Anđelković: Erozija države

 
Šutanovac nam je nedavno poručio da Srbija nije marionetska država. Kako je neuki ministar vojni rekao: „Ukoliko neko kaže da radimo po tuđem nalogu, to bi značilo da smo marionetska država, a mi to nismo“. Slično mišljenje je tokom obeležavanja dva veka moderne srpske diplomatije, na posredan način, izrazio i Jeremić. Govoreći o Čedomilju Mijatoviću, zagovorniku radikalnog prozapadnog preokreta u srbskoj politici druge polovine 19. veka, naglasio je da pošto je 1881. prihvaćena Tajna konvencija, Srbija je, zbog samoživosti tadašnje vladajuće klike, prihvatila da bude svedena „na nivo marionetske države“. Pošto današnja Srbija – kako tvrdi ministar spoljnih poslova – ne prihvata ultimatume, te neće odustati „od Rezolucije 1244 kako bi ubrzali evropski put“, ona nije marionetska država. Kada se radi o tom zaključku, slažem se sa pomenutim ministrima. No, Srbija to još nije ne zahvaljujući njima već onima koji se protive politici koju vode.
DRŽAVNE MARIONETE
Prema rasprostranjenoj definiciji američkog sociologa i politikologa K. Meknilija, „marionetska država (puppet state) je nominalno suverena država koja se de fakto nalazi pod kontrolom neke strane sile“. I tu se radi o suštinskoj kontroli, kakvu je, primera radi, revoluciona i potom Napoleonova Francuska (početkom 19. veka) imala nad nizom poraženih ili u to vreme tek stvorenih država širom Evrope. Batavska republika (Holandija) smatra se prvom modernom marionetskom državom (proglašena 1795).
Od njih treba razlikovati zavisne kvazidržavne tvorevine i satelitske države (što je, a ne austrougarska marioneta, krajem 19. veka bila Srbija). Prve su još mizernije od marionetskih država dok su druge spram njih respektabilne tvorevine. Kvazidržavne entitete ili ne priznaje ni jedna druga država osim one koja ih kontroliše, ili je njihovo međunarodno priznanje vrlo ograničeno. Što je još važnije, opterećene su brojnim protivrečnostima i ne raspolažu razvijenim upravnim i vojnim strukturama, niti imaju kapacitet da ih u realnom roku stvore, pa ni kada bi ih strani gospodari ostavili da se same o sebi staraju, iz unutrašnjih ili spoljnih razloga, ne bi mogle da opstanu.
Istorijske primere ovakvih kvazidržava predstavljaju bantustani, koje je od dela sopstvene teritorije (proglašene domovinom crnačkog stanovništva) u doba aparthejda stvorila Južnoafrička republika, a to je bila i tzv. Nezavisna država Hrvatska (koja je bez obzira na italijansku okupacionu zonu, istinski bila pod žezlom Berlina). Danas je to nakaradna NATO tzv. kosovska država, kojom žare i pale Amerikanci, ma koliko Nemci u vezi sa njom igrali neku svoju igru.
GEOPOLITIČKI SATELITI
Što se klijentskih ili satelitskih država (satellite states) tiče, one su savremena verzija onoga što su u srednjem veku predstavljale vazalne zemlje. U državnom pogledu zaokružene su, a široko su međunarodno priznate, ali iz objektivnih okolnosti u kojima su se našle ili usled subjektivnih interesa njihovih vladajućih krugova, prihvataju prevlast jedne ili više stranih sila. Tako je Srbija 15. veka povremeno uporedo bila vazal i Turske i Ugarske, a Iran je od 1941. do 1946. godine bio satelit Britanije i Sovjetskog Saveza, sila koje su privremeno okupirale njegove delove i zamenile pronemački nastrojenog vladara sa, za saveznike, kooperativnim naslednikom. Ipak, za razliku od pomenutih, većina vazalnih država ima samo jednog stranog šefa.
Kako se na zapadu tokom hladnog rata s pravom ponavljalo, čitav niz istočnoevropskih država bile su sateliti Sovjetskog Saveza. Naravno, i SAD su imale svoje satelite. Do revolucije to je npr. bila Kuba. Što se nemalog broja, ali ne i svih, sovjetskih satelita tiče, oni su tokom Drugog svetskog rata bili to u odnosu na Nemačku. Sateliti Trećeg rajha bili su Mađarska, Bugarska, Slovačka i Rumunija, ali ne i Češka ili Poljska, koje su se nalazile pod neposrednom upravom Trećeg Rajha (kao što je na nešto drugačiji način to bila i okupirana Srbija).
