Anđelković: Šta povezuje Punišu Račića i aktuelni srbski režim?

Odnos jugoslovenskih komunista prema nacionalnom pitanju u početku nije bio antisrbski. Srbski i mnogi drugi južnoslovenski komunisti prihvatali su stvaranje unitarne države Srba, Hrvata i Slovenaca kao legitiman čin, te su se sa dužnim poštovanjem odnosili prema tek okončanoj oslobodilačkoj borbi srbskog naroda za ujedinjenje. Međutim, ubrzo je stav jugoslovenskih boljševika prema nacionalnom i državnom pitanju bio saobražen opredeljenjima Kominterne (Treće komunističke internacionalne). A ona je od samog svog osnivanja (1919), nacionalno pitanje – ne samo na „brdovitom Balkanu“ već u bilo kojoj zemlji ili regionu sveta – tretirala kao sredstvo revolucije. Uostalom, boljševici su na štetu ruskog naroda srušili Rusku imperiju, odnosno pretvorili je u socijalističku federaciju, i pri tome su čak od regionalno specifičnih Rusa (Malorusa i Belorusa) proklamovali nove nacije (ukrajinsku i belorusku). Stoga, kada su već tamošnji komunisti radi „svetske revolucije“ gazili po interesima i celovitosti ruskog naroda (čiji su Rusi  u užem smislu, tj. Velikorusi, samo jedan od tri dela), nije bilo ni za očekivati da će drugačije postupati kada se radi o Srbima. (O tome i sadržaju prvog delu ovog teksta, opširnije videti: D. Anđelković, „Odnos prema srbskom pitanju – Od titoističkog do neotitoističkog obrasca mišljenja“, Zbornik radova sa Skupa Promena obrazaca mišljenja u tranziciji).

„Hegemonističke“ i „potlačene“ nacije

Polazeći od političke svrsishodnosti a ne objektivne procene njihovog položaja, „eksperti“ Kominterne razvrstavali su nacije u dve grupe. Prvu su činile, navodno, ugnjetavane nacije. Sa njima, tj. čak i njihovim ekstremno nacionalističkim organizacijama, trebalo je sarađivati u rušenju postojećeg poretka. Drugu grupu činile su „hegemonističke nacije“. Kao takvi, tretirani su oni narodi čija je vojno-politička elita imala dominantu ulogu u zemljama koje nisu bile po volji Kominterne, pošto je smatrano da su oni okosnica policije, vojske, administracije.

„Vladajuće nacije“ tretirane su kao kolektivno krive. Ne samo da se, u našem slučaju, govorilo o „hegemoniji srpske buržoazije“, već i o nekakvom „velikosrbskom hegemonizmu“. O nečemu za šta je, navodno, odgovoran srbski narod u celini. Opet, kada su bile u pitanju tzv. potlačene nacije (koje to po pravilu i nisu bile) njima je tolerisano sve. Pripadnici njihovih separatističko-militantnih pokreta tretirani su kao „borci za slobodu“ i kada su vršili terorističke napade. Tokom jednog razdoblja za jugoslovenske i ostale boljševike „progresivni“ nacional-revolucionari bili su čak i hrvatski ustašo-kriminalni elementi i bugaraški nastrojeni sledbenici terorističkog VMRO-a.

Na osnovu ideološki iskrivljenog  poimanja nacionalnih problema, nuđeni su modeli za njihovo navodno rešavanja. Svakako, na štetu tzv. „hegemonističkih“, a u korist umišljeno „potlačenih“ nacija, bez obzira šta su uistinu govorili istorijski i etnički razlozi. U skladu sa tim, jugoslovenskim komunistima je od strane Kominterne nametnut model rešavanja nacionalno-državnog pitanja koji je podrazumevao rušenje Kraljevine SHS, i, posle toga, određivanje nepovoljnih granica po Srbe, odnosno stvaranje više država na našem etničkom prostoru i dodeljivanje nekih većinski srbskih teritorija nacionalnim državama drugih naroda. Postepeno je slaman otpor većinskog dela srbskih komunista pa je KPJ i suštinski a ne samo formalno prihvatila antisrbski i antijugoslovenski kurs. No, pred Drugi svetski rat – usled straha od ekspanzionizma nacističke Nemačke – Kominterna je okrenula drugi list. Nažalost, i on je bio tek nešto malo manje antisrbski.

