Dani pacova

Saveznička bombardovanja Srbije tokom Drugog svetskog rata još uvek su neka vrsta tabu-tebe. Razlog tome treba potražiti u današnjoj geo-strateškoj poziciji Srbije koja ima ambiciju da bude deo NATO-a i Evropske unije. Sasvim je razumljivo da otvaranje ovog pitanja ima efekat okretanja noža u još uvek nedovoljno zarasloj rani.

Ali činjenice govore same za sebe, njima nisu potrebna ideološka tumačenja i slepilo dnevnog politikanstva. 

Te činjenice su neumoljive i one kažu sledeće: saveznici su svojim bombama tokom Drugog svetskog rata pobili više građana Srbije nego Geringove eskadrile. I u toj akciji koja je dobila svoju kulminaciju u operaciji ironično-morbidnog naziva "Nedelja pacova" (Ratweek) savezničke bombarderske grupe su ispoljile više rušilačkog besa nego Luftvafe prilikom aprilskog rata.

Saveznici su prvi put bombardovali Niš u proleće 1943. godine.

Na Niš tokom tog bombardovanja nije palo mnogo bombi, šteta je bila zanemarljiva, dok je poginulo sedmoro ljudi, među njima i jedna žena. Usledio je relativno miran period sve do 20. oktobra 1943. godine kada je Niš bombardovan u sred bela dana, oko 13 časova, od strane 70 teških četvoromotornih bombardera. Napad je išao u dva talasa. U prvom je bačeno oko 50 bombi na Železničku radionicu. Te bombe nisu ubile nijednog Nemca ali su zato pobile oko 170 radnika. U drugom talasu saveznički avioni su napali radnički kvart u okolini železničke stanice, pogodili nekoliko skloništa sa civilima i razorili civilne zgrade u Dubrovačkoj, Banjalučkoj, Drinskoj, Šumadijskoj, Prizrenskoj... Tom prilikom su čak mitraljirali žene, decu i ljude po ulicama, a istovremeno su iz aviona bačene eksplozivne naprave u vidu dečjih igračaka, nalivpera, ruževa za usne...

Sahrana prvih 50 žrtava poginulih u ovom bombardovanju obavljena je odmah sutradan, 21. oktobra, njoj je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi i predstavnici srbskih vlasti a opelo su zajednički držali episkop niški Jovan i episkop tuzlanski dr Nektarije Kralj uz asistenciju 20 sveštenika. Pogrebu su takođe prisustvovali i predstavnici nemačkih mesnih i pokrajinskih vlasti na čelu sa tadašnjim feldkomandantom Hofmanom. Ovo umnogome razbija uvreženi partizanski stereotip o nemačkim okupatorima kao bezdušnim sadistima, naročito ako imamo u vidu Hofmanovu potonju objavu kojom se puštaju zatvorenici iz logora i dodeljuje materijalna pomoć postradalima. Hofman je čak održao govor na sahrani.

U Nišu je tih dana nastupila sveopšta ogorčenost i očaj, državna štampa nije štedela savezničke snage, dok je običan narod celu situaciju doživljavao kao "još jednu englesku izdaju" - što je u osnovi ona i bila. Ipak, bilo je onih koji su imali drugačije mišljenje. Mesni komitet Saveza komunističke omladnije Jugoslavije za Niš štampao je letak u kome se pristrasno i bez ikakvih argumenata pravdaju saveznička bombardovanja. U podugačkom tekstu koji vrvi od fraza i opštih mesta tipičnih za komunističku demagogiju tog vremena stoji i sledeće: "Bilo je bombardovanja fabrika. To je opomena saveznika da ne treba raditi za okupatora već se boriti za slobodu". Takođe je i nuđeno i adekvatno rešenje: "Ako treba da se umre, umrite herojski kao borci za slobodu uništavajući svoje krvave neprijatelje!"

Sve ovo se da lako objasniti činjenicom da je u to vreme podrška Saveznika Draži Mihajloviću i njegovim snagama bivala slabija i da se Čerčil uveliko okrenuo Titu i njegovim partizanima. Već krajem maja 1943. šestočlana saveznička misija na čijem čelu su bili oficiri Bil Stjuart i Vilijam Dikin spustila se padobranima u okolinu Žabljaka i nedugo zatim uspostavila trajnu vezu između Vrhovnog štaba NOV i POJ i savezničke Vrhovne komande za Srednji Istok. Od tada pa nadalje, Tito i njegov štab imali su direktnu komunikaciju sa Saveznicima i mogli su da po potrebi angažuju savezničko vazduhoplovstvo u bombardovanju gradova i saobraćajnica koje su kontrolisale snage Vermahta. Tako su saveznička bombardovanja bila bukvalno navođena sa zemlje, a jugoslovenski komunisti su se svojski potrudili da ih iskoriste u satiranju klasnog neprijatelja navodeći bombardere na legitimne "vojne" ciljeve poput civilnih kvartova u kojima su stanovali "buržoazija" i "saradnici okupatora". Saveznički politički i vojni vrh je znao za ovo, ali ih jednostvano nije bilo briga.

