Kad je glumce nosila roda

Proteklog oktobra navršilo se sedam decenija od nastanka pozorišta za mlade koje se od dotadašnjih i potonjih naših teatara razlikovalo po tome što su dečje uloge uvek igrala deca, a odrasle su glumili odrasli glumci. Pokretačka ideja i ime za ovo pozorište došli su od slavnog komediografa Branislava Nušića koji je krajem te, 1937, godine već bio teško bolestan, ali još krepkog duha.
„Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda”, kako se ono zvanično zvalo, osnovala su dva bračna para. Bili su to: piščeva kćerka Gita Predić-Nušić (1894-1970), njen muž Milivoj-Mima Predić (1885-1957), dramaturg, rođaka Nušićevih Sofija Vukadinović (1902-1986), glumica, i njen suprug Živojin-Bata Vukadinović (1902-1949), novinar „Politike”.
U knjizi „Rodino pozorište” (izdavač Pozorišni muzej Srbije), profesorka u penziji Zora Vukadinović dala je opširan istorijat ovog neobičnog teatra u kome su ona i njene dve sestre igrale kao deca. Iz tog izdanja punog raznih podataka, zanimljivih svedočenja i fotografija, za ovaj tekst odabrali smo najzanimljivije pojedinosti.

Prva predstava - otkazana

Tako najpre saznajemo da je pozorište ubrzo posle osnivanja i audicije za buduće male umetnike počelo s probama dramskog programa, kao i s nastavom baleta i pevanja. Prva predstava bila je zakazana za 19. januar 1938. godine, ali je morala da bude otkazana. Razlog opravdan - tog dana umro je Branislav Nušić.
Premijerna predstava održana je već 23. januara uprkos tome što su Predići bili veoma pogođeni gubitkom svog Age, kao i svi članovi pozorišta.
Program prve predstave bio je sastavljen od devet tačaka. Sutradan je u „Politici” izašao zanimljiv prikaz „Rodinog” scenskog debija:
„Najzad su i beogradski mališani dobili svoje pozorište. Pred radoznalim dečjim očima ono je juče debitovalo u prepunoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Puna dva sata deca su se zabavljala prateći igru svojih drugova i drugarica i starijih glumaca. Mališani na pozornici iznenadili su čak i velike svojom sigurnom i lepom igrom.
Kroz odškrinutu zavesu prvo se pojavio ogroman kljun jedne rode iz koga je, na veliko iznenađenje i radost dečju, ispao jedan mali sportista u fudbalskom dresu, s fudbalom u rukama. Njega smo otada viđali pred početak svake tačke: to je bio konferansije, mali Puša. I svaki put kad bi se pojavio, Puša bi požnjeo aplauz na kome bi mu i veliki glumci mogli da pozavide...”

Istog dana i „Politici” konkurentski časopis „Vreme” doneo je, na svojim stranama, doduše nešto kraći, izveštaj o prvoj priredbi u pozorištu „Roda”:
„...Na ovoj predstavi, koja je spremljena isključivo za decu i imala revijalni karakter, igrala su deca. Oko stotinu mališana pojavilo se pred rampom i tu, u vrlo ukusnim kostimima, pod snažnim snopovima reflektora u okviru šarenih kulisa, dalo vrlo lepu predstavu kojoj je oko hiljadu mališana burno aplaudiralo.”
Posle toga, ređale su se reprize i premijere. Jedna od najuspelijih bila je ona od 6. februara 1938. godine kad su izvedena tri Nušićeva kratka komada: „Naša deca”, „Muva i Kirija”, kao i „Geografija”, dramatizacija jednog odlomka iz piščeve „Autobiografije”.
Prva sezona završena je 17. po redu predstavom, izvedenom 5. juna 1938. godine. Program te oproštajne priredbe bio je sastavljen od nekih ranije uspešno izvedenih komada („Put u zemlju dembeliju”, „Nesrećna kafina”, „Cirkus”), pesme i baleta.