Boljševičko jugoslovenstvo

Do preokreta došlo je 1936. godine. On je podrazumevao okupljanje šireg korpusa antifašističkih snaga i raskid sa politikom potkopavanja „do juče“ nepodobnih država, koje su, u novim okolnostima, viđene kao brana nacističkom prodoru. Tako je i Jugoslavija dobila „aboliciju“. Ipak, u vrhu KPJ-a u prvi plan su već došli mnogi kadrovi nesrbskog porekla i tradicionalnog antisrbskog opredeljenja (ma koliko ono bilo umotano u oblande internacionalizma) stečenog još u detinjstvu u krajevima iz kojih su potekli (1948. godine pokazalo se da su mnogi od njih dubinski bili i antiruski nastrojeni). Sve u svemu, umesto rušenja Jugoslavije usvojen je koncept njenog preuređenja na federalnim osnovama, ali na način koji je uključivao trajno slabljenje srbskog faktora (stvaranjem novih nacija na njegov račun, određivanjem granica federalnih jedinica na štetu Srba, nametanjem pokrajina Srbiji).

Što su jugoslovenski komunisti „snili“, dočekali su da posle 1944. godine postane java. Dobili smo, na račun srbskih vitalnih nacionalnih interesa, Titovu Jugoslaviju. Da sada ne ulazimo u to podrobnije, ta država je u početku bar bila građena kao centralizovana, jaka federacija. S obzirom na činjenicu da su kao posledica ustaškog pokušaja njihovog uništenja, srbski borci dominirali u partizanskom pokretu, te da su, makar bili i pravoverni komunisti, po pravilu, u dubini svojih duša bili privrženi jugoslovenstvu, a SSSR više nije imao razlog da rušenjem ideološki neprijateljskih država razara nekadašnji istočnoevropski  „antisovjetski kordon“ – drugačije nije molo ni da bude.

Tek kasnije, korak po korak, sukcesivnim smenjivanjem srbskih rukovodioca i partijskim čistkama (u čemu je veliku ulogu igrala i naša poslovična nesloga na koju su igrali srbski neprijatelji), nastupile su promene koje su dovele do konfederalizovanja Jugoslavije i podele Srbije. Tako je ispalo da se Srbi nisu odricali svojih interesa radi zajedničke države sa kojom su se njeni crveni lideri (a i mnogi od nas) poistovećivali, već u korist drugih, često istorijski gledano prema njima neprijateljskih, naroda.

Koliko košta srbska krv?

Koreni jugo-komunističkog antisrpstva, kao što smo se podsetili, vrlo su duboki. Privremeno, ono je korigovano na način koji nije imao izrazitu antidržavnu (tj. antijugoslovensku) dimenziju, ali nije prošlo mnogo vremena pre nego što je i ona ponovo došla u prvi plan. No, ne zaboravimo, antisrpstvo iz koga je proizašla državno-destruktivna politika jugoslovenskih komunista (a i rusofobija koja je od početka 50-ih godina u Titovoj Jugoslaviji takođe sistematski razvijana), tesno je spojeno sa kroatocentričnim pogledom na jugoslovensku problematiku i pravoslavlje (što je uvek postojalo u našem tzv. „progresivnom pokretu“).