UZIMALI, DAVALI
Strana sila može i da okupira neku državu ali dok ne uspostavi mehanizme za trajnu, sveprožimajuću unutrašnju kontrolu, ne radi se o stvaranju marionetske države, makar bila uspostavljena takva vlada (druga strana medalje je pomenuto okupaciono razaranje države). Jer, strane sile dominiraju satelitskim državama preko njihovih, hijerarhijski postavljenih, upravnih struktura. Eventualno vojno intervenišu, kao što je SSSR učinio sa Čehoslovačkom (1968), kako bi garnituru koja se otrgla kontroli zamenile drugom koja će realizovati naloge. Za razliku od toga, u marionetskim državama, kakav je od sredine 60-ih bio Južni Vijetnam, ne samo indirektno već dubinski usmeravaju funkcionisanje države, tj. imaju direktan upliv u razne njene sfere.
Iran, iako je tokom Drugog svetskog rata bio okupiran, nije doživeo takvu eroziju državnih struktura te nije postao marionetska država. Dok je postojala, iako se pogrešno tako misli, to nije bila ni Višijevska Francuska (neokupirani deo Francuske). Tim pre to ne moraju da budu zemlje koje nisu poražene već kojima vladaju političari koji slede tuđi ideološki kurs, ali drže do svoje države ili bar ličnog ponosa. Tako je Titova Jugoslavija do 1948. godine bila satelit ali ne i marioneta SSSR-a. Isto važi i za Albaniju E. Hodže.
KARAKTER REŽIMA
Kada podvlačimo razliku između marionetskih i satelitskih država moramo da se osvrnemo i na karakter režima. Ne treba poistovećivati, o čemu je u jednom mom tekstu već bilo reči (Pečat br. 130), kolaboracionistički i kvislinški režim. Prvi neretko sarađuje sa dominantnom stranom silom rukovođen željom da ublaži patnje svog naroda ili da za njega izvuče neku korist, odnosno, do granice odricanja od državne samobitnosti, iz ideoloških razloga. Drugi je maligna podvrsta prvog. Sa vojnim ili mirnodopskim agresorima sarađuje iz vlastoljublja ili ideološkog fanatizma koji ima državno destruktivne razmere. Tu se radi, ako ne o beskrupuloznoj samoživosti, bar o ubeđenju da „prave vrednosti“ za koje se neka politička grupa bori mogu da budu nametnute njihovoj naciji samo uz pomoć stranih bajoneta.
Oba tipa režima neko vreme mogu da vladaju i marionetskim, i satelitskim državama. Ipak, prisustvo kvislinškog režima, ako to poželi dominanta sila, relativno bezbolno menja prirodu države iz satelitske u marionetsku. To je bio slučaj sa pomenutim Južnim Vijetnamom ili Mađarskom posle pada Hortija sa vlasti. Opet, kada zemlja dospe na te grane, i da se desi da nekako dobije nacionalno emancipatorski sklonu Vladu, dok god strani hegemon usled sukoba sa sebi ravnim državama ne oslabi, nema kapacitet da joj se otrgne. To vidimo na primeru čitavog niza Napoleonovih nevoljnih saveznika čije zemlje su prethodno (nekada i uz njihovu pomoć, kada su tako kupovali vlast) svedene na marionetski nivo.
S druge strane, satelitske države, ako su spremne da preuzmu rizik koji iz toga može da proizađe, u stanju su da se otrgnu kontroli države mentora (pomenuli smo jugoslovensko iskustvo iz 1948. godine). Stranim silama potrebno je mnogo manje angažovanje resursa da bi obuzdale marionetske države od satelitskih, čak ako u prvima, kojim slučajem, zavlada režim koji sanja nacionalnu slobodu. Odbegle satelitske države mogu da budu pokorene uglavnom vojnom silom, što nije uvek isplativo ili realno, a marionetske bahatim lupanjem šamara. To su gorki plodovi stanja u koje je zemlja prethodno dovedena.
