji sam ja spermala. Ostao mi je u sećanju i dogadjaj sa tri mlada Engleza, studenta.  Jedno veče krenuli su sa mojim bratancem  tu u drugi deo sela gde je on otvarao novi  kafić. Sve je tamo bilo to veče besplatno, pevalo, se i pilo, i njih trojica se bogami dobro napiju. Posle mi bratanac pričao, pevali su , i veselili se. Sutradan su malo onako mamurni ustali i pričali kako su se mnogo lepo proveli, kako to nigde u svetu nema besplatno da se pije, tolika širina. I ja onda njih pitam  zašto Englezi ne vole Srbe, a oni u glas odgovaraju, ne ne, nije to tačno, obični ljudi ne misle tako. Ono što moji gosti stranci  ne mogu da shvate, jeste to kako mi idemo kod komšija, kako se družimo, moj sin naše goste vodi po celom selu, kod naših rođaka, na kafu, kolače, na rakiju. Ti stranci su prosto fascinirani  kako su ih ovde Kremanci primali, kako naš narod zna da bude  gostoljubiv. Moji gosti su se začudili da niko neći dirati njihova kola, ostave ih tu pored puta, u dnu dvorišta, ili u dvorištu do nas, prosto ne veruju da mi u selu ni kuće ne zaključavamo kada krenemo u komšiluk, u prodavnicu”.

Kaže Ruža, iako po godinama starosti i  radnom stažu mogla bi već biti u penziji, ima dosta volje, i želje da radi. Nije se umorila ni letos kada je u kući imala po 20 gostiju, i kada je sama morala da im spremi tri obroka, da im očisti, da se druži sa njima.  Naravno, pored ljubavi za ovaj posao, Ruža  zna da ima i perspektivu. Kremna je selo sa netaknutom prirodom, selo blizu Zlatibira i Tare, tu je i Šarganska osmica, naravno,od ovog posla se zaradi. Dnevni pansion kod Ruže  gosti plaćaju 1300 dinara.

Na kraju pitamo Ružu koja je rodjena u ovom selu, veruje li ona u Kremansko proročanstvo:

“Pa ja kao i svi Kremanci znam puno o ovom pororočanstvu, znam tu familiju Tarabića, potomak. Jovo je još živ, pa nešto se i ostvarilo od proročanstva. Eto, naprimer, Šarganska osmica, pa telefoni… Važno je verovati u nešto, i nekoga. Ja verujem, u sebe. Da nije tako, ne bih vidite, izgradila sve ovo, upustila se u ovaj posao…. Ja u ovoj kući živim sama, sin i snaha su svoja pordica, odvojeni od mene. Pomognu oni, ali  sve probleme rešim sama…”

Da je to sve tako, uverila sam se i ja, istog dana kada sam posetila Ružu, imala je goste iz Bosne, grupu od 30 turističkih radnika, koji su došli iz Tuzle, Goražda, Foče, Sarajeva, da bi čuli šta je preduslov uspešnog bavljenja seoskim turizmom. Domaćinski ugošćeni kod Ruže, shvatili su: kao prvo velikom dušom ćeš zadržati goste.