Iskonsko katoličko antisrpstvo i rusofobija – dograđeno marksističkim idejama – esencija je titoizma i katalizator procesa koji su doveli do izrastanja njegovog zaokruženog vida (krajem 60-ih godina), što je i predstavljalo temelj prozapadne spoljne politike SFRJ, potonjeg raspada Jugoslavije i tzv. „ratova za jugoslovensko nasleđe“.  Da je tako, tj. da je antisprpstvo hrvatskog tipa oduvek bilo prisutno i uticajno u jugoslovenskom državnom vrhu – uprkos bajkama o bratstvu i jedinstvu, te naivnoj veri u takve prazne priče mnogih uticajnih srbskih rukovodioca – mnogo toga ukazuje. Da ne bi ostali samo u domenu teorije, osvrnućemo se na jedan konkretan slučaj. U pitanju je partizansko ubistvo Puniše Račića proizašlo iz hrvatske mržnje prema Srbima. (A u kome su na neki način, nesvesni šta zapravo rade, učestvovali izmanipulisani srbski borci, koji su u rat sigurno otišli ispunjeni patriotskim osećanjima.)

Radi se – bez obzira na kontroverzne elemente u njegovoj biografiji – o neospornom srbskom rodoljubu i ratnom junaku (Srbinu iz Crne Gore), poslaniku Narodne radikalne stranke, koji je 20. juna 1928. godine, na provokativne uvrede hrvatskih političara, u afektu odgovorio pucnjevima. Svakako, u pitanju je bio neprihvatljiv postupak, ali treba razumeti osećanja Srba koji su radi Jugoslavije strašno iskrvarili i širokogrudo (ali nepragmatično) odustali od stvaranja ujedinjene srpske države, da bi onda od hrvatskih prvaka – čiji narod je status poražene nacije, i konsekvence koje proizlaze iz toga, izbegao privremenim „bratskim padom“ u srbski zagrljaj – na „dar“ redovno dobijali antisrpske ispade. Tek da se prisetimo jednog od njih, tj. reči narodnog poslanika P. Radića (sinovca S. Radića, lidera Hrvatske seljačke stranke), upućenih srbskim kolegama nešto pre krvavog skupštinskog dana. Na pominjanje srpske junačke borbe u Prvom svetskom ratu, on je odgovorio: „Koliko košta ta vaša srbska krv? Koliko košta Kajmakčalan? Da platimo - pa da budemo mirni!“

Od robije do egzekucije

Puniša je ispalio više metaka u pravcu prvaka, nesumnjivo, separatističke hrvatske opozicije. Posledice toga bila je momentalna ili naknadna (usled ranjavanja) smrt Đure Basaričeka, Pavla Radića i Stjepana Radića. Zbog toga je Račić osuđen na višedecenijsku kaznu zatvora, koju je uredno odslužio. U skladu sa zakonom, na osnovu dobrog vladanja, na slobodu je pušten – kao da u svemu postoji neka čudna simbolika, onda kada smo izabrali „rat a ne pakt“ – 27. marta 1941. godine. Tokom okupacije koja je ubrzo usledila, živeo je povučeno u Kneževcu, gde je držao mlin i pomagao srpske prognanike iz tzv. NDH. Postoje indicije da je održavao i veze sa Ravnogorskim pokretom, ali ostareo i istrošen robijom, u njemu svakako nije imao iole aktivnu ulogu. No, za našu priču bitno je ono što je usledilo tokom uspostavljanja kontrole nad Beogradom od strane partizanskih snaga.

