Sukob masona i jezuita oko prevlasti u Srbiji

 Svakom ozbiljnom čoveku je jasno da su političari samo pioni na političkoj sceni neke države. Glavni igrači – oni koji vuku konce i upravljaju političarima su u pozadini – nevidljivi za one koji imaju slab „vid“, a takvih je mnogo. Zahvaljujući velikoj manipuliaciji i ispiranju mozgova tokom niza godina, ljudi su postali neosetljivi na prevaru i slepi da prepoznaju ono što se oko njih dešava.

Ko su glavni igrači u Srbiji? Ko pomera političare kao pione na šahovskoj tabli? Sami pioni (političari) nam to kažu, iako ni sami nisu svesni kakva je pozadina onih koji sa njima upravljaju (političari veruju da veliki igrači njih samo „finansijski pomažu“ da se bore za „prave vrednosti u društvu“).

Vladajuća koalicija danas u Srbiji okupljena je oko Demokratske stranke (DS). Ko njima upravlja? Sami političari vladajuće koalicije otvoreno priznaju da su članovi „Malteškog reda“.

Jelena Trivan (DS) kaže:

- „Malteški red“ bavi se humanitarnim i socijalnim poslovima i moja ideja je da vidim na koji način oni mogu da nam pomognu.

Poslanik DS-a Gorica Mojović priznaje:

- Koleginice su me nagovorile da se učlanim. Tek treba da vidim o čemu se tu radi. Računam da to nije nešto iz čega ne mogu da istupim ako mi se ne svidi, pa nismo se verili! Nije to neka sekta ili škola.

Šef poslaničke grupe manjina Balint Pastor kaže da se učlanio u „Malteški red“ iz „radoznalosti“.

Šta je „Malteški red“? U pitanju je moćna i veoma uticajna katolička organizacija prihvaćena kao subjekt međunarodnog prava, mada od „teritorije“ poseduje svega dve vile u Rimu. Ovaj red ima diplomatske odnose sa 96 zemalja i stalne misije u UN-u i njegovim specijalnim agencijama, i delegacije u internacionalnim organizacijama. „Malteški red“ aktivan je, kako oni to vole da kažu, u oblastima „medicinske i društvene nege i humanitarne pomoći“ u više od 120 zemalja. Misija „Malteškog reda“ je sumirana u motu „Odbrana vere i pomoć onima koji pate.“

Njihov moto „Odbrana vere“, vraća nas pet vekova unazad, na početak 16. veka, kada je rimokatolička crkva bila veoma uzdrmana pobunom svojih nezadovoljnih sveštenika koji su protestvovali zbog velikog nemorala u crkvi i papu nazivali najpogdnijim imenima. U to vreme dominikanci (pripadnici jednog katoličkog reda) doveli su pred papu čoveka koji je bio uhapšen pod optužbom da manipuliše sa ljudima na neverovatne načine. U pitanju je bio okultista pod imenom Ignjacio Lojola, autor knjige „Duhovne vežbe“, pomoću kojih je mogao sebe i druge da dovede u stanje hipnoze, a kasnije da manipuliše sa onima koji su prošli njegove „vežbe“.

Umesto da se brani, Lojola je rekao papi da se protiv jeretika treba boriti svim silama i svim sredstvima, što je zadivilo papu i od tada počinje vrtoglavi uspon ovog okultiste. Ubrzo je osnovao „Red jezuita“ (ili „Red Isusovaca“) sa ciljem „odbrane vere“. Papa je ubrzo jezuite nazvao „armijom rimske crkve“, što su oni zaista i bili. Uslediće krvave godine inkvizicije i progona „jeretika“ od strane armije jezuita koji su se bavili „odbranom vere“. Na čelo jezuita postavljen je „jezuitski general“ ili „crni papa“, kako ga neki zovu.

Glavni cilj jezuita bio je, a i danas je, kontrola sistema obrazovanja, medija, zakona i onih koji donose zakone – političara. Širom sveta su počeli da otvaraju katoličke škole i univerzitete, da publikuju svoja izdanja i da promovišu svoje ideje, tako da danas kontrolišu najviše obrazovnih institucija u svetu na kojima su se školovali brojni vodeći svetski političari – od poznatijih da spomenemo Bila Klintona i Zorana Đinđića (o čemu ćemo reći nešto više u nastavku).

