Početna stranica > Novosti

Kratka istorija izdaje Republike Srpske Krajine

07.03.2012. god.

KRATKA ISTORIJA IZDAJE REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Piše: Ratko Ličina, ministar Vlade Republike Srpske Krajine u izgnanstvu

Deveti januar 1993. je zlokoban za Republiku Srpsku Krajinu i sveukupne

srpske interese. Toga dana, za okruglim stolom u Beogradu, sedale su vođe: Jugoslavije,

Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ništa nije

nagoveštavalo da će državnici, najavljenim savetovanjem, usloviti skori srbski

poraz na svim poljima. U prvom redu, na ratištima – od višestruko slabijeg

neprijatelja.

Ne verujem da je iko od istraživača jugoslovenskih zbivanja nazreo šta se toga

dana desilo u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu (kako se u

bivšoj Jugoslaviji zvala ta zgrada).

Možda se ništa nije ni desilo – bar ne nešto neuobičajeno. Tako su izgledali

svi susreti srbskih vođa posle razbijanja SFR Jugoslavije. Pokazaće se da im je

(VOĐAMA), u to vreme, um bio ili nezreo, ili pomućen – predodređen za nanošenje

štete sopstvenom narodu. Ta pomućenost je, siguran sam, posledica i ophrvanosti

navikom da će se svaki državni ili nacionalni problem, na neki nejasan način - a

zadovoljavajuće, rešiti i da oni tu ne treba ništa da preduzimaju. Bilo je to jalovo

intelektualno nasleđe iz pedesetogodišnjeg perioda komunističke vladavine, kad je,

za svaki društveni, državni i bilokoji problem, rešenje donosio Jospi Broz Tito,

ili njegov partijski Centralni komitet. Deo tog jalovog (intelektualnog - može se

reći i nacionalnog) nasleđa je i bolećivost prema braći muslimanske i katoličke

religije i opasno srbsko zatvaranje u zavičajne granice - s nehajnošću prema drugim

srbskim etničkim zemljama.

Da ove ocene nisu bez uporišta, pokazaće i ovo savetovanje srbskih prvaka i

potonje ponašanje stranačkih vođa i uticajnih intelektualaca.

Od ovog dogovora (uzimajući u obzir odnos vojnih snaga sukobljenih strana)

mogle su se očekivati samo odluke o vojnim operacijama protiv hrvatskih i

muslimanskih separatističkih snaga i - srbska pobeda. Uslovi za to su bili

izvanredni. Prvi put u istoriji, nametnuti rat Srbima, trajao je bez uobičajenih

srbskih podela na dve (međusobno) sukobljene vojske. Bilo je to veliko srbsko

(nacionalno) dostignuće ratnih godina 1991 – 1995. Prevazilaženjem te strašne,

samoubilačke, srpske boljke iz davnije i novije prošlosti (Srbi i u turskoj i u

austrijskoj vojsci, Srbi u vojsci Austrougarske protiv Srbije i Crne Gore, Srbi u

partizanima i četnicima, Srbi infobirovci i Srbi titovci), verovalo se, biće

omogućene lake pobede na bojnom polju protiv muslimansko-hrvatskog neprijatelja. S

takvim predubeđenjem su pošli članovi delegacije Republike Srpske Krajine iz

Knina u Beograd.

Srpske vođe su se okupile i raspravljale o prilikama na ratištima oko

Republike Srpske. Ovako je formulisana jedina tačka dnevnog reda, tog 9. januara

1993:

1) Situacija u Republici Srbskoj.

Podrazumevala je mere protiv hrvatsko-muslimanskih napada na srbska naselja

i granične položaje Republike Srpske. Tih dana su jedinice Republike Hrvatske i

one iz Hercegovine i Bosne pljačkale i palile srbska sela u Hercegovini,

usmeravajući svoj prodor prema Trebinju i Nevesinju. Rušile su pravoslavne hramove

i skrnavile grobove srbskih civila, pobijenih u Drugom svetskom ratu. U isto vreme,

mirovni posrednici su predlagali kantonalno ujedinjenje tri verske zajednice u

Bosni i Hercegovini - u jednu državu, umesto da, tih dana, zaprete Hrvatskoj zbog

etničkog čišćenja Hercegovine od Srba.

Delegacija Republike Srpske Krajine (premijer mr. Zdravko Zečević, ministar

inostranih poslova Slobodan Jarčević i savetnici u Vladi Dušan Starević i Boro

Martinović) pošla je u Beograd sa stavom da se hrvatska ofanziva zaustavi uvođenjem

u borbu jedinica: Jugoslavije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.

Jugoslovensko vojno angažovanje, omogućavao je Vensov plan i ugovor o povlačenju JNA

iz Bosne i Hercegovine – u oba slučaja je jugoslovenskoj strani dato do znanja da može

upotrebiti svoju vojsku ako srbskom narodu u RSK i RS bude zapretila opasnost. To su

predstavnici vlasti SR Jugoslavije, napadno, isticali za skupštinskom

govorinicom, na partijskim skupovima i u izjavama za novinare. Delegacija Republike

Srpske Krajine je polazila od toga da će neukroćena Hrvatska ojačati na bojištima

Bosne i Hercegovine i da će se, kasnije, obrušiti na Republiku Srpsku Krajinu.