Junak komada i stripa

Druga sezona ovog dečjeg pozorišta počela je 6. oktobra 1938. i trajala je do 27. juna 1939. godine. Za to vreme izvedeno je 27 predstava. Među njima posebnu pažnju je privukla predstava „Rista sportista” po komadu poznate glumice Ljubinke Bobić.
Sastanak rodinaca (kako su sebe nazivali) 13. februara 1968. godine: Vlasta Velisavljević, Olga Spiridonović, Milorad Mišković, Gita Predić-Nušić, Petar Slovenski, Dubravka Perić i Sofija Vukadinović.
Sastanak rodinaca (kako su sebe nazivali) 13. februara 1968. godine: Vlasta Velisavljević, Olga Spiridonović, Milorad Mišković, Gita Predić-Nušić, Petar Slovenski, Dubravka Perić i Sofija Vukadinović.
Evo kako je „Politika” od 14. januara 1939. najavila tu premijeru u pozorištu „Roda”:
„Ljubinka Bobić napisala je komediju za decu Rista sportista s pevanjem i baletom, i tu opisala doživljaj jedne mamine maze koji je verovao da je sportista. Međutim, deca za koju je Rista mislio da su ‘obični čuburski džukani’ pokazala su se kao pravi sportisti, pa su posle jedne svoje mangupske greške iskupili stostruko svoj obešenjakluk i Ristu spasli otmičara... Oseća se da je ovo delo pisala glumica koja odlično poznaje scenu. Deci koja igraju u Risti sportisti stavljena je u zadatak teška dužnost da budu prirodna, da ne deklamuju, što je veština koju nisu savladali ni mnogi odrasli glumci... Mali i veliki članovi ‘Rodinog’ pozorišta uložili su mnogo truda i volje da se i mladima i starima dopadne ova vedra i vesela pozorišna igra koja će biti prikazana sutra, u nedelju, 15. o. m...”
Ova komedija zaista je imala uspeha. Održala se na repertoaru više od dve godine, što potvrđuje i sačuvani plakat 109. predstave pozorišta „Roda”, prikazane u nedelju, 9. marta 1941. godine.
Popularnosti „Riste sportiste” sigurno je doprinelo i to što je s proleća 1939. godine u „Politikinom Zabavniku” počeo da izlazi istoimeni strip.

U trećoj sezoni, koja je trajala gotovo celu godinu (od 1. oktobra 1939. do 22. septembra 1940), prikazano je i najviše predstava - ukupno 41. Među njima najzapaženija je bila „Pepeljuga”, premijerno izvedena 17. decembra 1939. godine. Tu poznatu bajku, koju imaju usmene književnosti gotovo svih indogermanskih naroda, Živojin Vukadinović je za „Rodinu” scenu obradio i dao kao komediju u stihovima.
Poslednja, četvrta, sezona imala je 27 predstava. Ona je počela 6. oktobra 1940, a završila se 23. marta 1941. godine. Iz ovog razdoblja posebno treba istaći jednu predstavu koja je ušla u istoriju našeg pozorišta i naše muzikologije. Reč je o „Dečjoj sobi” - prvoj srpskoj dečjoj operi. Nju je komponovao Milenko Živković na stihove naše velike pesnikinje Desanke Maksimović.

Premijera „Dečje sobe” održana je 20. februara 1941. u Narodnom pozorištu. Najviđenije gošće na ovoj predstavi bile su supruga i kćerka tadašnjeg kneza namesnika Jugoslavije Pavla Karađorđevića. Zbivanja na sceni Narodnog pozorišta kneginja Olga i mala princeza Jelisaveta posmatrale su iz svečane lože.
Odmah po oslobođenju Beograda, iako je rat još trajao, počelo je da radi Pionirsko pozorište. Za to su u najvećoj meri bili zaslužni osnivači i vlasnici pozorišta „Roda”. Oni su pod pokroviteljstvom USAOS (Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije) uspeli da pokrenu novo dečje pozorište u koje su uneli sve kostime, dekor i rekvizite iz pozorišta „Roda”. Novo pozorište je, u skladu s tadašnjom političkom situacijom, dobilo i novo ime.
Pionirsko pozorište daje svoju prvu predstavu 8. januara 1945. godine, a zatim redovno igra na beogradskim pozornicama. U aprilu iste godine kreće na turneju po Bugarskoj. Međutim, po povratku s tog, kako je u ondašnjoj štampi ocenjeno, uspešnog gostovanja, Pionirsko pozorište ubrzo je ukinuto.
U maju 1945. godine ovo dečje pozorište prekida rad. Odluka o njegovom zatvaranju obrazložena je tadašnjoj direktorki Giti Predić-Nušić i njenoj saradnici Sofiji Vukadinović. Rečeno im je da nije pedagoški ispravno da se deca bave glumom i baletom, da je to čak krajnje štetno za njihov uzrast, da su u pozorištu izloženi opasnosti da steknu bolesne ambicije i da je bolje da se posvete samo učenju.
Punih pet godina posle toga Beograd je bio bez dečjeg teatra. Tek krajem 1950. Gita Predić-Nušić uspela je da dobije saglasnost o pokretanju dečjeg pozorišta „Boško Buha” koje je prve predstave počeo da daje 1951. godine. Od tada pa do danas u ovom teatru glume isključivo odrasli glumci, po čemu se ono bitno razlikuje od dva prethodna - „Rodinog” i Pionirskog pozorišta.