U novije doba jezuiti su, da bi prikrili svoje aktivnosti, počeli da osnivaju svoje organizacije i redove u koje učlanjuju najuticajnije ljude po državama širom sveta. Neke od takvih organizacija su: Malteški red, Vitezovi Kolumba, Opus Dei i dr.

Ako čitamo jezuitsku literaturu videćemo da je kao njihov najveći neprijatelj označena masonerija. Sa druge strane, ako čitamo masonsku literaturu, videćemo da masoni označavaju katoličku crkvu svojim najvećim neprijeteljem koja ih je tokom vekovao najstrašnije proganjala nazivajući ih „satanistima“.

I zaista, kada pogledamo statističke podatke, tamo gde rimska crkva ima najveći uticaj (Evropa) tu ima najmanje masona. Prema podacima koje je izneo bivši vodeći mason Jugoslavije Zoran Nenezić u svojoj knjizi „Masoni Jugoslavije“, najviše masona ima u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) (3.300.000 članova u preko 15.000 loža), a zatim u Velikoj Britaniji (Škotska: 350.000 članova u 1.160 loža; Irska: 50.000 članova u preko 800 loža), dok ih je u zemljama pod jezuitskim (katoličkim) uticajem dosta manje (Nemačka 15.000 članova u 460 loža; Francuska: 15.000 članova u 900 loža). U islamskim zemljama masonerija je zabranjena, osim u Turskoj (8.400 članova u 100 loža), Jordanu, Saudijskoj Arabiji i Libanu.

Tako imamo da su se u zadnjih nekoliko vekova profilisala dva moćna tabora koja se bore za prevlast u svetu:

1)      jezuitski (rimokatolički) tabor koji kontroliše uglavnom Evropu (bez Velike Britanije) i njihove saveznike, sa sedištem u Vatikanu. Pod kontrolom imaju Vatikansku banku, Evropsku centralnu banku i mnoge druge banke.

2)      masonski tabor koji kontroliše SAD, Veliku Britaniju i njihove saveznike, sa sedištem u Vašingtonu (gde je smešten Vrhovni savet 33. stepena masonerije). Masoni deluju preko svojih organizacija kao što su Bilderg grupa, Trilateralna komisija i dr, a pod kontrolom imaju američke Federalne rezerve i mnoge druge banke.

Prvu veliku pobedu u Evropi masoni su ostvarili zauzimanjem „najstarije katoličke ćerke“ – Francuske, tokom čuvene „Francuske revolucije“ krajem 18. veka. Sukob se nastavio tokom Prvog svetskog rata kada su jezuiti preko „apostolske monarhije“ (Austro-ugarske) pokušale da prošire sferu svog uticaja. Iste strane su se sukobile i u Drugom svetskom ratu kada su jezuiti potpisali Konkordant sa Hitlerom, povukli sa političke scene svoju stranu (Stranku centra koja je bila jedna od najuticajnih u Nemačkoj) i bukvalno doveli Hitlera na vlast (o čemu je detaljno pisao Džon Kornvel u knjizi „Hitlerov papa“).

Sukobi u Srbiji

Borba masonerije i jezuita u Srbiji naročito je buknula krajem 19. i početkom 20. veka. Dinastija Obrenović je imala „jako dobre odnose“ sa Austro-ugarskom monarhijom, dok su Karađorđevići bili miljenici masona Engleske. Veliki broj masonskih simbola, kipova i oznaka širom Beograda i Srbije nastao je upravo za vreme vladavine Karađorđevića između dva svetska rata, uključujući i kip Lucifera (Svetlonoše) koji i danas stoji na zgradi Vlade Srbije, i koji je utisnut na nove lične karte državljana Srbije.

U novijoj srbskoj istoriji jedan od glavnih zastupnika interesa masonerije na našim prostorima bio je Slobodan Milošević koji je bio vrbovan dok je radio kao predstavnik Beobanke u Njujorku. Najjaču podršku u Srbiji dobijao je od Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) – leglu masonerije, što oni ne kriju, već otvoreno priznaju kiteći se brojnim masonskim simbolima. Ugledni član SANU Dobrica Ćosić bio je bliski saradnik Miloševića i predsednik SR Jugoslavije.