Niš je u toku 1944. bio toliko često bombardovan da je zbog odliva stanovništva u okolna sela i u zbegove postao pravcati grad-utvara. Prema različitim izvorima, grad je od kobnog 20. oktobra 1943. pa do kraja rata bombardovan više od 60 puta. Građanima je najteže palo čuveno uskršnje bombardovanje nakon koga su se, prema izjavama svedoka, "na prstima mogle izbrojati niške ulice koje su ostale čitave". 

U "Konstantinovom raskršću" je opisano prvo noćno bombardovanje grada koje se desilo 9. juna. Savezničke leteće tvrđave su se iznad grada pojavile u 1:30 i nalet je trajao sve do 3 posle ponoći. Pre nego što su počeli sa dejstvovanjem avioni su iznad Niša izbacili fosforne bombe kako bi osvetlili ciljeve, prema nekim verzijama, bila je to prva upotreba fosfornih bombi u Drugom svetskom ratu. To je imalo za rezultat da se cela okolina videla kao po danu pa su mnoge uplašene Nišlije bukvalno mislile da je došao smak sveta. Grad je bombardovala eskadrila od oko 50 aviona koji su na njega bacili blizu 400 bombi, ubijeno je oko 100 civila a lovci iz pratnje su čak mitraljirali i zbegove na Gradskom polju.

Sve je kulminiralo pomenutom akcijom "Retvik", koja se izmetnula u pravi pakao i trajala od 1. do 7. septembra 1944. godine. Tvorac ove morbidne kovanice bio je brigadni general Ficroj Meklejn koji je nakon rata u znak zahvalnosti od svog prijatelja Josipa Broza dobio vilu u Beogradu. Zanimljiv podatak je da su za potrebe bombardovanja Srbije saveznici uglavnom angažovali četvoromotorce B-17 ("Leteće tvrđave") i B-24 poznate i kao "Liberatori" što u prevodu znači "Oslobodioci". Ima dosta ironije u tome, naročito ako imamo u vidu kako su "Oslobodioci" oslobađali srpske gradove, naročito Niš i Leskovac koje su maltene sravnili sa zemljom. Ovde treba imati u vidu da ni druge države nisu prošle mnogo bolje, naročito Nemačka gde se bombardovanje Drezdena ističe kao ratni zločin bez presedana. Interesantna je angažovanost saveznika kada su u pitanju bombarderske eskadre, naročito su tu bili revnosni Amerikanci gde je posade Letećih tvrđava činila elita u svetoj osvetničkoj misiji, između ostalog, među njima se našao i poznati glumac Džimi Stjuart.

Sasvim je jasno da za ratne zločine koje je počinila saveznička avijacija uz aktivno saučesništvo ovdašnjih komunista niko nikada neće biti osuđen niti će žrtve i njihovi potomci ikada dobiti bilo kakav vid satisfakcije. Štaviše, isti oni saveznici koji su onako bestijalno bombardovali Niš tokom 1943. i 1944. godine vratili su se opet da kao Milosrdni anđeli u proleće 1999. prospu tovare kasetnih bombi po niškoj pijaci i kliničkom centru. Istorija nam se vraća u cikličnim nasrtajima a drevno zlo je prati u korak. Ono što je najžalosnije a istovremeno i najapsurdnije jeste da danas u Srbiji mnogi ne samo da pravdaju ova bombardovanja nego i negiraju da su se ona uopšte desila. Tako jedan naš književni kritičar mlađe generacije nedavno tvrdoglavno izneo tezu kako saveznici nikada nisu bombardovali Vojvodinu, iako je samo u savezničkim bombardovanjima Novog Sada tokom avgusta i septembra 1944. ubijeno preko 1000 civila.

Pobedom boljševika u Drugom svetskom ratu i interesnom podelom između Istoka i Zapada građanski rat na ovim prostorima je prestao 1945. da bi se nastavio i svoj epilog imao u krvavim događajima tokom devedesetih. Mi danas ne možemo puno toga da učinimo vezano za sve što se desilo, naročito kada je priznavanje odgovornosti saveznika za zločine koje je počinila njihova avijacija.

Ali možemo jedno.

Možemo da pamtimo.

Dejan Stojiljković, autor romana “Konstantinova raskršća” ("Miloš Crnjanski" i "Svetosavski pečat"),