Posebno je to izvesno, ako vojska Jugoslavije ostane neaktivna i ako mirovni

posrednici takvo stanje počnu tumačiti obaveznim pravilom pri svakom sledećem

napadu Hrvata i muslimana na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku.

Što se tiče stvaranja jedinstvene Bosne i Hercegovine s pravoslavnim,

muslimanskim i katoličkim kantonom, delegacija RSK je pošla iz Knina sa stavom da

je takvu državu nemoguće stvoriti, jer bi ona, u pravom smislu, bila monstrum

država. Spremili smo se da obrazložimo da ona ne bi mogla imati ni zajedničku

zastavu, ni grb, ni jezik, ni obrazovni sistem – posebno ne istovetne udžbenike iz

istorije, itd. U međuanrodnim previranjima, zaključili smo, Srbi Bosne i

Hercegovine bi tražili saveznike u srbskim državama, Hrvati u Hrvatskoj, a

muslimani u Turskoj i drugim muslimanskim zemljama. Krajišnici su, zato, imali

nameru da zastupaju gledište o ujedinjenju Jugoslavije, Republike Srpske i Republike

Srpske Krajine.

Delegaciju Republike Srbije, činili su Slobodan Milošević, predsenik i

Vladislav Jovanović, ministar za inostrane poslove; Republiku Crnu Goru: Momir

Bulatović, predsednik i Milo Đukanović, premijer; Republiku Srpsku: dr Radovan

Karadžić, predsednik, dr Nikola Koljević, potpredsednik i Aleksa Buha, ministar za

inostrane poslove i SR Jugoslaviju: Dobrica Ćosić, predsednik i general Života

Panić, načelnik GŠ Vojske Jugoslavije.

Kad smo ušli u salu, za stolom je bio samo general Života Panić. Pored njega

su seli Kninjani: Boro Martinović i Dušan Starević, a do ove dvojice, levo,

premijer Zečević i ja. Martinović i Starević su razgovarali s generalom Panićem o

potrebi da se, zajednički, zaustavi hrvatska ofanziva u Zapadnoj Hercegovini i da se

Hrvatima zapreti da ne čine slične korake – ni protiv Republike Srpske, ni protiv

Republike Srpske Krajine. General Panić se ponašao kao da mu ovo govore nestašna

deca. Nehajno je odgovarao da Vojska Jugoslavije nema snage za tako nešto. Na

Martinovićevu primedbu da je ona brojnija, opremljenija i snažnija od hrvatske,

general Panić je, opet nehajno, dodavao da jugoslovenska vojska nema, ni približno,

tehniku kakvu ima NATO. Razgovor je prelazio i na međunarodne odnose, o kojima

general nije detaljnije raspravljo, ali ih je komentarisao tako kao da su, prethodno,

Krajišnici od njega tražili da objavi rat NATO-u. Videlo se da general Panić daje

do znanja da se Vojska Jugoslavije neće mešati u srbsko-hrvatske i srbsko-

muslimanske oružane sukobe – kao da se radi o ratištima u nekim prekomorskim

zemljama, a ne u srbskim (evo, general Panić ispoljava spomenutu srpsku zavičajnu

skučenost – kod njega nema ni nagoveštaja o brizi za celinu srbskih nacionalnih

interesa).

U toku ove blage (ali zlosutne) prepirke, ušla je delegacija Republike Srpske,

pa smo ustali da se pozdravimo. Karadžić, Koljević i Buha su seli preko puta naše

delegacije, desno od generala Panića. Zatim su stigli Crnogorci i, posle rukovanja,

zauzeli mesto levo od Krajišnika. S Bulatovićem i Đukanovićem su došla još dva

člana, ali ih nisam poznavao, niti sam im znao zvanja.

Uz više živosti, dočekali smo dolazak predstavnika Srbije: Slobodana

Miloševića i Vladislava Jovanovića. Jovanović se rukovao sa svima, a Milošević je

stao nekoliko metara od stola - držeći u desnoj ruci zapaljenu kubansku cigaru.

Pozdravljao se podizanjem leve ruke prema svakoj grupi za stolom. Nije se rukovao ni

sa kim. Malo je stojao, pa je najbližima i Vladislavu Jovanoviću nešto rekao,

okrenuo se i izišao iz sale. Republiku Srbiju je ostao da predstavlja samo ministar

Jovanović. Seo je između delegacije Republike Srpske i generala Panića.

Poslednji je ušao Dobrica Ćosić, vođa delegacije Savezne Republike

Jugoslavije i predsedavajući na ovom srbskom samitu. Pozdravio sa sa svima i zauzeo

mesto između delegacija Republike Srpske i Crne Gore. Nije pitao zašto nema

Slobodana Miloševića.

Otvorio je sednicu i dao je reč dr Radovanu Karadžiću. Predsednik Republike

Srpske je govorio o pregovorima za uređenje bivše Bosne i Hercegovine, iznoseći

detalje iz predloga mirovnih posrednika i svoje stavove o njima. Nije pokazivao

strepnju za sudbinu srbskog naroda u Bosni i Hercegovini i to je bilo iznenađenje za

nas – Krajišnike. Mi smo s tom strepnjom stigli u Beograd i bili uvereni da će se

doneti odluke o suzbijanju svakodnevnih ofanziva muslimana i Hrvata, ozbiljnim

angažovanjem potrebnih vojnih snaga svih srbskih država, posebno iz Jugoslavije.

