Lift do neba

Japanska kompanija „Obajasi“, specijalizovana za izgradnju solitera, planira da do 2050. godine sagradi lift do kosmosa. On treba da zameni teretne kosmičke brodove obezbedivši neprekidno dopremanje satelita, navigacionih sistema, kosmičkih aparata i tereta u Zemljinu orbitu.

Princip rada kosmičkog lifta je prilično jednostavan. Super čvrsta sajla proteže se od Zemlje iznad geostacionarne orbite, gde se zahvaljujući centrifugalnoj sili održava njena zategnutost. Ovom sajlom će se kretati teretna platforma brzinom od oko 200 km na sat. Odnosno, rastojanje do orbite će savladati za nedelju dana. Pretpostavlja se da će sajla moći da se napravi bilo koje dužine, na primer, do Meseca – 360 km.

Između ostalog, prvi je ideju o kosmičkom liftu još 1894. godine izneo ruski naučnik, otac kosmonautike Konstantin Ciolkovski. Na ovo ga je nadahnula pariska Ajfelova kula. U knjizi „Snovi o Zemlji i nebu“ on je predložio da ako se ovakva kula sagradi na visini većoj za nekoliko hiljada kilometara uz pomoć nje će čovek moći da se podigne u kosmos ne koristeći reaktivno kretanje.

1960. godine mladi naučnik Jurij Arcutanov je objavio članak pod nazivom „U kosmos – električnim vozom“ u kojem je izložio ideju žičare, koja Zemlju povezuje s kosmosom. Priča se da je prevod članka bio uključen u jedan od zvaničnih memoranduma NASA sredinom 70-ih, gde se s njim upoznao pisac naučne fantastike i popularizator nauke Artur Klark. U svom romanu „Fontane raja“ on govori o izgradnji takvog lifta.

Naučni članci na ovu temu pojavljivali su se i u  Evropi, i u SAD. Odnosno, projekat kosmičkog lifta nikad se nije smatrao naučnofantastičnim, kaže urednik časopisa „Novosti kosmonautike“ Igor Lisov: „Jasno je zašto je sve ovo u principu moguće. Ako imate satelit koji visi na stacionarnoj orbiti iznad određene Zemljine tačke, naravno, moguće je provući s njega sajlu do Zemlje. Prirodno, ona će smetati i kolebati se u kretanju, ali ako odozgo okačite još i protivtežu takav sistem može biti manje-više stabilan. Zahtevi u pogledu čvrstine materijala su vrlo veliki i do nedavno su sve to bila duboko teoretska razmišljanja, ali sad se pojavljuju materijali koji bi mogli da izdrže takva opterećenja. Odnosno, s tačke gledišta fizike i tehnike tu nema ničeg nemogućeg,“ – smatra stručnjak.

Po projektu japanskih naučnika sajla za kosmički lift će biti napravljena od nanocevčica ugljenika. Ovaj materijal je 20 puta čvršći od čelika. Može da drži kontejnere s teretom i da ne pukne pod sopstvenom težinom. Osim toga, nanougljenička sajla će viti dovoljno laka i postojeće rakete će bez problema moći da je podignu u kosmos. Istina, zasad najduža nanocevčica nije duža od 1 metra. A za kosmički lift biće potrebna sajla dugačka najmanje 80 hiljada kilometara.

Čvrst materijal za sajlu nije jedini problem koji će morati da reše izumitelji ovakvog lifta. Mehanizmu za podizanje je potrebna energija: napajanje treba vršiti bežičnim putem, na primer, laserom velikog kapaciteta. Među drugim poteškoćama projekta kosmičkog lifta su: radijacija, munje, vetrovi, meteori i kosmička prašina.

Ali ukoliko naučnici budu uspeli da reše ove probleme, moći će da se pristupi izgradnji kosmičkog lifta. Pritom japanski graditelji tvrde da će kosmički lift omogućiti da se značajno smanji vrednost isporuke tereta u Zemljinu orbitu. Sad za 1 kg tereta koji rakete dopremaju u orbitu, naručioci plaćaju 10-15 hiljada dolara, a podizanje liftom će ih koštati svega 100 dolara.

„Nije svaka ideja koja se na prvi pogled čini korisnom i efikasnom takva i u praksi. Klasičan primer je Spejs-Šatl, - kaže dopisni član Ruske akademije za kosmonautiku „Ciolkovski“ Jurij Karaš. „Kad je pravljen ovaj kosmoplan, pretpostavljalo se da će leteti bar svke nedelje. Međutim, kako se ispostavilo, nije bilo dovoljno klijenata koji bi svojim narudžbinama mogli da obezbede dovoljnu frekvenciju letova ovog svemirskog broda. Na kraju je svaki njegov start koštao 500 miliona dolara, što je mnogo skuplje nego let u kosmos uz pomoć običnog klasičnog nosača za jednokratnu upotrebu. Nešto slično se može dogoditi i s kosmičkim liftom. To je vrlo lepa ideja, ali treba sve dobro izračunati: koliko će koštati izgradnja, koliko će koštati eksploatacija i tehničko održavanje, i napokon – ono glavno, da li će viti dovoljno klijenata koji će moći da plate eksploataciju ovog kosmičkog lifta,“ – ističe on.

Po svemu sudeći, japanski naučnici nisu preterano zabrinuti zbog rentabilnosti projekta. Svi su uvereni da će kosmički lift predstavljati važan korak u osvajanju kosmičkog prostora. Jer, u kosmos će čovek moći da se popne isto tako jednostavno kao i na najviši sprat solitera.