Podvig dr Vojislava Šešelja

Devet godina haško čudovište uzima život Vojislavu Šešelju; devet godina se Vojislav Šešelj ne da, boreći se ne samo za sebe, nego, pre svega i iznad svega, za narod kome pripada. Približio se trenutak konačnog obračuna sa neslomljenim piscem „Ideologije srbskog nacionalizma“: rešili su da ga, kao i tolike druge, sudski ubiju, jer ne mogu da ga poraze, i, naravno, ne mogu da mu dokažu krivicu. Saučesnici u ubistvu ovog srbskog političara i rodoljuba biće, svakako, i domaći predstavnici kolonijalne uprave Srbije: zna se da je Šešelj poslat u Hag (o tome je pisala Karla del Ponte), uz dosmanlijski poklič: „Vodite ga, i više nam ga ne vraćajte!“   
                         
Šešelj je sve to očekivao. U „Pogledima“ od 26. septembra 1994. izjavio je: „Često me u poslednje vreme pitaju za Hag... Međutim, ja sam se odavno izjasnio. Kad me je jedan zapadni zvaničnik 1992. godine prvi put stavio na listu ratnih zločinaca, a to je bio tadašnji američki ministar inostranih poslova Lorens Iglberger, rekao sam da, ako protiv mene bude podignuta optužnica, neće biti potrebno nikakvo izručenje, ja tamo idem odmah i dobrovoljno“. Što je obećao, ispunio je početkom 2oo3. godine: otišao je dobrovoljno, uzdignute glave... A nije da nije znao šta ga čeka na „kengurskom sudu“; znao je, i to vrlo dobro. U razgovoru 1994. rekao je: „Šta ako se u Hagu pojave lažni svedoci? Pa šta, nek se pojave! Ja sam već navikao na lažne svedoke. Recimo, na svojevremenom suđenju u Sarajevu imao sam dosta lažnih svedoka, pa je to uveseljavalo publiku u sudnici. Mislim da bi taj proces bio jedan veliki spektakl, pa nikada ne bih mogao da oprostim sebi da se tamo ne pojavim. S druge strane, ne bih mogao da oprostim sebi da me neko optuži za ratne zločine a da ja ne iskoristim sve što mi je pri ruci da te optužbe opovrgnem, iako ne priznajem pravnu zasnovanost suda. Ne postoje pravni principi koje bi mogao da konstituiše taj sud, ne postoji međunarodni krivični zakonik po kojem bi taj sud sudio, ne postoji zakon o krivičnom procesu po kome bi sudio međunarodni krivični sud. Međutim, to mene ne interesuje. Mene interesuje politički momenat svega ovoga i ja bih odmah otišao tamo.“        

I eto, to se sve tako zbilo: došli su lažni svedoci - i njih, i sud koji ih angažuje, Šešelj je izvrgao ruglu, kombinujući suvereno poznavanje pravne nauke i dovitljivost svog zemljaka, Davida Štrpca, koji je „glavatoj gospodi“, okupatorima iz Beča, stavio do znanja koliki može da bude čovek kad se u njemu „Srb napiri i nadme“; Hag je otužni spektakl-serijal, koji Srbija prati već devet godina, pri čemu Šešelj neprestano pokazuje svu bedu učesnika u istom, trećerazrednih glumaca globalnog pozorišta senki; iskoristio je optužbe protiv sebe ne samo da bi ih opovrgao, nego da bi on optužio Imperiju, koja počiva na osovini zla Vašington – Vatikan; videlo se, počev od pokušaja da se Šešelju nametne branilac, pa sve do sada, kada ga, naočigled sveta, ubijaju, da Hag nije nikakav sud, nego revolucionarni tribunal za giljotiniranje onih koji odbijaju da se poklone bogu mamonu; Šešelj je iskoristio svaki „politički momenat“ da saopšti istinu o svom narodu i njegovoj borbi za slobodu.    
                                    
Za vreme svog boravka u tamnici, „kući neobičnoj“, Šešelj je radio, sastavljao zbornike, pisao i ostavljao tragove o onome što se dešava u svetu pod vlašću kneza tame. Te knjige će ostati, naročito„Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije“ (kao i „Ideologija srbskog nacionalizma“, koja je nastala pre odlaska u haški kazamat). U ovoj knjizi, dr Vojislav Šešelj je dokazao da je današnja hrvatska nacija veštački konstrukt, nastala na osnovu preveravanja (prvo unijaćenja, pa katoličenja) pravoslavnih Srba. Uostalom, sve prave ustaše, od Ante Pavelića, preko Andrije Artukovića i Mileta Budaka, do Maksa Luburića poreklom su bivši Srbi, koji su zločinima pokušavali da u sebi ponište sećanje na poreklo. 