Iz istorije je poznato, a o tome svedoči i američki ambasador u Vatikanu (od 1989. do 1993) Tomas Patrik Miledi u svojoj knjizi „Veleposlanikova priča“, da je u početku poslednjeg sukoba na Balkanu SAD branio stav da se očuva zajednička država Jugoslavija, ali da je pod velikim pritiskom Vatikana došlo do promene politike. Podsetimo da je u to vreme predsednik SAD bio Bil Klinton (koji je završio filofiju na najvećem jezuitskom univerzitetu u Americi, u Džordž Taunu).

Kada je Milošević „pušten niz vodu“ jer se pokazao kao „slab pion“, jezuitska i masonska strana su započele borbu oko poziciniranja novih piona na prostoru Srbije. Jezuiti su kontrolisali Demokratsku stranku u kojoj su i masoni imali veliku uticaj. Kada masonska opcija preko Vojislava Koštunice nije uspela da preuzme primat u DS-u došlo je do formiranja DSS-a (Demokratske stranke Srbije).

Masonerija je još jednom pokušala da napravi puč u DS-u preko Slobodana Vuksanovića, ali je na izborima unutar stranke pobedu odneo jezuitski đak Zoran Đinđić.

Treba napomenuti da je Zoran Đinđić doktorirao na jezuitskom koledžu u Konstanci, Nemačka, a njegova supruga Ružica je u intervjuu zagrebačkom  „Globusu“ priznala da je Zoran „bio bliži katoličkom nego pravoslavnom mentalitetu“ i da ona „svakog 24. decembra sa Brankom Prpom, nevenčanom suprugom pokojnog Slavka Ćuruvije, dočekuje katolički Božić, a tu su još Borka Pavićević, Gorica Mojović, Nadežda Gaće.“ I još dodaje: „Žensko smo društvo koje u Beogradu proslavlja katolički Božić, posle ponoći obavezno gledamo na Hrvatskoj televiziji božićnu misu.“

Nakon poraza od Đinđića, poznati mason Slobodan Vuksanović se ubrzo okreće Koštunici i pristupa njegovoj stranci.

Kada je DOS preuzeo vlast od Miloševića, jezuitima je pripala uticajnija funkcija (mesto premijera Srbije za Đinđića), a masoni su dobili manje uticajno mesto predsednika SR Jugoslavije (koje je obavljao Koštunica) – države koja se raspadala. Sukob između Đinđića i Koštunice odmah je buknuo, a Đinđić je silovito preuzimao sve konce u svoje ruke.

Na vrhuncu moći Zorana Đinđića, u oktobru 2002. godine, pozvan je u policiju na „informativni razgovor“ vodeći mason Srbije –Dragan Malešević Tapi, slikar, i Suvereni Veliki Komandir srpske masonerije, mason 33. stepena (najviši stepen u masoneriji).

I gle čuda, Tapi je „preminuo prilikom saslušanja u policiji“. Odmah se oglasio Vojislav Šešelj optužujući Đinđića da je ubio Tapija, jer kao srčanom bolesniku bilo je dovoljno „da mu se stavi kesa na glavu“ i da dođe do fatalnog ishoda (i Tapi i Šešelj su imali probleme sa srcem).

Zbog velikih problema koje je pravio Đinđiću, Šešelj je ubrzo bio prebačen u Hag, a samo nekoliko meseci nakon smrti vodećeg masona Srbije – Tapija, ubijen je Zoran Đinđić, u martu 2003. (upućeni kažu da je masonska osveta bila žestoka.)

Koštunica preuzima sve dizgine vlasti u svoje ruke i postaje premijer Srbije, ali zbog velikog pritiska jezuitske EU i zbog svoje nesposobnosti, vlast u Srbiji preuzimaju „nove jezuitske snage“ na čelu sa Borisom Tadićem i njegovim saveznicima. Do smene dolazi i u G17, gde Miroljuba Labusa pučem smenjuje Mlađan Dinkić.

Jezuiti vrše veliki pritisak na Srbiju u kojoj je masonerija još uvek veoma uticajna, oduzimajući Srbiji Kosovo, i u srcu Kosova zidaju simbol svoje moći – najveću katoličku katedralu na Balkanu (iako na Kosovu živi nešto manje od 4% katolika).