Posle je govorio i Vladislav Jovanović, pa nešto i general Panić. No, sve

izgovoreno je bilo bez znakova da će srpske vođe doneti bilo kakvu značajnu odluku.

Onda je, u ime delegacije RSK, zatražio reč Dušan Starević. Prethodno je davao

znake meni da govorim i iznesem iluzornost stvaranja kantonalne Bosne i

Hercegovine, što sam, još u Kninu, predstavio kao gradnju monstrum države.

Stareviću se sviđalo ovo određenje, pa je želeo da ga obrazložim. Priznajem, nisam se

usudio da govorim. Imao sam tremu od pomisli da nisam dorastao skupu gde će se

doneti sudbonosne odluke. Zato je Starević rekao nešto o nemogućnosti

funkcionisanja jedinstvene Bosne i Hercegovine posle ovako krvavog obračuna među

njenim religioznim grupama. Dodao je: ''Naš ministar inostranih poslova Jarčević je

pravilno zaključio da bi to bila monstrum država''. Starević je ukazivao na potrebu

da se neprijatelj mora pobediti na frontu (jer nas napada), ali je klima, posle

Karadžićevog izlaganja, pokazivala da se o nekom zajedničkom vojnom angažovanju

protiv muslimana i Hrvata neće ni raspravljati.

Posle Starevića je govorio premijer RSK mr. Zdravko Zečević. Pozivao je na

slogu među srbskim zemljama, zajedničku strategiju i zajedničke mere protiv

neprijatelja. On je bio čovek koji ništa nije prećutkivao. U tom momentu, nije otrpeo

ni ponašanje članova crnogorske delegacije. Sedeli su i nezainteresovano pratili

izlaganja ostalih. Milo Đukanović je češće gledao preko drugih delegacija, a Momir

Bulatović pred sebe, u svoje šake. Zečević je, povišenim glasom, ovako završio svoje

izlaganje:

''A sada, neka mi kažu braća – Srbi iz Crne Gore – zašto ništa ne govore?''

Milo Đukanović se trgao i malo nakrivio glavu. Videlo se da se čudom čudio -

otkuda pravo ovom Kninjaninu da (tako drsko) proziva rukovodioce Crne Gore, koje

tema na sastanku i ne zanima. Da je ovakav zaključak o tadašnjem premijerovom

premišljanju (i premišljanju ostalih iz Crne Gore) tačan, pokazaće reč predsednika

Crne Gore Momira Bulatovića. Nije pokazivao iznenađenje posle pitanja krajiškog

premijera. Za razliku od Đukanovića, ostao je miran. Nemarno je digao ruku i

zatražio od predsednika Ćosića reč. Tiho je govorio i videlo se da je želeo da ostavi

utisak dobrog i mudrog govornika. Ohrabrio ga je i prethodni tok rasprave.

Očigledno, bio je zadovoljan što radikalni stav Republike Srpske Krajine prema

neprijatelju, niko ne uzima u obzir. Ovakva atmosfera sa skupa će ga navesti da

izgovori nešto čega bi se morao zastitdeti i čovek koji nema nikakve veze s državnim

funkcijama.

Mora mu se priznati da je umeo lepo da se izražava, bez obzira što u tom

izražavanju nije bilo ni traga od državničke (i nikakve) mudrosti – u koju je on bio

uveren. Govorio je o poznatim činjenicama – vezanim za pregovore o Bosni i

Hercegovini u okviru Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji. A posle toga

neobavezujućeg monologa, povisio je glas. Želeo je, tako, da uverljivije ostavi

povoljan utisak na većinu prisutnih – na sve osim na Krajišnike. Znajući da je kod

članova ostalih delegacija našao istomišljenike, izgovori je i sledeće:

''Pa vidite. Situacija je tako nejasna, da ja i ne znam ko mi je neprijatelj.

Prosto, ne znam u koga da uperim pušku''.

Zatražio sam reč. Predsednik Ćosić mi je rekao: ''Izvolite''.

Više nisam imao tremu. Ovako izgovorena rečenica me je uverila da sedim s

ljudima koji i ne naslućuju kakve su ih istorijske okolnosti zatekle na kormilu

država. (Kako sam naveo na početku – s umom koji očekuje da će sve nedaće i

predstojeće srpske tragedije otkloniti neko - kao Josip Broz Tito i nešto - kao

partijski Centralni komitet).

Obrušio sam se na predsednika Momira Bulatovića. Pitao sam ga zar mu nije

jasno da mu je neprijatelj onaj ko ubija njegov (srbski) narod. Skrenuo sam mu pažnju na

trenutna nedela hrvatske i muslimanske vojske u Hercegovini i drugim srbskim

krajevima. Na kraju sam mu objasnio:

''Vaši neprijatelji su muslimanska i hrvatska vojska. U njih uperite puške. I

znajte, to su prvi ešaloni NATO-a, ali ako pobedite te prve ešalone, neće

Zapadnoevropljani i Amerikanci slati protiv Vas decu iz utroba svojih žena''.

