Srbija je mogla da proizvodi „Orkane“ i da nišani Aviano!

 Pre dvadeset godina, Srbija (u sklopu tadašnje SFRJ) je izvozila vagone (smederevska «Goša») visoko sofisticiranim nemačkim železnicama, traktore (beogradski IMT) celom trećem svetu, mašine alatljike (beogradska «Lola») takođe, ali i u neke zapadne zemlje. 

Da podsetim, u predvečerje zločinačke NATO agresije, «Lola» je (formalno preko Ingušetije) izvezla dva ogromna valjaonička radna stana u SAD!

Izvozili smo oružje i vojnu opremu u nebrojeno mnogo zemalja trećeg sveta, a u predvečerje prvog rata protiv Iraka, SAD su tražile ponudu za izvestan broj «Orkana», tada najboljeg višecevnog bacača na svetu.

Ovaj sistem je razvijen u saradnji sa Irakom, napravljeno je osam komada plus prototip sa 2000 raketa, a svi su bili vlasništvo iračke strane. Za našu vojsku nije napravljen ni jedan jedini! Zašto?

Četiri sistema i 1000 raketa su isporučeni Iraku, ostali nisu zbog sankcija UN. Četiri sistema su zarobili Hrvati u Travniku (zato što nisu na vreme evakuisani u Srbiju?). Nama je ostao samo prototip sa hiljadu raketa. I to je bilo dovoljno da se ovaj sistem proslavi u ratnim dejstvima u Hrvatskoj, Bosni i konačno na albanskoj granici.

Posle rata, NIKADA nije obnovljena proizvodnja ovog izvrsnog oružja. Zašto? Zato što se danas naši proizvodi više ne proizvode ni za domaće tržište? Da li zato da bi se to tržište oslobodilo za uvoz znatno lošijih i skupljih stranih sistema? Ili jednostavno zato da Srbija ne bi imala adekvatnu odbranu od neprijatelja koji komad po komad rasparčava našu zemlju?

Objašnjavaju nam da nema izvoza industrijskih proizvoda jer je naša industrija tehnološki zaostala i nekonkurentna. Možda je to u nekim oblastima i tačno, ali se moramo zapitati – ko je do toga doveo i kada.

Tehnologija proizvodnje traktora se sigurno nije mnogo promenila u poslednjih 20 godina, a ni vagona, a u nekim oblastima, posebno u oblastima namenske industrije, tehnologija je zahvaljujući uglavnom ličnim inicijativama i značajno unapređena. Pa zašto onda… ? Da bih odgovorio na ta pitanja, daću -kao ilustraciju – nekoliko kratkih priča iz novije istorije.

Priča prva: Jedna neformalna grupa inženjera iz Beograda je na poziv tadašnjeg načelnika generalštaba Vojske SRJ uradila idejni projekt balističkog projektila dometa 400 km. Od idejnog projekta se nije mrdnulo, jer je ta ekipa na svakom koraku sabotirana od strane sopstvene države. Projekt je nastavljen u Iraku gde ga je zaustavio rat kada je Irak voljom SAD obrisan sa mape sveta, zatim u Libiji, gde je zaustavljen „dogovorom“ Libije i SAD da se zaustave takvi projekti, da bi konačno doživeo uspeh u Pakistanu. Zato u Srbiji niko i dalje nije zainteresovan za ovaj srbski projekat. A da smo 1999. godine imali projektil kojim smo mogli da dosegnemo Rim, Aviano, Beč… da li bi nas neko bombardovao?!

Priča druga: Tokom agresije Zoltan Dani, tada kapetan PVO vojske SRJ razvio je značajno tehničko unapređenje «zastarelih» radara ruskih sistema PVO «Neva». Teorijski, to unapređenje bi omogućilo da takozvani «nevidljivi» (stealth) avioni postanu vidljivi i veoma ranjivi. Niži i manje vredni umovi (kako bi rekao Niče) nisu dozvolili ni da se proba tako nešto – „ko si, bre, ti da čačkaš po nečmu što su ruski genijalci napravili“).

Nekada velika nesreća nekome donese i sreću. Godine 1999. NATO je započeo svoj zločinački pir na našem nebu, i tada je došlo Zoltanovih 5 minuta, tačnije… 21 sekund. Niko više nije pitao da li je po propisima ili ne, ma samo gađaj, probaj bilo šta i pucaj! I došao je taj dan. Ali Zoltan nije bio brzoplet.

Prvih nekoliko dana palio je radar samo na kratko, ispitivao svoj uređaj i podešavao. A onda je došao taj dan… Zoltan je uključio modifikovani radar i na ekranu se pojavio jedva pimetni bris… naredio je «pali» i bljesnula je vatrena kugla na nebu – F-117 je pao. Zatim još nekoliko istih modela i konačno «neuništivi» B-2! Rat je prošao, veliki deo istine je ostao do danas skriven, dokumentaciju su iz generalštabne dokumentacije pokupili američki oficiri posle izdajničkog puča od 5. oktobra 2000.

Zoltan Dani je penzionisan i sada živi od porodične pekare! Da li je ovaj vrsni oficir i inženjer zaslužio ovakvu «krunu» karijere? Da li je Srbija to zaslužila? Zašto Srbija nije lansirala ovaj proizvod na tržište sofisticiranih sistema PVO? Da li zato da bi zaštitila zločince koji su ubijali našu decu?