Projekat nerentabilan, kredit nepovoljan

Taj novac skršen je na sekundarne prijekte i još svašta nešto čega se više niko i ne sjeća. Da bi se bar donekle pokazalo kako sva ogromna obećanja nisu ostala prazna priča, krenulo se improvizatorski, navrat, nanos, u njhovu realizaciju, nakon što su godine potrošene u pokušajima da se ti poslovi dogovoire na kanabetu u četiri oka. Ali, novac je u međuvremenu potrošen i odložen na mnoga privatna konta, pa se poseglo za kreditima, ne samo za saniranje budžetske rupe i vanbudžetske fondove nego i za „kapitalne“ investicije proizašle iz još kapitalnijih obećanja. Zato bi parlamentarci Srpske trebalo da na sjednici 13. marta daju garancije RS za kreditno zaduženje javnog preduzeća „Autoputevi Republike Srpske“ kod Evropske banke za obnovu i razvoj za realizaciju projekta izgradnje prve faze autoputa Banjaluka - Doboj, u iznosu od 150 miliona evra. Ovim kreditnim sredstvima finansirala bi se izgradnja dionice autoputa u dužini od 37 kilometara između Doboja i Prnjavora, što predstavlja istočnu dionicu ove trase budućeg autoputa. Nakon što parlament odobri ovo zaduženje, krajem marta „Autoputevi RS“ trebalao bi da potpišu ugovor o kreditu sa ovom evropskom finansijskom institucijom. Međunarodni tender za prikuljanje ponuda potencijalnih izvođača radova otvoren je do 27.aprila. Tako izgleda kalendar događaja oko ovog projekta, ali i sada je jasno da će mnoštvo kontraverzi i otvorenih pitanja pratiti njegovu realizaciju, ali i nakon toga još godinama. Struka i elementarna logika upozorili su da je u ovom slučaju riječ o potpuno nerentabilnoj investiciji. Tako je i izračunato da bi budući autoput, da bi opravdao racionalnost ulaganja, morao imati dnevnu frekventsnost vozila veću od 16.000, što je nemoguće, jer mnogo opterećenijim putnim pravacem od Gradiške do Banjaluke dnevno prođe između pet i šest hiljada vozila. Još veći problem je što se u ovakav projekat ulazi na osnovu kreditnog zaduženja jer je jasno da Javno preduzeće „Autoputevi RS“ neće iz svojih prihoda moći servisirati obaveze po ovom kreditu. Ali, sva argumentacija se odbija i u kratkoročnim poslovima mnogo je neusklađenosti i u samoj Vladi RS. Tako premijer Aleksandar Džombić optimistično najavljuje početak radova već za maj, dakle čim se okonča tender, ne mareći za činjenicu da nakon zatvaranja tendera predstoji proces ocjene pristiglih ponuda i rok za eventulne žalbe. Za razliku od Džombića ministar saobraćaja i veza Nedjeljo Čubrilović kaže da je realnije da radovi počnu u julu mjesecu. I o kvalitetu kreditnih sredstava između ove dvojice postoje različita gledanja. Dok Džombić tvrdi da je kredit dobijen pod povoljnim uslovima, ministar Čubrilović oprezno se ograđuje konstatacijom da su uslovi nešto drugačiji u odnosu na standard koji EBRD uobičajeno primjenjuje. I na kraju niza obmana je i ona o dodatnom zapošljavanju koje će izgradnja autoputa omogućiti. U tom kontekstu se razgovaralo na najvišoj adresi kako bi se formirao konzorcij domaćih firmi u niskogradnji iako je svima jasno da i u najboljim okolnostima taj konzorciji ne može ca odgovori na uslove koje je kroz tender nametnula evropska banka. Treba se samo sjetiti čuvenog pokušaja sa G8 i Slobodanom Stankovićem, kontinuiranim abonentom budžeta RS. Ostaje im tanka nada da bi se, eventualno, negdje mogli pojaviti kao podizvođač. Kada se saberu i sagledaju sve činjenice oko ovog „kapitalnog“ projekta potpuno je jasno da ne postoji nijedan racionalan razlog da se RS u sve ovo upusti kroz kreditno zaduženje koje će građani vraćati godinama nakon što se autoput i napravi.