Svi prisutni su bili iznenađeni. Mora da sam govorio i glasno. Nastao je mali

tajac, a Momir Bulatović, suprotno svojoj navici da ne dozvoli da ga iko nadgovori,

nije zatražio reč da polemiše sa mnom. Pognuo je glavu i ćutao. Nije se snašao ni

predsedavajući Ćosić. Uzeo sam ponovo reč. Obratio sam se predsedniku Ćosiću:

''Gospodine Predsedniče, Vi ste dužni da pošaljete armiju u Hercegovinu i da

tamo slomite hrvatsku ofanzivu. Posle toga, Hrvatska se više neće usuđivati da

napada Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu. Onda će se sporovi moći

rešavati pregovorima''.

Ćosić se vidno zbunio. Čak mu je i brada malo zadrhtala. Izgovorio je, samo:

''Vi mene pozivate u rat!?''

''Da! Pozivam Vas u rat!'' – odgovorio sam.

` Želeo sam da nastavim dijalog sa njim, ali je to onemogućio dr Radovan

Karadžić. Do tada smo svi govorili sedeći, a on je sad, naglo, ustao. Da bi me sprečio

da još nešto izgovorim, brzo je dobacio predsedniku Ćosiću:

''Mi Vas ne zovemo u rat, gospodine Predsedniče! Nama takva pomoć od

Jugoslavije nije potrebna. Jedino što tražimo od Vas, gospodine Predsedniče, je da

nas Jugoslavija prizna u granicama koje imamo...''

Predsednik Republike Srpske je još govorio i otvorio neke nevažne teme,

kojih se više i ne sećam. Posle njega je zatražio reč Momir Bulatović, ali nije

polemisao sa mnom. Nije se osvrtao ni na svoju malopređašnju zbunjenost - da ne zna ko

mu je neprijatelj i da ne zna u koga pušku da okrene. Opet je govorio tiho, podvlačeći

da Crna Gora nema nikakve posebne interese, nego da će delovati onako kako to budu

činile i druge: Srbija, Republika Srbska i Republika Srbska Krajina.

Time je sastanak završen.

Dokument Predsednika Ćosića o obavezama Jugoslavije

Jednom prilikom sam, koju godinu kasnije, video u Saveznom komitetu za

saradnju sa UNPROFOR-om dokument iz kabineta predsednika Dobrice Ćosića, od 12.

januara 1993. Verovali ili ne, bila je to zabeleška o sastanku Predsedništva

Jugoslavije od 8. januara 1993. godine – samo dan ranije od ovog srbskog samita. I što

je najzagonetnije – u njemu je ubeležen zaključak da će Vojska Jugoslavije

intervenisati protiv muslimana i Hrvata ako ugroze srbski narod u Republici

Srbskoj Krajini i Republici Srbskoj. Eto, 24 časa posle takvog zaključka, predsednik

Dobrica Ćosić se iznenadio kad sam mu predložio da pošalje vojsku, tih dana, protiv

Hrvata u Hercegovini. A da mu nikad nije ni bila namera da se drži odredbe iz ovog

svog dokumenta o obaveznoj odbrani srbskog naroda, pokazaće i događaji od 22. januara

1993. godine. Toga dana je predsednik Ćosić doputovao u Beograd iz Ženeve, a Hrvati

su izvršili agesiju na Republiku Srpsku Krajinu – u Ravnim kotarima, u okolini

Masleničkog mosta i na područje hidroelektrane Peruće.

Po nalogu Vlade u Kninu, trebalo je da stupim u vezu sa rukovodiocima Srbije

i Jugoslavije, radi zahteva za hitnu vojnu pomoć. Odlučio sam se da potražim

predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Bilo je jasno da je najuticajniji

državnik u Srbiji i Jugoslaviji. Ali, niko nije želeo da kaže gde se nalazi i na koji

telefonski broj mogu da ga pozovem. Nekoliko puta sam zvao njegovu sekretaricu.

Bezuspešno. Posle mi se javio predsednik Vlade Republike Srbije Radoman Božović.

Izrazio je zabrinutost za narod u Krajini i promrmljao - da on nema nikakvu

nadležnost oko slanja jugoslovenske armije u pomoć Krajišnicima. Uveravao me je da

ne može da stupi u telefonsku vezu sa Miloševićem, jer je ovaj napustio Beograd i

nije obavestio kuda je otišao. Dodao je da je za vojsku nadležan njen Vrhovni

komandant - Dobrica Ćosić.

Bio sam ministar u Vladi RSK tek treći mesec i do ovog momenta nisam

verovao da bi državnici u Beogradu mogli ovako da postupaju. Ali, eto, uverio sam se.

Svi će pokazati isti nivo neozbiljnosti, poput Radomana Božovića - koji se igrao

nadležnostima, kao da je u pitanju omladinski slet, a ne prolivanje krvi sopstvenog

naroda.

Od sastanka Vrhovnog saveta odbrane (što se očekivalo), vidim, nema ni

pomena.

