Gostoprimstvo

U današnjoj emisiji o onome što se tradicionalno povezuje sa Rusijom, tačnije sa njenim imidžom, govorićemo o ruskom gostoprimstvu i ”hlebosoljstvu”.

Mnoštvo rečnika ruskog jezika objašnjava sintagmu ”hleb-so” na razne načine, ali u istom ključu. To je i prijateljsko gošćenje, kao i prijateljstvo uopšte, gostoprimstvo. I srdačno gošćenje, spremnost da primite kod sebe goste, da držite otvoreni sto i priređujete ručkove za zvanice.

Temu nastavlja stariji naučni saradnik Instituta za ruski jezik Vinogradov Irina Levontina.

Reč ”hlebosoljstvo” vrlo je zanimljiva. U njoj se koncentrisalo nekoliko ideja odjednom, karakterističnih za ono što zovemo ruskom slikom sveta. Pre svega, to je ideja gostoprimestva. Za rusku kulturu pojam gostoprimstva je vrlo važan. To se vidi čak po tome što postoji nekoliko reči: reč gostoprimstvo, reč toplina i reč ”hlebostoljstvo”. Mi tome pridajemo vrlo veliki značaj. Naravno, sve ove reči imaju pomalo različito značenje, ali važno je da je ova ideja predstavljena velikim brojem reči. Pri tome šta je važno: reč ”hlebostoljstvo” vrlo se dobro slaže sa rečju ”ruski”, ”rusko hlebosoljstvo”, kao i ”moskovsko hlebosoljstvo”. Ona ima neki lokalni kolorit. Shvatamo da je Gruzinima vrlo svojstveno da goste, da nude neko jelo, oni vole goste i slično. I može se pri tome reći ”gruzijsko gostoprimstvo”, ali reći ”gruzijsko hlebosoljstvo” teško je, pošto je uz ovu reč vezana ruska slika sveta. Upravo moskovskog života. Niko neće reći ni ”peterburško hlebosoljstvo”. To prosto ne postoji. Šta je to hlebosoljstvo? To je želja da se gost ugosti, nahrani, i obavezno da on jede mnogo i sa zadovoljstvom, i zbog toga je domaćin srećan. To nije prosto obaveza da se gost pozdravi. To je ideja da čovek oseća zadovoljstvo toga što njegov gost vrlo mnogo jede. I to je tako uporno, sa insistiranjem... Za ruski jezik vrlo je karakteristična sama ova ideja, sama predstava da je važno da u kući bude gost, da mnogo i svašta jede. U reči hlebosoljstvo još je, naravno, ideja takve širine ruske duše, nekakve preteranosti i prilično slabe predstave o granicama lične sfere čoveka. To je nametljivo gostoprimstvo. U hlebosoljstvu postoji ideja da čovek ne može tome da se usprotivi, da ne može da odbije da jede. Njega zasipaju poklonima i od toga on ne može da se spase.

Kako je isticao ruski istoričar i pisac Nikolaj Karamzin, ”jednoglasno hvale letopisci opšte gostoprimstvo Slovena. Svaki putnik bio je za njih kao svet: dočekivali su ga sa nežnošću, gostili sa radošću, ispraćali srdačno”. Kao očigledan spoj blagorodstva, velikodušnosti i poštovanja prema ljudima, gostoprimstvo se od davnina razmatralo i kao mera reputacije.

Konkretno tredicija ruske trpeze formirana je do 17. veka. Započinjao ju je domaćin kuće time što je sekao i davao svakom gostu komad hleba sa solju. Treba imati u vidu da je so tada bila prilično skupa, koristili su je samo  posebnim slučajevima. Čak na carskom dvoru slanik su na sto stavljali bliže visokim licima. Tako se spoj hleda i soli od početka shvatao kao simbol blagostanja, bogatstva i života uopšte. Osim služenja hleba sa solju, domaćih kuće, u znak posebnog poštovanja ili srdačnosti prema nekom od gostiju mogao je sam da mu stavi neko jelo sa specijalnog tanjira.