Još dok su trajale borbe za našu prestonicu, u skladu sa ranije pripremljenim spiskom osoba za hitnu eliminaciju, pripadnici partizanskih bezbednosnih struktura uhapsili su P. Račića. Navodno, on je odmah osuđen na smrt i pogubljen. Međutim, brojna svedočanstva ukazuju da to nije bio slučaj. Izgleda da su nove titoističke vlasti radile na tome da Račić „bude doveden u Zagreb, te da mu se ponovo sudi za atentat na Stjepana Radića“. Zamislite, taj paradoks: dok je zapadno od Drine još bio u toku hrvatski genocid nad Srbima, dok je „punom parom“ radio ustaški logor smrti Jasenovac, titoisti su posvećeno delovali u prilog toga da osvete nekakve, spram svega što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata, minorne „srpske zločine“ nad Hrvatima! Jedinice pod komandom J. B. Tita ništa nisu učinile da onemoguće rad Jasenovca do samog sloma NDH (gutao je srpske živote do aprila 1945. godine), ali – još dok su bile u toku ulične borbe u Beogradu – pristupile su izvršenju odmazde nad Srbima koji su se u međuratnom periodu zamerili Hrvatima!

Hrvatska osveta usred Beograda

Šta se dalje dešavalo sa P. Račićem? Kako na osnovu istraživanja hrvatskih publicista, navodi S. C. Ćirković – autor leksikona „Ko je ko u Nedićevoj Srbiji“ (Prosveta, Beograd, 2009) – izgleda da je on 1945. godine ubijen u logoru Banjica (koji su titoisti preuzeli od starih „vlasnika“ i još neko vreme koristili kao ništa manje surov zatvor, mučilište i stratište). Po jednoj verziji hladnokrvno ga je, ispaljivanjem metka u čelo, ubio „narodni heroj“ Vlado Janić Capo (1911-1991), pošto je P. Račić povišenim tonom zatražio da se poštuju prava koja mu kao zatvoreniku pripadaju. Po drugoj (takođe hrvatskoj) verziji, Račića je iz revolvera ubio Ivan Stevo Krajačić (1904-1986), istaknuti hrvatski komunista i Brozov intimus (jedini koji je kod njega u kabinet mogao da uđe bez najave), poznat po naglašenom nacionalnom (tačnije šovinističkom) naboju.

Taj hrvatski lažni „levi internacionalista“ svoju privrženost pravima „radnog naroda“, izgleda, ispoljavao je tako što je svetio hrvatske separatiste iz vremena Kraljevine Jugoslavije. A „privrženost“ bratstvu i jedinstvu – kako ukazuje Ratko Dmitrović – demonstrirao je organizovanjem sistematskog uništavanja većine dokaza ustaških zločina u Jasenovcu. Štaviše, prilikom otvaranja Memorijalnog muzeja Spomen područja Jasenovac, u junu 1968. godine, posle popijenih nekoliko čaša rakije tokom svečanog ručka, obratio se sledećim rečima delegaciji iz Beograda: „Malo smo vas ovdje pobili“ (videti: R. Dmitrović, „Zašto je od Jasenovca ostao samo betonski cvet?“, https://www.pecat.co.rs/2010/02/zasto-je-od-jasenovca-ostao-samo-betonski-cvet).

Pravi i lažni rušitelji mostova

Krajačić je samovoljno ubio Račića jer je, navodno, „porušio mostove između Srba i Hrvata“. Kao da njih već tokom Prvog svetskog rata nisu srušile hrvatske pukovnije koje su u Mačvi pa i drugim delovima Srbije vršili strašne zločine nad civilnim stanovništvom. Kao da mostove nisu razorili hrvatski političari koji su ušli u Jugoslaviju sa ciljem da je na štetu Srba ubrzo posle ujedinjenja ruše, i to tako da otmu koliko god je moguće srbskih zemalja. Kao da i ostatke porušenih srbsko-hrvatskih mostova sa zemljom nisu sravnile hrvatske ustaše (koje su uživale aktivnu podršku velikog dela svog naroda) tokom krvavog srbožderskog pira. A jugo-komunistički vrh je dozvolio jednom, tek tankom crvenom glazurom presvučenom hrvatskom šovinisti, da usred Beograda ubija srpske rodoljube i tako namiruje HSS-ovske separatističke račune iz ranijeg perioda! Ipak, srbski komunisti iz tog vremena, ma koliko patili od nacionalnog mazohizma i tolerisali hrvatske ispade, bili su daleko od onih koji su od njih preuzeli primat tokom 60-ih godina.