Telefonirao sam predsedniku Ćosiću. Odazvao se. Tek je došao iz Ženeve, gde

je imao susret s funkcionerima Ujedinjenih nacija. Počeli smo razgovor s razmenom

pozdrava i ljubazno. Obavestio sam ga dokle je hrvatska vojska napredovala na

teritoriji RSK, da ruši naselja i ubija civilno stanovništvo. Zatim sam izneo

mišljenje da Vojska Jugoslavije treba da pritekne u pomoć krajiškoj i zamolio sam ga

da izda, istog dana, naređenje u tom smislu. Posebno, za dejstva ratnog

vazduhoplovstva. Preklinjao sam da to bude odmah, aludirajući svojom molbom na

dijalog oko neprilika na frontu srbskih oficira iz Prvog svetskog rata, u jednom od

njegovih romana. Od tog momenta razgovor je postao drukčiji. Dodao sam da prepusti

generalima vreme i mesto napada na hrvatske oružane snage. Predsednik Ćosić se

iznenadio predlogu, istovetno kao i 9. januara. Možda se i prenerazio, kad sam

izgovorio da generali donesu operativnu odluku. Počeo je da objašnjava da to ne može

da učini, da je u pitanju veliki rizik i da će Međunarodna zajednica osuditi

Hrvatsku i ova će biti primorana da povuče vojsku iz Krajine. Rekao sam mu da su

operacije hrvatske vojske u toku i da postoji opasnost da uklešte Knin sa dve strane.

Upozorio sam da će Hrvati napraviti, u tom slučaju, masovni pomor Srba, a da od njih

osvojene teritorije nikad nećemo vratiti. Ako ih ne pobedimo na bojnom polju. Nije

se obazirao na mogućnost ovako tragičnog ishoda. Počeo je da govori na takav način da

sam mogao zaključiti da se pokajao što je pristao na razgovor sa mnom. Na kraju je

rekao da vojsku neće slati u pomoć Krajini. To mu nisam oćutao, dobacio sam mu:

''Tako nešto, Vi ne biste napisali u svojim romanima''.

Tad je izgubio kontrolu nad sobom. Viknuo je u slušalicu:

''Mislite li Vi da ste veći patriota od mene?!''

Razmenili smo još nekoliko rečenica, ali one više nisu imale nikakav značaj

za ugrožene Srbe u Krajini. Predsednik Ćosić je zaboravio zbog čega sam ga zvao i

govorio je kao da je u pitanju rasprava o nijansama naših karaktera, a ne o

krvoproliću na delu nacionalne teritorije.

(Dok sam razgovarao s predsednikom Ćosićem, u mojoj kancelariji je bio

novinar Zoran Bogavac. Video sam da beleži moje reči ovog razgovora. Rekao je:

''Neka ovo ostane za istoriju''.

Kao i svaki novinar, nije održao reč. Za nekoliko dana je objavio ovaj

telefonski razgovor u časopisu ''Duga''. Naravno, nije doslovno, jer mu nisam preneo

šta je govorio predsednik Ćosić. Zbog članka me je zvao savetnik Predsednika Ćosića

Svetozar Stojanović i ozbiljno mi zamerio što sam razgovor ustupio novinaru. Rekao

je da je skoro doslovno prenesen – znači da ga je Bogavac prilično uspešno

rekonstruisao, ili ga je dobio od Državne bezbednosti Srbije. Ne znam. Uglavnom,

odgovorio sam Stojanoviću da nisam znao da je neko moj i Predsednikov razgovor

snimao i ustupio novinaru. Uveravao sam dr Stojanovića da nisam učestvovao u

obelodanjivanju razgovora s Predsednikom Ćosićem).

Zvao sam, telefonom, generala Životu Panića, ali mi u Generalštabu nisu

davali vezu. Uzeo je slušalicu general Domazetović. Iznenadio se da ministar

Krajine nešto pretražuje po Generalštabu Jugoslavije. Ipak je pristao na razgovor i

bio je prilično korektan – rekao mi je da su krenuli na ratište kamioni ''dobro

natovareni''. Ali, dodao je nešto u smislu da svako treba da se bavi svojim poslom, a

to su vojna lica, u to vreme, često ponavljala - kada bismo mi iz Vlade tražili neko

objašnjenje, ili izražavali sumnju u spremnost naše vojske da odbrani zemlju.

Za razliku od državnika i generala, građani Srbije i Crne Gore su drukčije

reagovali na hrvatsku agresiju od 22. januara 1993. Sami su išli na ratište, a oko

25.000 ih je otišlo preko našeg vojnog predstavnika u Beogradu. Svoje dobrovoljce su

poslale: Srbska radikalna stranka, Stranka srbskog jedinstva, Srbski pokret obnove,

stranke Milana Paraškog i Mirka Jovića, i još neke. Preko našeg punkta, otišao je

na front i Kapetan Dragan – samo sa dvojicom saradnika. Nažalost, Generalštab

Srpske vojske Krajine ih nije iskoristio u okršajima. Posle dve tri nedelje, skoro

svi su vraćeni kućama, a najveću netrpeljivost oficiri u Krajini su pokazali prema

Željku Ražnatoviću Arkanu i njegovim momcima.