Masonerija u kontra-napadu

Nesposobnog Koštunicu je trebao neko da zameni. Procenjeno je da su najbolja zamena za njega Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. I zaista, nakon razbijanja Srpske radikalne stranke skoro sva masonska elita je počela da se učlanjuje u Srpsku naprednu stranku – dojučerašnji najbliži saradnici Koštunice, ali i neki novi (stari) pioni od velikog uticaja, kao što je bivša savetnica Miroljuba Labusa – Zorica Mihajlović – Milanović, sada član Glavnog odbora SNS-a.

Ova mlada dama ne bi bila mnogo interesantna za našu priču da nije član organizacije „East West Bridge” čiji su osnivači i predsednici najuticajniji masoni Srbije na čelu sa Petrom Kostićem, Velikim majstorom Regularne Velike lože Srbije.

Za kratko vreme Nikolić i Vučić dobijaju veliki medijski prostor, ogromna materijalna sredstva i postaju gosti uticajnih organizacija stranih zemalja, naročito SAD.

Borba između dve sukobljene strane se nastavlja, a nisu retki slučajevi da jedna od strana otkriva „insajdera“ suprotne strane u svojim redovima. Tako je otkriveno da je jedan od „najuspešnijih biznismena Srbije“ gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević (član DS-a) u stvari član suprotstavljenog tabora. Ubrzo nakon što su objavljene njegove slike iz masonske lože, bio je uhapšen „zbog finansijskih malverzacija“.

Pošto je poznato da masoni i jezuiti trguju na svim nivoima, ubrzo je dogovoreno da Goran Knežević bude pušten na slobodu, i on je odmah pristupio Srbskoj naprednoj stranci, gde mu je dodeljeno uticajno mesto.

Mediji u Srbiji potpuno potpadaju pod kontrolu dve sukobljene strane (jezuitske i masonske) sa kojih ne silaze DS i SNS, dok sporedni igrači dobijaju manje prostora. Naravno da se patriotske stranke i organizacije (kao radikali i Dveri) potpuno ignorišu, ili ismejavaju, ako je to ikako moguće.

Stanje se svakim danom pogoršava. Jakim igračima je u interesu da sa ljudima što bolje manipulišu, da ih uvere u svoja lažna obećanja, dok naivni narod ne vidi da mu se sprema afrički scenario. Da podsetimo da u Africi pre pola veka niko nije umirao od gladi, a sada svakoga dana oko 40.000 dece umire od gladi. Šta se desilo? Odgovor je: Došle su „strane investicije“ (čitaj: okupacija države).

Narod u Srbiji oseća da živi sve teže, da glad kuca na mnoga vrata, ali agresivna medijska kampanja uverava mnoge da će „stanje biti bolje“ i da „treba izdržati trenutku krizu“. Tako se ljudi još dublje zakopavaju u živo blato. U najgoroj situaciji su zaposleni u državnim službama i oni koji se finansiraju iz budžeta (penzioneri, prosvetari, policajci, medicinari, pravosudni radnici…) jer njihove plate direktno zavise od stranih pozajmica (čitaj: novca bez pokrića). Spoljni faktor može u svakom trenutku da zavrne slavinu zajmova, kao u slučaju Grčke (u Grčkoj protestvuju upravo oni koji su se navukli na nerealan život zavistan od državnih pozajmica).

Postavlja se pitanje: Kako izbeći grčki ili, još gore, afrički scenario u Srbiji? Postoji samo jedan realan odgovor: vraćanje tradicionalnim vrednostima i životu u prirodi, po ugledu na naše slavne pretke. Osposobljeni za život nezavisno od robovlasničkog sistema, postajemo imuni na sve oblike ucenjivanja i pritisaka, naročito onog „da ne možemo ni da kupimo, ni da prodamo“. Takođe, treba raditi na povezivanju svog zdravog tkiva u otadžbini i dijaspori, stvarati mrežu dobrih, vrednih i poštenih ljudi, i verovati da biblijski scenario pobede Davida nad Golijatom može da se ponovi. Bog je obećao da će se taj scenario ponoviti. Pitanje je samo na kojoj strani ćemo mi biti.

(U sledećem tekstu govorićemo o sukobu masonerije i jezuita u savremenim svetskim zbivanjima.)