Posleratni srbski komunistički funkcioneri robovali su Jugoslovenstvu i komunističkoj ideologiji, ali su bar većim delom bili ljudi od (više-manje) istinskih ideala. Među njima – govorim o onom manjem, malignom i nemoralnom delu, te o nacionalnom poreklu a ne osećanjima – već tada je bilo crnogorskih zelenaša tipa Jove Kapičića (koji su kao i hrvatski levičari nalik spomenutom Krajačiću, svoj antisrbski žar prilagodili komunističkoj ideologiji) i anacionalnih osoba žudnih avanture, vlasti i privilegija. Ipak, dominirali su časni ljudi koji nisu imali Bog zna kakav nacionalni polet, ali su se iskreno borili protiv okupatora a za jedinstvenu jugoslovensku državu i socijalnu pravdu.

Njih su zamenili mlađi drugovi koji su se rukovodili isključivo egoističnim koristoljubljem. I radi ličnog interesa – slično kao poturice našeg roda iz otomanskog perioda i opisana manjina srbskih komunista (makar se opredeljivali i kao nekakvi Crnogorci) iz posleratnog razdoblja – bili spremni da progutaju bilo šta. Nisu žrtvovali srpske interese radi iskrene (ma koliko nakaradne) vere u nešto zašta su verovali da je bilo iznad Srpstva, već su ih gazili zbog pukog karijerizma i privilegija. Njihovi mlađi izdanci aktivni su i danas. Oni već imaju neke svoje nakaradne ideale (mehanizmima racionalizacije, predstavu o svom „pravu“ na povlašćeni položaj, utemeljili su na dubinskom usvajanju antisrpske ideologije), a na ovaj ili onaj način, povezani sa „žutim režimom“ koji hara Srbijom. Sa njima ruku pod ruku, u istom društvu su i mnoga „deca titoizma“, potomci raznih nešto starijih funkcionera „razvijeno titoističkog tipa“ (iz epohe antisrpske konfederalizacije zemlje). Za njih je antisrpstvo – koje su kao nešto „progresivno“ (kao „opravdano“ suzbijanje izmišljene „srpske težnje ka hegemonizmu“) usvojili od „malih nogu“ – nešto što se samo po sebi podrazumeva.

Žuti i ostali neotitoisti

Bez ikakve glorifikacije Slobodana Miloševića i njegovih pristalica, koji nikada nisu smeli ili hteli da radikalno raskrste sa titoističkim nasleđem, ipak su sa njihovim preuzimanjem vlasti, sa čela države (i raznih kulturnih institucij, medija i sličnog) potisnuti (ili bar bili prinuđeni da se maskiraju) najgori, kako mlađi tako i stariji a još aktivni, „naši“ titoistčki srbofobi. Oni su se velikim delom preselili u nevladin sektor i medije finansiran od strane SAD, tokom tihog i potom aktivnog rata te „Imperije zla“ protiv Srba. Titoisti su postali stožer inostranog, antisrbskog propagandnog aparata u Srbiji, a od kada direktno rade za Vašington, do krajnjih razmera razvijena je i njihova rusofobija. Takođe, deo njih se politički angažovao – na temelju antisrbskih i antiruskih ideja – kako u redovima Građanskog saveza (preteče LDP-a) tako i Demokratske stranke.