SLUAČJ SRBIJE
Da se u svetlu rečenog vratimo savremenoj Srbiji. Ona još nije postala marionetska država ali je nesumnjivo satelit (sa elementima „banana republike“; videti Pečat br. 124) nekoliko evroatlantskih gospodara. Do toga ju je dovela kvislinška skupina koja njom vlada. A da je ona baš to a ne tek kolaboracionistička ekipa – iako smo ranije naslućivali na osnovu njenih dela, pošto su američke diplomatske depeše postale dostupne zahvaljujući Vikiliksu – sada pouzdano znam. Tadić i njegovi saradnici išli su toliko daleko da su evroatlantsku podršku za dolazak na vlast, odnosno njeno potpuno (unutrašnje) koncentrisanje u svojim rukama, plaćali saradnjom čak i na polju podrivanja odbrane teritorijalnog integriteta zemlje u vezi sa KiM, odnosno stvaranja novih prekomernih autonomija na teritoriji Srbije (za sada je to slučaj sa Vojvodinom).
Jeremić tvrdi da se kapitulantski preokret srpske politike u narednim nedeljama neće desiti. To je manipulacija. Preokret se desio već 2008. godine, kada je vlast krenula totalnom stramputicom (prvo sabotirajući politiku odbrane Kosova a onda i faktički odustajanja od nje). Kao nagradu za izdaju interesa zemlje, osnovano je podsetio Jeremić, Franjo Josip je Mijatoviću dodelio grofovsku titulu. Međutim, ministar je prećutao da su za slične usluge Brisel i Vašington pomogli Tadiću da 2007. godine ponovo bude izabran za predsednika i potom da zavede neki vid sofisticirane diktature. A stvari mogu da postanu i gore. Zato smo se i bavili marionetskim državama.
DRŽAVNI RUBIKON
Srbija je 1999. izbegla da bude okupirana i pretvorena u klasičnu marionetsku državu i više to ne može da postane. Ali, i te kako može da postane marioneta na postmoderan način. Evroatlantski centri moći u Srbiji već imaju razvijen ideološki aparat (sistem za oblikovanje svesti), kontrolišu veliki deo njene privrede kao i javne finansije, ubacili su svoje ljude u čitav niz institucija. Još fali da Srbija bude dodatno podeljena unutrašnjim međama (asimetrično, putem stvaranja novih teritorijalnih autonomija ili simetrično, na federalnim osnovama) i uvučena u NATO (formalizovani spoljni faktor kontrole), pa da dobije marionetski karakter. I druge zemlje su u NATO senci Vašingtona, i ekonomski, odnosno medijski podređene Zapadu, ali nigde u Evropi ne postoji splet tako razvijenih nacionalno-državno destruktivnih elemenata kao u Srbiji. Ako se oni još zaokruže novim, u prilog čega (i iz američkih dokumenata vidimo) da aktuelni režim radi, teško će se Srbija osloboditi okupacije bez mnogo muka i posle dugo vremena.
Satelitska Srbija, ako na njeno čelo dođe odgovorna vlast, može da povede nacionalno konstruktivnu spoljnu i unutrašnju politiku, i postane faktički a ne tek nominalno suverena država (što se već desilo sa Srbijom na samom početku 20. veka). Marionetska Srbija to neće moći. Njom, s obzirom na već stvoreni aparat za ispiranje mozgova i usađivanje krivice (koji najbolje simbolišu NVO S. Biserko i N. Kandić, te mediji kao što su B 92), ali i represivni potencijal koji bi posle prelaska marionetskog Rubikona došao u prvi plan – više ne bi mogla da zavlada ni obična kolaboracionistička elita. Bili bi prepušteni najgnusnijm kvislinzima, za koje su možda mala deca i predvodnici tzv. Preokreta.
CRNO-BELI SVET
Ako to ne želimo da se desi, krajnje je vreme da, dok još možemo, na predstojećim izborima oteramo kvislinški režim koji postepeno transformiše našu državu u marionetsku. Ali to nije sve. Moramo i da odbacimo bilo koga ko, makar se predstavljao i nacionalno, iz ma kog razloga pomaže opstanak sadašnjeg režima, kao i sve zastupnike (čak i tihih) NATO integracija, autonomno-regionalnog komadanja zemlje, odustajanja od odbrane KiM i daljeg sprovođenja ekonomske i identitetske politike sračunate na zadovoljavanje tuđih a ne srbskih interesa.
Suverena ili marionetska Srbija, a možda i gore: Beogradski pašaluk okružen sa još nekoliko marionetskih država stvorenih od sadašnjih delova Srbije? Izaberite sami.
Piše:  Dragomir Anđelković
Izvor: Pečat, br. 198.