Kalup kakvog nigde nema

Deseti decembar za neke će biti dan za vesti o Kosovu. A za neke će biti dan za akciju „Stop klerikalizaciji Srbije”. U njoj će učestvovati grupa NVO: Helsinški odbor, Jukom, Žene u crnom, Inicijativa mladih, Kvirija, itd. Ove organizacije tvrde da je u Srbiji ,,klerikalizacija društva” tolika da je došlo do ,,gubljenja sekularnog karaktera države”. Time su ,,ugrožena osnovna ljudska prava svih građanki i građana”, a ,,posebno ženska ljudska prava”. Naročito se optužuje Srpska pravoslavna crkva zbog ,,mešanja u državne poslove” i ,,uticaja na obrazovni sistem i uopšte na javni život u Srbiji”.

Lek za takvu bolest, kaže se, jeste sekularizacija. ,,Sekularno društvo je tekovina modernog doba i afirmacija sekularnih vrednosti nužan je uslov održavanja i jačanja demokratskog poretka”. To će se postići izbacivanjem veronauke iz škola, uklanjanjem verskih obreda iz javnih ustanova, izjednačavanjem verskih zajednica i slobodnim registrovanjem crkava. I zaista, nastava veronauke je još od 2001. trn u oku ,,druge” Srbije. Sada je, izgleda, došlo vreme da se taj trn izvadi. Prisustvo predsednika ili premijera liturgiji, proslava opštinskih i školskih slava, gradske litije i druga javna ispoljavanja religioznosti odavno izazivaju zgražanje naših građanista. Sada je vreme da se to zabrani. I Zakon o verskim zajednicama treba promeniti. Posebno čl. 19, koji određuje da se neće registrovati crkva čiji deo naziva ,,izražava identitet (...) već upisane verske zajednice”. Taj strašni zakon, dakle, onemogućava ozvaničenje ,,Crnogorske pravoslavne crkve”, a sutra i ,,Vojvođanske pravoslavne crkve”. A ima li gore ,,diskriminacije” i ,,kršenja ljudskih prava” od toga?

Veći deo ovih tvrdnji je, naravno, bez osnova. Recimo, optužba za ,,klerikalizaciju” Srbije. Kao što je to uverljivo pokazao dr Slobodan Marković, pretpostavka klerikalizacije društva jeste da je udeo institucionalnih vernika iznad polovine stanovništva, da postoji tradicija klerikalnog duha i da crkva ima izrazitu ekonomsku moć. Ni jedan od ovih uslova u slučaju Srbije nije ispunjen. Udeo istinski institucionalizovanih vernika SPC je desetak odsto, država je poslednjih dvesta godina vladala crkvom, ne obrnuto, i SPC nije nikakav naročiti ekonomski faktor. Otuda dr Slobodan Marković zaključuje da su ,,sve priče o klerikalizaciji Srbije najobičniji politički mit”.

Slično je i sa tvrdnjom kako je školska veronauka protivna ,,modernom društvu”. Naprotiv, gotovo sve zemlje u EU imaju veronauku kao fakultativni ili izborni predmet (kao u Srbiji). Štaviše, u Austriji, Norveškoj, Švedskoj, Britaniji, Holandiji ili Grčkoj, veronauka je u srednjim školama obavezan predmet. Ali naši NVO stručnjaci ne razlikuju veronauku i katehizis. Kada bi se bolje obavestili saznali bi da veronauka nije pravljenje malih pravoslavaca ili katolika, već osnovno obaveštavanje o jednoj važnoj oblasti života kakva je vera. I ništa više od toga.

Još neozbiljnija je tvrdnja da simbolička veza države i religije postoji još samo u ,,zaostalim” društvima. Neka pogledaju samo dolarsku novčanicu i videće državni moto SAD: ,,Mi u Boga verujemo”. Džordž Buš sastanke vlade započinje molitvom. Najčuveniji britanski univerziteti školsku godinu započinju prizivanjem Svetog duha. To nije znak zaostalosti, to je znak poštovanja tradicije. A društva koja ne poštuju tradiciju, uključiv i religioznu, nemaju identitet.

Konačno, nije evropska tradicija ni da se može registrovati crkva pod bilo kojim nazivom i odmah postati jednaka sa svima ostalim. Takva praksa postoji u SAD, koje su specifično društvo, i po istoriji, i po verskoj dinamici. Ali, zanimljivo je kako se uvek nalaze samo iskustva koja su na štetu ovdašnje tradicije. Iz SAD će se uzeti ovo, iz Švedske ono, pa će se od svih tih komada napraviti kalup ,,modernog, sekularnog društva” u koji će se gurati Srbija. Ali, taj kalup i nije sekularno društvo. To je ateističko, čak antiteističko društvo u kome će manjina opet gušiti većinu. Zbog pola odsto deklarisanih ateista, predsednik ili premijer neće smeti javno da se prekrste. Zbog onih koji ne vole ni da vide sveštenika, neće biti litije. Zbog onih koji ne vole što postoji ono ,,Srpska” u nazivu crkve napraviće se ,,Evropska pravoslavna crkva”. I odmah će joj se, u ime ravnopravnosti, dati dozvola da podigne crkve gde god su i one koje pripadaju SPC.

U ljudska prava ipak ne spada i pravo da se protera iz javnosti sve što se ne podnosi. Ne može se u isti mah osuđivati netolerancija, a pokazivati isključivost. Pružite nam lični primer. I kada neistomišljenike više ne budete tretirali kao miševe, vaše lekcije iz ,,evropejstva” možda i dobiju neki smisao.
politički analitičar