Svi oni zajedno imali su značajnu ulogu u pripremi i realizaciji oktobarskog rušenja Miloševićevog režima 2000. godine, kao i u potonjoj medijskoj, kulturnoj i posle 2008. godine totalnoj političkoj okupaciji Srbije. Oni nam nameću nekakvu „denacifikaciju“ i „kompleks krivice“. To rade uprkos činjenici da su Srbi najveće balkanske žrtve ratova 20. veka, i da je jedino nad našim narodom – uz Jevreje i Rome – u Evropi počinjen klasični genocid tokom ovog veka (Jermeni i Asirijci su satirani od strane Turaka u Aziji, što se desilo i sa Jonskim Grcima na istočnoj obali Egejskog mora). Znači, neotitoisti postupaju isto kao i titoisti koji su lovili „srpske veštice“ umesto da krajem Drugog svetskog rata i posle njega, na odgovarajući način, kažnjavaju ustaške masovne ubice. Ništa se u tom pogledu nije promenilo. Kao ni suštinski anacionalni (ako ne u segmentima i antinacionalni) duh Demokratske stranke, koji u kontinuitetu postoji od Dragoljuba Mićunovića, preko vremena kada je nju vodio Zoran Đinđić, do epohe u kojoj je na čelo te „srpske“ partije došao Boris Tadić. Uostalom, i bez titoističkih primesa, samoživost i pohlepa koje u njoj caruju, razaraju svaki nacionalni duh.

Pokazatelji a(nti)nacionalnosti DS-a

O „Srpstvu“ DS-a govori sve što nam je ta stranka uradila u vezi sa Kosovom i Metohijom, odnosno njena saradnja sa mirnodopskim agresorima, i to ne u cilju minimiziranja neizbežnih srbskih gubitaka, već olakšavanja NATO grabljivcima da nam uzmu sve što su naumili (što je cena njihove podrške Tadiću i DS-u da preuzmu državno kormilo radi nesmetane pljačke države). O nacionalnoj posvećenosti DS-a govori podrška vođstva te stranke secesionizmu Mila Đukanovića u vreme lažiranja referenduma za odvajanje Crne Gore od Srbije (2006), što nije bilo samo pitanje razbijanja federalne države već i dinamiziranja procesa veštačkog stvaranja „crnogorske nacije“ na račun srpske, kojoj valjda pripadaju i naše vrle, u partijskom smislu, „žute demokrate“. O patriotizmu Tadićevaca govori i otvaranje vrata Turskoj za širenje njenog uticaja u Raškoj oblasti, ugrađivanje elemenata državnosti u autonomiju Vojvodine, kao i bagatelisanje interesa Republike Srpske (Istambulska deklaracija). I to nije sve. To je samo segment mračne priče o veleizdaji države i nacije od strane DS-a, koju – na osnovu već vidljivih brojnih posledica, ali i provaljenih američkih diplomatskih depeša –dobro znamo.

Podsetili smo se tek nekih elemenata te sramne priče, da bi na kraju i eksplicitno odgovorili na pitanje – kakva je veza između ubistva Puniše Račića i današnje Demokratske stranke pa i vladajućeg režima u celini čiji je ona noseći stub? Sponu među njima predstavlja duh antisrbskog tiotizma! Ako on i nije prejak u oportunističkom DS-u (što ne znači da nije i među delom njegovih prvaka i članova), jeste takav u tzv. drugosrbijnskom (tačnije antisrbskom) medijsko, NVO, soroševsko-kvazinaučnom i kulturnom konglomeratu, sa kojim je DS nerazdvojno povezan. To što se sa njim ponekad svađa, spada u domen familijarne rasprave, ako ne uvek i marketinških štosova. A tek ako srušimo DS sa vlasti, moći ćemo da otpočnemo i proces uklanja titoističkog taloga koji izaziva svestrano truljenje naše nacije i države.

Daleko je od toga da će „Antisrbija“ potonuti zajedno sa DS-om, ali će posle pada te partije sa vrha države, njen prostor za delovanje biti znatno sužen, što treba da bude prilika za sveopštu ofanzivu protiv nje. Ali, i važan kriterijum za određivanja stava srpske patriotske javnosti prema novim vlastodršcima. Nedopustivo bi bilo da ne pruže bar posrednu logistiku operaciji duhovnog čišćenja Srbije (ma koliko to ljutilo Vašington i Brisel), a kamoli da bace bar i mali pojas za spasavanje delatnicima i organizacijama „Antisrbije“. U tom slučaju bi se ispostavilo da su braća blizanci sa „žutim demokratama“.

