Ruska Persija

Ruska Persija nestaje pred očima. Nekada mnogoborojna ruska zajednica Irana danas se nalazi u žalosnom stanju. U milionskom Teheranu broj ruskih sunarodnika ne premašuje sto ljudi. To su pretežno potomci ruskih emigranata koji imaju iransko državljanstvo, saradnici ruske ambasade i njihove porodice, predstavnici trgovinskih predstavništava i različitih organizacija RF koji imaju stalnu akreditaciju u zemlji.

Traganje za sunarodnicima započelo je kod Crkve Svetog Nikolaja u Teheranu. Ova pravoslavna crkva nalazi se u severnom predgrađu grada. Pravoslavna zajednica postojala je u Teheranu od 1597. godine. Do revolucije 1917. godine, kada su Rusija i Iran imali uspostavljene troginske i diplomatske odnose. U prestonici su bile čitave dve ambasadorske crkve i mala kapela na ruskom groblju u gradu. Posle revolucionarnih promena i smene vlasti u Rusiji, obe teheranske crkve bile su zatvorene, a zatim i sasvim razrušene.

Istorija Sveto-Nikolajevske parohije seže u 40-e todine dvadesetog veka. Tada je od ruskih sredstava na periferiji grada bila kupljena parcela. Izgradnja crkve po projektu ruskog arhitetke, emigranta i genrala Iranske Armije Nikolaja Markova aktivno se vodila nekoliko godina. 1945. godine na kupolama ruske crkve pojavili su se krstovi i nedovršena crkva je počela da prima parojihane. Do islamske revolucije 1979. godine u Teheranu je bilo nekoliko pavoslavnih sveštenika. Ipak već početkom 80-ih godina svi oni su bili proterani iz zemlje. Nova stranica istorije parohije započela je tek krajem 90-ih godina, kada je u ime Moskovske Patrijaršije u Teheran na dužnost nastojnika crkve Svetog Nikole bio upućen jeromonah Aleksandar Zarkešev.

3. marta 2012. godine dopisnik Glasa Rusije biravio je u Teheranu, crkva je bila zatvorena. Na kapiji ni obaveštenja, ni informacije. To da je u pitanju pravoslavna crkva moglo je da se pogodi samo po krstovima na vratima i kupolama koji proviruju iza visoke ograde. Kažu da je crkva tradicionalno otvorena nedeljom, mada često sveštenici služe sami – sunarodnika svake godine ima sve manje.

To da pravoslavna i ruskofonska zajednica u Iranu naglo nestaje, potvrdio je i Ruski konzulat. U ruskoj ambasadi sada nema ni kurseva ruskog jezika, ni kulturnog centra. A od svih građana Rusije koji su nekada došli da žive u Teheran, pošlo nam je za rukom da razgovaramo telefonom samo sa Fainom Lavovnom Nonijaz. Obradovavši se retkoj mogućnosti da goviri na maternjem jeziku, žena u godinama ljubazno je pristala da preko telefona govori o svom životu u Iranu.

Moj muž je Iranac. Dugo je živeo u Rusiji kao politički emigrant. A 1994. smo doputovali u Teheran, on je rešio da se vrati u domovinu. Teško mi je bilo da se prilagodim. Osećam strašnu nostalgiju. Teško mi je da se naviknem na klimu i lokalne običaje. Bez obzira na to što sam naučila jezik. Sa Rusima razgovaram samo u crkvi, uglavnom na velike praznike, na primer na Božić. U crkvi je tog dana vrlo lepa služba, dobar ženski hor.

Za Fainu Lavovnu razgovor u pravoslavnoj crkvi skoro je jedina mogućnost da govori ruski. Klub ruskih građana u Teheranu ne postoji. U pogledu razgovora na maternjem jeziku malo više sreće imali su iseljenici iz Ukrajine. Ukrajinske supruge Iranaca nisu čekale kada će se pri konzulatu pojaviti zvanični kulturni centar, i organizovale su ga same. Olga Sosnova je doputovala u Teheran pre 16 godina. Sa mužem Irancem slučajno se upoznala u Ukrajini. Tako sam se zaljubila u njega da sam, ne razmišljajući, odmah pristala da se udam.

Uopšte ne žalim što sam se udala za Iranca i osećam se tu vrlo dobro. Naravno, bilo je vrlo teško da se prilagodim. Razlikuje se kultura i mentalitet. Bez obzira na to što me je moralno pripremio moj muž, ipak, kada sam doputovala ovamo, videla sam sasvim drugu zemlju nego što sam zamišljala ranije. Najviše me je iznenadilo to što se lokalni stanovnici vrlo dobro odnose prema stranicma. To ne zavisi od toga da li si muškarac ili žena, oni ulažu maksimum kako bi došljaci poneli o Iranu lep utisak.

Po odeći i manirima Olga se danas malo razlikuje od Iranki. Obavezna marama na glavi, zatvorena odeća, sako, sve što propisuje iranski zakon u pogledu spoljnog izlgeda lepšeg pola. Ipak neophodnost poštovanja pravila muslimanskog sveta ni malo ne smeta Olgi. U duši ona ostaje ono što jeste – devojka rođena u SSSR koja je doputovala iz Ukrajine i koja govori na čistom ruskom jeziku. Sa takvim kao što je ona, ženama građana Irana, dopustovalim sa čitavog postsojevskog prostora, Olga se upoznaje preko sajta Drugovi iz razreda, druge društvene mreže u Iranu su zabranjene. Preko Intereneta se dogovaramo o susretima i o zajedničkim praznicima. Trudimo se da obeležimo sve praznike naših rodnih zemalja, govori Olga Sosnova.

Nova godina, Osmi mart, čak proslavljamo Dan pobede 9. maja. Obavezno obeležavamo i glavne pravoslavne datume. U Iranu se prema tome odnose mirno, još ni jednom nismo imale nikakve probleme kada smo htele da proslavimo neki praznik. U Iranu ne ometaju druge veroispovesti. Između ostalog, u rusku pravoslavnu crkvu u dane praznika dolaze ne samo pravoslavni, već i muslimani. Zanima ih da vide hrišćansku službu. Za njih je crkva, kao i džamija, hram Božiji, i on je otvoren za sve.

Za razliku od mame, Olgina deca se već smatraju Irancima. Ipak ponose se time što je njihova mama iz Ukrajine, u školi se čak hvale da znaju ruski, na kojem obavezno razgovaraju kod kuće. Olga je sigurna da njena deca u svakom slučaju treba da poznaju rusku kulturu i jezik. Istina, po nekad joj je teško da objasni zašto, na primer, žene u Ukrajini i Rusiji idu sa puštenom kosom i u otvorenoj odeći. Mama, to nije dobro, smatra petogodiši Olgin sin. Ja se smejem i prosto menjam temu razgovora – smeška se devojka. Kad poraste, sam će shvatiti šta je šta.