Čudna odluka Generalštaba Srpske vojske Krajine

Činjenica da desetine hiljada dobrovoljaca (pored spomenutih 25.000, u RSK su

stizali i drugi, iz: Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i iz inostranstva) nisu bile

iskorišćene na slamanju hrvatske ofanzive i izbacivanju okupatorskih trupa s

državne teritorije, govori o nemaru prema nacionalnom interesu i na nekim nižim

nivoima u vlasti tadašnjih srbskih država – upravo, onako kako se taj nemar

iskristalisao na sastanku srbskih vođa 9. januara 1993, u Beogradu. Očigledan primer

je ponašanje vojnih krugova Republike Srpske Krajine u vreme spomenute hrvatske

agresije na RSK, 22. januara 1993.

U to vreme je ministar odbrane Krajine bio pukovnik Stojan Španović. Imao

je česte susrete sa predstavnicima UNPROFOR-a i mnogi su ga uvažavali. Jedan od

njih mu je dao planove predstojeće hrvatske agresije i obavestio ga da će uslediti 22.

januara 1993. Ministar Španović je, u tajnosti, mobilisao Benkovačku brigadu i

pripremio je hrvatskim trupama zamku u Ravnim kotarima. Tri dana pre agresije,

načelnik GŠ Srpske vojske Krajine general Mile Novaković, pismenom naredbom,

demobiliše vojnike i oficire ove brigade. Ministar Španović je bio zaprepašćen,

konsultuje Vladu i piše pismo generalu Novakoviću da se mobilizacija ponovi i

brigada hitno vrati na položaje. Usledilo je nešto što se više ne može oceniti

rečju ''zaprepašćenje''. Ko zna koji pojam treba upotrebiti – general Novaković je

odgovorio ministru vojske da Generalštab Srpske vojske Krajine ne obavezuju naredbe

ministra odbrane i da on ne dozvoljava obavljanje mobilizacije. (Kopije oba pisma,

srećom, sačuvao je ministar Španović i sklonio ih na nekoliko mesta). Uglavnom,

general je ovakvom odlukom odbio nadležnost Vlade RSK, a može se samo

pretpostaviti da je oko ovoga bio konsultovan i Vrhovni komandant, Predsednik

Goran Hadžić. On je, verovatno, podržao stav Generalštaba, a ne Vlade - inače se ne

može drukčije objasniti ovakav ishod razilaženja Vlade i Generalštaba u vezi sa

preduzimanjem (nepreduzimanjem) mera za odbranu zemlje.

Usledila je hrvatska ofanziva - tačno onako kako je jedan od oficira

UNPROFOR-a obavestio ministra Španovića, 22. januara. Prema dostavljenom planu,

glavnina hrvatske vojske je upala u Ravne kotare - u nebranjen prostor, opljačkala i

popalila sela, a zatečene civile pobila.

Nešto slično se desilo i pred hrvatsku agresiju 8. septembra 1993. Nekoliko

dana pre ovog datuma, srbska vojska je uklonila zaprečne pešadijske i tenkovske mine

u području Medačkog džepa. Tako je hrvatska vojska prešla bezopasan granični pojas i

upala u 11 srbskih sela i zaselaka, ubijajući zatečene civile. Hrvati nisu poštedeli

život ni domaćim životinjama, a sve srpske kuće su popalili. Bio je to

najočigledniji poduhvat ''spržene zemlje'' – pojam u hrvatskoj vojnoj terminologiji,

koji će biti primenjen i u kasnijim napadima na Republiku Srpsku Krajinu.

Na dan hrvatske agresije, Vlada RSK je napisala naredbu Generalštabu da

preduzme sve da bi se neprijatelj izbacio s državne teritorije. U isto vreme, Vlada je

odbila svaku pomisao na pregovore s Hrvatskom dok se ne eliminišu sve posledice

ovog hrvatskog napada. U isto vreme, teritorijalna odbrana Like (pod četničkim

znamenjima), na čelu sa Radetom Čubrilom, krenula je u Medački džep. Doborovoljci su

se javljali, ponovo, sa svih strana. U isto vreme, Generalštab, po nagovoru

UNPROFOR-a, počinje posredne pregovore sa Hrvatima. Garantuje se povlačenje

hrvatske vojske, ali se, u isto vreme, zabranjuje povratak srpske vojske i policije u

Medački džep. Vlada ne prihvata uslove, ali Generalštab potpisuje takav sporazum, ne

obaveštavajući Vladu. Vojska, u isto vreme, hapsi Radeta Čubrila. Umalo nije došlo

do međusrbskog obračuna. Srećom, izbegnut je – a njega se srbski narod plašio više

od rata sa Hrvatima. Iz tog razloga, Rade Čubrilo i pripadnici ličkih

teritorijalnih jedinica su se primirili, ali su ispisivali parole o ''izdajničkoj

Vladi'' i ''izdajničkim generalima''.

U ovakvoj situaciji, kad se odustalo od obračuna s agresorom na bojnom polju,

Vladi je preostalo da na pregovorima pokuša povratiti suverenitet nad teritorijama

koje su Hrvati zauzeli u junu 1992 (Miljevački plato), u januaru i septembru 1993. I

kao što to biva, mada je uspevala da neke povoljne sporazume i potpiše, situacija je

ostajala onakva kakvu su uspostavile vojne snage na terenu – a one su bile u korist

Hrvatske.

