Srbija bez „Bumbara“ u seriji, „Jugoslovenska NASA“ kleca

 Priča treća: Početkom 2002 godine, kraljevačku industrija vatrostalnih materijala «Magnohrom», posetio je predstavnik Ministarstva industrije Srbije. Ova fabrika osnovana još 1948 godine, izrasla je u jednog od evropskih lidera u proizvodnji ploča od magnezita, specijalnog vatrostalnog materijala. Skoro celokupna proizvodnja je izvožena u Nemačku. Tokom teških devedesetih godina, to je bio jedini rentabilni pogon «Magnohroma».

Izvoz je nastavljen uprkos sankcijama, jer Nemci nisu imali zamenu za te materijale. Izvoz je stao tek tokom zločinačke NATO agresije 1999. Proizvodnja je, međutim nastavljena, šleperi su natovreni čekali da stane zločinački pir… Direktor je s ponosom pokazao gospodinu iz Ministarstva svoj najbolji pogon. Ali… ne lezi vraže…

Gospodin iz Ministarstva je zavrteo glavom i rekao:«Ja sam upravo došao da vas obavestim da taj pogon mora prestati s radom jer je nerentabilan». Agonija «Magnohroma» je trajala godinama.

Privatizacija: «Global steel holdings» je kupio ovu fabriku za neku smešnu cenu, ali proizvodnja nije pokrenuta. Naprotiv, novi vlasnik je rasprodao celokupnu opremu, digao kredit stavljajući u zalog upravnu zgradu i od tog novca isplaćivao mizerne zarade preostalim radnicima. Od nekada uspešnog kolektiva nije ostalo ništa.

Ostali su zidovi i tri visoka dimnjaka iz kojih više ne izlazi dim. Dve godine suđenja i poništenje privatizacije. A ošteta? A krivična odgovornost? Gde je tu država, gde je pravosuđe?

Priča četvrta: Pre nekoliko godina, u beogradski Institut za Hemijsku Tehnologiju i Metalurgiju je došla ekipa stručnjaka iz Pakistana zainteresovana za izradu serije senzora na bazi MEMS tehnologije (jedna od najnovijih tehnologija u oblasti eletronskih senzora) a kasnije i kompletan prenos tehnologije u Pakistan. Veoma zadovoljni posetom i onim što su videli, pakistanski stručnjaci su predložili potpisivanje ugovora o daljoj saradnji: izrada određenog broja prototipova a zatim i transfer tehnologije i znanja. Delegacija IHTM-a je pozvana da poseti Pakistan radi potpisivanja ugovora. Do posete nikada nije došlo, a ni do potpisivanja ugovora, jer se direktor Instituta, inače član SANU usprotivio tome.

M-84

Zaštooooo?! Zašto se ovo čini?! Da li zato da bi se sprečio dalji razvoj ove visoke tehnologije u našoj zemlji?

Priča peta: Beogradski Jugoimport-SDPR posećuje predstavnik Pakistana i izražava ponovni interes za proizvodnju jedne serije i kasniji transfer tehnologije i znanja za proizvodnju našeg najboljeg tenka M-84. Nekoliko delegacija posećuje Pakistan, odseda u skupim hotelima, i… ništa! Zašto?

Da li je u pitanju otvorena sabotaža interesa sopstvene države ili jednostavno intervencija «sa strane». Možemo samo da zamislimo koliki je posao propušten. Jer, za onu bivšu veliku državu, prodaja M-84 Kuvajtu je bila posao decenije. A Pakistan je «samo» 50 puta veći od Kuvajta!

Priča šesta: Beogradska firma EDEPRO je razvila modifikovanu verziju ruskog projektila za višecevne bacače «Grad» dometa 40 km uz preciznost od 0.5%. Pakistan je pokazao izuzetan interes za ovaj projektil. Uprkos konstantnom sabotiranju ovog projekta od strane sopstvene države, koje je trajalo mesecima, firma je uspela da se pojavi na prezentaciji po pakistanskom tenderu.