Petar Slovenski: „Deca su nam verovala”

Poznati pozorišni glumac, reditelj i voditelj, Petar Slovenski (1924-2002) ovako je jednom video pozorište „Roda” i sebe u njemu:
- Naravno da sam potajno priželjkivao da i ja budem učesnik stvaranja te pozorišne čarolije. Tako, kada sam pred kraj jeseni 1937. ugledao jedan oglas, bio sam siguran da će se moje želje ostvariti. Koliko se sećam, oglas je glasio: „Pozivaju se talentovana deca koja bi želela da igraju u pozorištu da se jave na telefon 21-383.” Okrenem taj broj i kažem: „Mislim da sam talentovan i zato vam se javljam.” Jedan ženski glas, saznao sam kasnije da je bio tetka Gitin, rekao mi je da zato što tako mislim dođem u Paviljon „Cvijeta Zuzorić”. Kada sam u zakazano vreme tamo stigao, rekao sam da želim da igram u pozorištu, ali samo careve, kneževe i prinčeve. Poverovali su mi i moja prva rola bila je uloga cara u komediji „Car Ćira”. Zanimljivo je da mi je prva partnerka u toj predstavi bila Olgica Spiridonović koja mi je, mnogo godina kasnije, bila i poslednja partnerka u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
...Gluma u „Rodi” bila je prava - doživljena. Nije se dozvoljavalo preterivanje - preglumljivanje ili ačenje. Deca, a to su bili naši gledaoci, mogu se ubediti samo istinom. Dečaci i devojčice u gledalištu verovali su nama, svojim vršnjacima na sceni. Značajno rešenje bilo je i to što su deca igrala uloge dece, a odrasli - uloge odraslih. Mislim da veoma „falš” deluje kad već ugojeni, postariji glumac u kratkim pantalonama, pokazujući maljave noge, pokušava da dočara lik nemirnog desetogodišnjaka.

Tu je počeo i čuveni baletan

Kroz „Rodinu” baletsku školu, koju je vodila tadašnja poznata balerina i lepotica Danica Živanović, prošli su svi njeni članovi. Manji broj sa uspehom, a većina je dobila samo osnovna znanja o koracima i stavovima klasičnog baleta. Među polaznicima ove škole bilo je veoma malo dečaka. Jedino je mali Milorad Mišković, kasnije svetski poznat baletmajstor, bio zainteresovan za igru. Danica Živanović uočila je njegov dar i uputila ga svojoj koleginici Nini Kirsanovoj da dalje uči balet.
Tog svog druga iz „Rode” Petar Slovenski ovako je upamtio:
- Sećam se da su na baletskim probama svi bili veoma disciplinovani, osim Milorada Miškovića. On je bio toliko nestašan da nije smetao samo odraslima, nego i nama, deci. Možda se u tom njegovom nestašluku krila energija koja je od njega stvorila vrhunskog igrača, što mu je donelo i laskavu dužnost dugogodišnjeg direktora svetskih priredbi UNESKO-a.


Renata Ulmanski: „Bušila sam čarapu”

Dobro znana pozorišna, filmska i televizijska glumica Renata Ulmanski (rođena 1929) ima zanimljivo sećanje na svoje početke u „Rodi”:
- Naša majka Erika Ulmanski pročitala je oglas u „Politici” kojim su se pozivala deca na audiciju za „Rodu”. Kako je bila od onih ambicioznih majki koje žele da njihova deca budu u svemu najbolja, odvela nas je sve tri - Kseniju, Milanu i mene da učimo balet kod Danice Živanović. Tako smo nas tri sestre Ulmanski zajedno počele da vežbamo, ali su uskoro uvideli da ja nemam smisla za balet, pa su me usmerili u glumice. Naime, ja sam levak i na vežbama nikad nisam mogla da se orijentišem šta je desno, a šta levo. Kako bih sebi u tome pomogla, redovno sam bušila čarapu na desnom kolenu da bih znala da mi to nije leva noga. Mama se čudila kako je to moguće da uvek pocepam čarapu na istom mestu, a ja joj nisam htela otkriti svoju tajnu. Kada se sada setim „Rode”, imajući za sobom dugogodišnje glumačko iskustvo, mogu reći da je dejstvovala sa više stručnosti i efikasnosti nego neka današnja profesionalna pozorišta.