Imperativ odstranjivanja antisrbskog tumora

Sada još ne možemo da pristupimo promeni posledica zala koja su nam na državno-teritorijalnom planu učinili okoreli titoisti i njihovi – ne samo od početka 90-ih već od mnogo ranije – evroatlantistički saveznici. Za tako nešto potrebno je da se znatno opsežnije promeni globalni odnos snaga i naš regionalni geopolitički kontekst. Ali već sada možemo da se obračunamo sa pripadnicima „Antisrbije“ (na način primeren pravnoj i demokratskoj zemlji) u domenu unutrašnje politike. Sačuvamo li identitet, kad-tad će dođi naše vreme. Izgubimo li ga – u prilog čega direktno rade jurišnici „Anti-Srbije“ a posredno tome doprinosi (pružajući logistiku prvima) sada vladajući DS – nema nam spasa i u drugačijem geopolitičkom okruženju. I onda kada to budemo mogli, nećemo hteti da uzmemo ono što nam pripada.

Kako je u romanu „Konak u Kragujevcu“ istakao Danko Popović: granice Srbije kneza Miloša bile su određene regionalni i globalnim odnosom snaga. Koliko god da se našim precima nije dopadalo to što je Srpstvo većim delom i dalje bilo potlačeno, stvari su bile takve da se do daljnjeg ništa nije moglo uradi. No, ono što je bilo bitno, to je da Srbi očuvaju svest o tome šta je njihovo i čekaju priliku da se u pogodnom momentu za to izbore. To knez Miloš nikada nije zaboravljao, i sistematski je radio na državnom, kulturno-identitetskom i privrednom jačanju Srbije, kako bi povećala svoj kapacitet da, kada za to dođe vreme, aktivno otpočne proces objedinjavanja srbskih zemalja.

Slično kao i u prvoj polovini 19. veka, stvari stoje i danas. A kao što je Miloš Veliki i u nepovoljnim okolnostima (bez obzira na ograničenja geopolitičke prirode), na način koji je bio realan, otpočeo preporod Srbije – da ponovimo tu neospornu istinu – to možemo (ako istinski hoćemo) i mi danas. Kao što je knez Miloš, za početak, sproveo proterivanje turskih zulumćara iz srbskih sela i tako našem narodu obezbedio prostor za postepeni uspon, tako i mi možemo (i moramo) da odstranimo titoistički (neotitoistički) tumor iz svih institucija od značaja za nacionalnu vitalnost i samosvest.

To je realno ostvariv cilj! I ne samo to, sa opšteljudskog stanovišta, u pitanju je human, a ne samo iz srpske perspektive ostvariv zadatak. Jer, da parafraziram Gandija: antipatriote ne zloupotrebljavaju samo narod svog porekla, već i generalno ljudsku vrstu. Ponašaju se kao paraziti koji do krajnosti vole samo sebe, a iz drugih ljudi žele da izvuku i poslednju kap krvi. Zato je borba za oslobođenje Srbije od neotitoističkih krvopija ujedno i rad u prilog moralnog ozdravljenja čovečanstva! Srbi su kao i Rusi, po pravilu, kroz istoriju nastojali da borbu za sopstveni boljitak spoje sa kosmopolitskim (ne treba ga mešati sa mondijalizmom) delovanjem u prilog stvaranja boljeg sveta. Tako je i sada kada nam predstoji još jedna bitka sa neotitoistima, koju ne smemo da izgubimo, niti da propustio priliku da posle toga opaku bolest, koja duže od pola veka razjeda naš organizam, što opsežnije suzbijemo.

 Piše: Dragomir Anđelković

Izvor: Fond strateške kulture, Moskva