Kad se govori o Srbskoj vojsci Krajine u ovo vreme, bio bi greh ne spomenuti

vojni poligon Kapetana Dragana, u Bruški, u Dalmaciji. Kad su ga posetili visoki

službenici američkog Kongresa i jedan od bivših zamenika ministra inostranih

poslova SAD, bili su zaprepašćeni visokom obučenošću vojnika i oficira. Kapetan

Dragan je demonstrirao vojne veštine maladih kursista i Amerikanci su mu uputili

čestitke. No, Amerikance je najviše iznenadio sadržaj jedne video kasete. Prikazan

je sa nje film o Draganovim vojnicima - snimljen u okolini Splita i Šibenika. Da ne

bi bilo prevare, oni su se slikali u Splitu s hrvatskim novinama, na kojima se video

datum. Bili su obučeni u hrvatske uniforme i čak su, iznad Splita, razvlačili žicu

svog poljskog telefona. To su bili mladići rođeni, uglavnom, u Dalmaciji, pa Hrvati

nisu mogli ni da pomisle da su mogli biti Srbi. Bilo ih je i iz mešovitih brakova

(srbsko-hrvatskih). Jedan dobrovoljac među njima bio je iz Smedereva, ali je morao da

ćuti da ne bi izgovorio koju reč tipičnu za svoj daleki zavičaj, što bi odalo celu

grupu.

Kad je bilo odlučeno da se, posle hrvatske agresije od 22. januara 1993, napadne

hrvatska vojska oko Šibenika i Zadra, ovi momci Kapetana Dragana su već bili

stigli do hrvaske artiljerije (kao hrvatski dragovoljci) i iz topova su izvadili

udarne igle. Međutim, ovaj protivnapad srpske vojske je otkazan kad je već počeo.

Nikad, niko od oficira nije obavestio Vladu po čijem naređenju.

Predložio sam Vladi da se Kapetan Dragan naimenuje za glavnog inspektora

vojske i da se pri svakom korpusu otvori po jedan njegov centar za obuku. Vlada je

usvojila predlog i prosledila ga Generalštabu. Posle izvesnog vremena, Kapetan

Dragan je otišao na odmor u Beograd, a njegov kamp je neko od oficira zatvorio,

odnevši svu opremu - neznano kuda.

Mere Međunarodne zajednice protiv Republike Srpske Krajine

Posle odluke da se protiv Hrvata ne ulazi u veće okršaje u septembru 1993,

bilo je jasno da će se hrvatski rukovodioci odlučiti za konačni vojni obračun sa

RSK. No, do tada je Srbska vojska Krajine još uvek predstavljala ozbiljnu pretnju za

agresora. Imala je oko 50.000 vojnika (Krajišnika i dobrovoljaca) i solidno

naoružanje, a još je bilo raspoloženja u drugim srbskim krajevima i inostranstvu da

se, po potrebi, broj dobrovoljaca višestruko poveća.

Hrvati su računali s tri svoje prednosti u bliskoj budućnosti:

1) Jugoslavija i Republika Srbska neće pomoći Republici Srbskoj Krajini u

slučaju opšte hrvatske ofanzive,

2) Vojska Krajine će se osipati, jer će stroge sankcije Saveta bezbednosti

oslabiti privredu i dovesti do potpunog siromaštva stanovništva, a

3) Vojska Hrvatske će, za to vreme, brojčano i stručno jačati i naoružavati se.

Ovi zaključci nisu posleratna mudrost. Odmah posle hrvatskog napada u

septembru 1993, Ministarstvo za inostrane poslove RSK je procenilo da će

zapadnoevropske i prekomorske zemlje, u najkraćem roku, početi sa izdavanjem viza

porodicama iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Upozorili smo vlade

Jugoslavije, Srbije, Crne Gore i Republike Srpske da će se to činiti s namerom da

što više vojnih obveznika napusti dve zapadne srpske zemlje i da vojna premoć počne

prelaziti na hrvatsku i muslimansku stranu.

Ovaj dokument Vlade Krajine nije pomogao. U Srbiji i Crnoj Gori su izdavani

pasoši svim srbskim izbeglicama, a vize stranih zemalja su im utiskivane po

skraćenom postupku. Istovremeno, mnogi Krajišnici su lako nalazili posao u Srbiji

– u redovima policije, drugim državnim službama, pa čak i u kasarnama Vojske

Jugoslavije. Bežanje vojnih obveznika iz Srbije (Srbijanaca) u inostranstvo (na što

su ih ohrabrivale mnoge opozicione partije), omogućavalo je Krajišnicima da

postanu profesionalni vojnici u Srbiji. Tako je Srbska vojska Krajine ostajala sa

sve manje vojnika. Vlada u Kninu je tražila od SR Jugoslavije da se svi sposobni za

vojsku vrate u Krajinu, ali jugoslovenske vlasti nisu htele da razgovaraju o tome.

Samo su činile markentiške korake. Obavljale su popis vojnih obveznika među

srbskim izbeglicama iz Hrvatske i Republike Srpske Krajine i uveravale Vladu u

Kninu da je ''odbrana Krajine pod kontrolom''.