Hrvate su, onakve kakve ih danas znamo, napravili meštri iz Vatikana, koji su, mnogo pre teoretičara „sukoba civilizacija“, Semjuela Hantigtona, tvrdili da je granica između Istoka i Zapada na Drini, u šta se Srbi, duhovna deca Svetoga Save, raširena čak do Žumberka i Bele Krajine, nikako nisu uklapali.

Dr Vojislav Šešelj je, svojom odbranom, otvorio oči mnogima: pre svega, Rusima, čiji ga ugledni političari, naučnici i javni radnici uporno brane pred licem nepravde. Jer, on je, jasno i glasno, rekao celom svetu: rat protiv Srba bio je, krajem 20. veka, uvod za rat protiv Rusije, koji će odrediti sudbinu veka u kome živimo. Svi neprijatelji pravoslavnih naroda znaju za duboku duhovnu vezu koja postoji između dvaju naroda: zato je Napoleon podržavao Tursku protiv Karađorđeve Srbije; zato su Beč i Berlin bili tako nemilosrdni prema Srpstvu u Prvom svetskom ratu; zato je i Hitler besneo, govoreći da narod kao što su Srbi ne sme da živi uz Dunav. Posle pobede nad Srbima u ratu na protorima bivše Jugoslavije, NATO satanisti žele da nas i duhovno slome, i da ovu drevnu nacionalnu zajednicu, koju su, bacajući na nas trideset hiljada tona bombi sa osiromašenim uranijumom, trajno ranili i izložili umiranju, gurnu, u okviru svojih okupatorskih trupa, u rat protiv naše braće, potomaka Svetog Sergija Radonješkog. Ni đeneral Nedić, iako se nalazeći pod najsurovijom vlašću Hitlerovih okupacionih vojski, nije dozvolio da ijedan Srbin ode u rat protiv Rusije na Istočnom frontu; današnje sluge Imperije, koje u Beogradu igraju EU kolo smrti, to jedva čekaju da učine. Šešelj ih je razobličavao i razobličava; njihova izdaja će, kad-tad, biti osuđena kao izdaja, i ostaće crnim slovima upisana u našu povesnicu.         

                                   
Šešelj je, u isti mah, i jedan od najhrabrijih srbskih i svetskih antiglobalista, koji zna da će buduće bankarsko carstvo biti planetarni koncentracioni logor. Kao što je iznad vrata Aušvica stajalo da „rad oslobađa“, tako iznad ulaska u globalni GULAG stoje parole o demokratiji, ljudskim pravima, slobodnom tržištu, ispod kojih umiru ljudi i narodi. Stari robijaš iz kazamata titoizma (a Tito je, sad svi to znaju, bio NATO pouzdanik protiv sovjetskog bloka), Šešelj je, svim svojim životom, bio spreman da posvedoči činjenicu, neporecivu kao disanje, da je sloboda čoveka i naroda nemoguća bez slobodne nacionalne države, za koju se naš narod vekovima borio.           
                         
Takvom čoveku sude u Hagu. Takvog čoveka hoće da ubiju. Njegov veliki prethodnik, Srbin iz Bosne, književnik i nacionalni delatnik, Petar Kočić, jednom je zavapio: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, i umrijeh“(i zaista: umro je u Beogradu 1916, pod austrijskom okupacijom). Ne dao Bog da i Šešelj doživi Kočićevu sudbinu: od zeničke robijašnice, u kojoj se našao voljom tito-muslimanske klike braće Pozderac do haške tamnice, u koju ga je bacila Imperija sa svojim beogradskim slugeranjama, njegov život bi zaista mogao da opiše tragični luk života u fizičkom ropstvu. 

No, Šešelj nikad nije robovao dušom: tvrdovrat, nepokoran, odlučan da ne posrne pod teretom istinoljublja o svom narodu i njegovom stradanju, uvek je bio slobodan duh koji je neprijateljima u lice govorio on o čega su se neprijatelji najviše plašili. Bio je ogledalo za njihova lica, iskežena u inkvizitorskom grču mržnje prema svemu što se ne drži imperijalne maksime: „Poljubi me u zadnjicu ili ću ti razbiti glavu“ (tako je pokojni Harold Pinter definisao američku politiku prema narodima planete).    
                    
Moleći se Bogu Pravde za dr Vojislava Šešelja, mi znamo da je on već pobedio, i da se Imperija ruši. Jeste, sad su besni, spremni na sve, i uskoro bi mogli da izazovu Treći svetski rat; pa ipak, ipak: to su poslednji trzaji jednog čudovišta koje je bilo zasnovano na volji za moć i lišeno svake čovečnosti. Ljudi poput Šešelja se nisu uplašili čudovišta; jer „boj ne bije svijetlo oružije, / već boj bije srce u junaka“. Šešelj je, u Hagu, pokazao da ima, što narod kaže, „srce ko kuća“. Srce koje je Srbija, zajednička kuća sviju nas.