Pobedila je ubedljivo u konkurenciji tri strane firme. Ali… državne institucije su učinile sve da spreče proizvodnju i prodaju ovog visokokvalitetnog oružja. Zašto? Da li zato da, ne daj bože, ne zauzme deo tržišta zločinaca koji su nas bombardovali?

Priča sedma: Vojnotehnički institut iz Beograda – protivoklopni projektil «Bumbar», dometa 600 m, za primenu u urbanim sredinama. Projektil je razvijen u najtežim vremenima, sredinom devedesetih, u nemaštini, isključivo voljom i entuzijazmom zaposlenih. Ispitani su prototipovi, postignuti dobri rezultati, očekivala se serijska proizvodnja. Prošlo je više od decenije, ali od serijske proizvodnje ništa.

Nikada nije obnovljena ni proizvodnja toliko uspešnog višecevnog raketnog bacača «Orkan».

Priča o VTI-u može i da se proširi, «Bumbar» je samo jedan mali segment te priče.

Vojno-tehnički institut je bio ogroman naučno-tehnički kompleks, smešten uglavnom u Žarkovu i Kumodražu, sa ogromnom eksperimentalnom bazom, kakvu sigurno ne poseduje nijedna zemlja u svetu slične veličine, pa ni mnoge veće.

Neki su ga svojevremeno nazivali „Jugoslovenska NASA“, što imajući u vidu veličinu zemlje nije bilo ni najmanje preterano. Jer, to je bio i u prethodnoj i sadašnjoj državi najveći naučni i razvojni centar uopšte, ali ne samo u ovoj oblasti. Na neki način, VTI je bio „lokomotiva“ naučno-tehničko-tehnološkog razvoja u našoj zemlji.

Država je u ovaj kompleks uložila milijarde dolara, i umesto da se taj novac sada vraća kroz projekte na međunarodnom tržištu, inženjeri (ono malo što je ostalo posle nekoliko „tranzicija“) sede besposleni, ne svojom željom, i žive na rubu egzistencije.

Od ogromnog potencijala koji je imao krajem 80-ih, preko 3.000 zaposlenih (VTI KoV i Vazduhoplovno-tehnički institut, zajedno, u to vreme sa budžetom oko 85-90 miliona dolara godišnje), institut je posle raspada SFRJ padao, preko racionalizacije na oko 2.500, laganim osipanjem, tokom deset godina sankcija i ratova, na 1.200 krajem 90-ih, da bi konačno – masovnim otpuštanjem polovine zaposlenih, pre nekoliko godina – došao na sadašnjih manje od 600 zaposlenih.

Kada se ima u vidu kolika je cena školovanja jednog inženjera u ovoj oblasti, koja ne uključuje samo zvanične studije, već i „sazrevanje“ u samoj ustanovi, radom na veoma skupoj opremi i proizvodima, jasno je koliko cela država gubi.

U međuvremenu, nekada najsavremenija oprema, pravo bogatstvo, ne održava se i polako propada. Tužno je videti ogromni trisonični aerodinamički tunel (jedan od najvećih u Evropi), koji je koštao stotine miliona dolara, koji još uvek radi punim kapacitetom, zahvaljujući isključivo nadljudskom zalaganju osoblja, pokriven najlonskim folijama jer „nema novca“ za popravku krova koji prokišnjava!

Posebno treba imati na umu: ako se ova situacija brzo ne promeni, izgubiće se teško stečena znanja, a ista se kasnije neće moći obnoviti, jer nove generacije inženjera neće imati ko da obuči (prosečna starost vojnih inženjera u VTI-u je oko 50 godina, i vrlo skoro će biti penzionisani), a time će ono što je bilo naša vekovna tradicija biti nepovratno izgubljeno.

Ko to čini i zašto? Da li je u pitanju nekompetentnost i glupost ili jednostavno veleizdaja?

Ne bih da izvlačim konačne zaključke, ostavljam to čitaocu. Ali, moram da pokušam da odgovorim na pitanje – zašto?