Rusija pre svega vodi računa o svojim problemima

„Ne možemo da dopustimo da u međunarodnim odnosima zavlada zakon džungle. Moguće teške posledice takvog stanja unapred su vidljive“, izjavio je pre neki dan na Pravnom fakultetu u Beogradu gost iz Rusije Aleksandar Jurjevič Borisov, vanredni i opunomoćeni ministar, predsedavajući grupe eksperata Saveta Evrope za slobodu izražavanja u vremenima kriza i profesor Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose. Na skupu međunarodnih pravnih eksperata čiji je učesnik bio, gospodin Borisov je podneo izlaganje pod nazivom: „Kosovo i Metohija, kriza međunarodnog legitimiteta“.

Gospodine Borisov, utisak je da se između Rusije i SAD, a povodom budućnosti Kosova i Metohije, vodi pravi tihi rat?

Kada su ugroženi principi međunarodnog prava ili rezolucija koju je izglasao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i principi opšte legitimnosti u međunarodnim odnosima, neminovno dolazi do razmimoilaženja, kako u različitim ocenama tako i u pojedinačnim pristupima određenoj situaciji.

Ruski motivi su jasni: mi smatramo da je svaka izmena državnih granica pitanje koje se ne može rešavati bez vođenja računa o stavovima UN, ali i stavova države na koju se odnosi promena statusa kvo. Bilo kakva dejstva, jednostrana i nelegitimna, ne mogu biti ni dugovečna ni stabilna. Upravo stoga Rusija nastoji da se koncentriše na to da sve ostane u pravnim okvirima. U pitanju su principi, i mi ne insistiramo na njihovom održanju zarad neke istorijske ili verske bliskosti sa slovenskim narodom na Balkanu, nego zato što ne možemo da dozvolimo raspad međunarodnopravnog sistema.

Čak je i „hladni rat“ imao jasan međunarodnopravni okvir – statut UN, mnogo drugih međunarodnih sporazuma, poput Helsinškog, statut OEBS-a... tu je bio i ključni dogovor o razoružanju kao i široki krug dogovora o kontroli nuklearnog naoružanja. Upravo zahvaljujući tome svet je tokom pedeset godina uspevao da izbegne velike sukobe.

Slika se, međutim, menja...

Danas se stari sistem međunarodnog prava gubi, a novi se ne gradi. U američkoj literaturi naći ćete tezu – „pragmatizam iznad principa“. A pod pragmatizmom se podrazumeva politička celishodnost. Ukratko: ono što mi se danas čini politički privlačnim, to ću i da uradim. A u osnovi takvog razmišljanja ne stoji pravo nego – sila. Dakle, ne sila prava, nego pravo sile. Ono što Amerikanci zovu: „might is right” (Ako sam moćan, onda sam i u pravu).

Ipak, prema događajima u međunarodnoj areni mnogi se u poslednje vreme odnose veoma kritički. Nijedno kršenje međunarodnog prava do sada nije se dobro završilo. Ono što je počelo nelegitimno, kao jednostrano delovanje NATO-a, bez odobrenja SB UN, 1999, produžava se nastojanjima da se ispod tog čina podvede legitimna crta. Ubeđuju su nas čak da je i stabilnost apstraktna, da postoje dobra i loša stabilnost i da bi gore pomenuto rešavanje problema trebalo da postane norma u međunarodnim odnosima.

Kakve bi mogle biti posledice?

Bojim se da bi moglo da nastupi carstvo haosa. Osim regionalnih konflikata sve više se javljaju i veoma ozbiljne situacije sa procesom razoružanja. SAD su istupile iz više dogovora koji regulišu problem razoružanja i Rusija kao da na tom putu ostaje jedini putnik.

Šta nudi dogovor kakav su imale dve Nemačke 1972?

Postojale su dve Nemačke, dva Vijetnama, postoje dve Koreje... Ali Nemačka je sada jedinstvena, Vijetnam takođe... radilo se samo o prelaznom rešenju. Suštinsko pitanje je koliko efikasno može biti postojanje dve albanske države, tačnije, koliko će, eventualna, nova država (Kosovo) biti posvećena sama sebi. Da li će se njene vlasti baviti životnim problemima sopstvenih građana ili će početi priču o tome da postoje Albanci i u Makedoniji, u Crnoj Gori i, što je najvažnije, na jugu Srbije... U tom slučaju ceo problem dobija dimenzije – beskonačnosti.

Tu i dolazimo do glavnog neslaganja između Rusije i SAD, a to je pitanje presedana. Rusija događaje na lokalnom planu posmatra u globalnim okvirima. Istovremeno, SAD i neke zemlje EU smatraju da, kada je reč o Kosovu, univerzalnosti nema, da je to isključivo lokalni problem, i da se, u principu, ne može govoriti o tome da bi Kosovo moglo da postane presedan. To je prosto zapanjujuće. Pa anglosaksonsko pravo je, kojim se vode Amerikanci, za razliku od kontinentalnog, i zasnovano na presedanima. Anglosaksonsko pravo nije kodifikovano kao kontinentalno, ono funkcioniše na osnovu odluka iz sudske prakse. I upravo u okviru takvog stava, priznaje se danas pravo na samobitnost Albanaca, drugim rečima, stvara se, priznali mi to ili ne, presedan.

Mi u Rusiji vodimo računa, pre svega, o svojim problemima. Na postsovjetskom prostranstvu takođe je mnogo onih koji bi da proglase nezavisnost. Kako će oni reagovati na jednostrano kosovsko rešenje. Reći će: pa i mi to možemo da uradimo.