I opozicione stranke i intelektualci u Jugoslaviji (kao i vlast) protiv

državnih i nacionalnih interesa

Demokratska opozicija je učinila najveću čast Slobodanu Miloševiću kad ga

je optuživala - da je zagovornik rata protiv muslimanskih i hrvatskih separatista.

Vlasti u Sarajevu i Zagrebu, nema spora, imale su u programu pogrom nad Srbima, pa

svako ko je promovisan za njihovog protivnika, zaslužuje oreol rodoljuba i

pravednika – u ovom slučaju (s tačke gledišta demokratske opozicije u Jugoslaviji),

to je Slobodan Milošević. Tako su demokrati, tražeći da se jugoslovenska vojska ne

meša u međuverske i međunacionalne sukobe zapadno od Drine i Dunava, samo

podržavali politički program Slobodana Miloševića, ili (da budemo pravedniji)

programe vlada: Jugoslavije, Srbije i Crne Gore (jer, ko god je zauzimao položaje u

njima, odgovoran je, a ne samo jedan - najuticaniji).

Ukratko, vlast Slobodana Miloševića je samo glumila da će braniti srpske

zemlje zapadno od Drine i Dunava, a tu glumu je opozicija (njena većina) napadala kao

stvarnost. Tako su i vlast i opozicija vukle ista antidržavna i antinacionalna kola.

Da se, nekim čudom, opozicija opredelila za patriotska pregnuća, pa da je od vlasti

tražila da pokaže na delu da je pripremila sve da odbrani, recimo, Republiku

Srpsku Krajinu, Milošević ne bi mogao uzmicati (jer je u njegovim redovima bila

patriotska većina – s kojom je, uz ovakvu opoziciju, uspšno manipulisao). A

spremnost na odbranu ove srpske države (ili pokrajine), bila bi najprikladnije i

najprirodnije rešenje. Mi, Srbi, treba da se zamislimo zašto smo prepustili deo

svoje teritorije agresoru – iako smo od njega vojno bili nadmoćniji.

Delovanje opozicionih lidera je imalo velike štete po srpske interese, mada

se to, na prvi pogled, ne bi moglo zaključiti. Obično se misli da samo partije na

vlasti mogu biti krive ili zaslužne za štete ili dobiti u državi. Primer iz 1991. i

1992. pokazuje da je postupak Vuka Draškovića naneo neizmerljivu štetu srbskom

narodu Bosne i Hercegovine, a, time, i Srbima u ostalim krajevima, kad je pozvao svoje

pristalice da ne glasaju. Tad je njegov Srbski pokret obnove bio jedna od

najmasovnijih partija u srbskim zemljama. U Bosni i Hercegovini, druga po snazi,

posle Karadžićeve Srpske demokratske stranke. Pristalice je imala, uglavnom, među

mlađim pokoljenjima. Posle takvog uputstva SPO svojim članovima u Bosni i

Hercegovini, tamo je glasanje prošlo bez učešća velikog broja Srba. Ne zna se koliko

su Srbi izgubili, takvim postupkom, poslaničkih mesta u Skupštini. Činjenica je da

su Srbi imali veći broj populacije starijih godišta, a muslimani onih ispod 18

godina i da se na popisima stanovništva u BiH, pre 1991, krivotvorilo - prikazivalo

da je muslimana više, nego što ih je bilo. Na osnovu ovoga se može zaključiti da su

Srbi, možda, mogli imati polovinu poslanika da su svi glasali. Tada poslanici

Hrvata i muslimana ne bi mogli izglasati izdvajanje Bosne i Hercegovine iz SFR

Jugoslavije, pa je postojala mogućnost da se, srbskim glasanjem protiv separatizma,

izbegne međuverski rat 1992. godine. Mnogo godina kasnije, Vuk Drašković će

izjaviti da SPO nije izišao na izbore u BiH – ''da ne bi podelio srbsko biračko

telo''. Užasna tvrdnja! Pa ako deo Srba nije glasao - a nije, onda je najdirektnije

podeljeno srbsko biračko telo. Da je SPO izišao na izbore i osvojio, recimo,

dvadesetak poslaničkih mesta u Skupštini Bosne i Hercegovine, ti poslanici bi, u

kaoliciji sa poslanicima Srpske demokratske stranke, činili parlamentarnu većinu

i imali bi vlast u državi. Šteta zbog ove greške Vuka Draškovića, događaji su,

možda, mogli krenuti sasvim drugim (miroljubivijim) tokom – da muslimani i

Hrvati nisu imali većinu u Skupštini.

Isti prekori se mogu uputiti

Izvor
Vesti

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

RT: Kusturica zahvaljuje RT-u što mu je otvorio oči o Americi

RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj

Patrijarh Kiril odlikovao Kusturicu, a čestitao mu i Lukašenko. Festival se danas završava

Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.

Kurski pravac: oslobađanje Darjina

Stanje do 20:00, 24.11.2024.

Nema govora o mobilizaciji – Kremlj

Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.

„RT.Dok: Vreme naših heroja” počelo na Mećavniku uz pozdrave Ljubimove, Kosačova, Zaharove, Kusturice…

U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za

Ostale novosti iz rubrike »