Odlazak hegemona

 Kako Zbignjev Bžežinski vidi poziciju SAD u preraspoređivanju globalne moći?

Veteran američke diplomatije koji „dugo pamti“ (rođen je 1928. u Varšavi), teoretičar i praktičar spoljne politike (savetnik za nacionalnu bezbednost DžimijaKartera), veliki strateg koji je mnogo toga predvideo ali i prevideo (raspad Sovjetskog Saveza), Zbignjev Bžežinski je danas profesor međunarodnih odnosa na uglednom „Džon Hopkins“ univerzitetu, aktivan istraživač u vašingtonskom Centru za međunarodne i strateške studije, uticajan spoljni savetnik Baraka Obame – i reklo bi se dežurni evidentičar opadanja američke moći.

Njegova najnovija knjiga „Strateška vizija – Amerika i kriza globalne moći“, objavljene prošlog meseca, u spoljnopolitičkim krugovima ovde tema je dana, a on je tim povodom u poslednje dve nedelje čest gost na vašingtonskim tribinama, gde objašnjava svoje glavne teze i odgovara na pitanja.

Slušao sam ga na tribini Ženskog nacionalnog demokratskog kluba, gde je za 60 minuta izneo svoju dijagnozu onoga gde je Amerika danas i gde bi morala da bude sutra.

Po Bžežinskom, poslednjih pet vekova „naše kolektivne istorije“, protekli su u borbi za globalnu moć i dominaciju. Posle raspada Sovjetskog Saveza, Amerika je iznenada postala jedina globalna supersila. „Mi smo tada bili uvereni da će to biti i glavna odlika 21. veka.

To su nam, na različite načine, poručivali i naši predsednici. Bil Klinton na svoj način, a Džordž Buš sa emocijama, govoreći da su ’SAD odabrane od Boga i angažovane od strane istorije da budu model za svet’”.

A gde je Amerika danas, za 20 godina i nešto kasnije?

„Tu smo gde smo. Ne više tako superiorno dominantni u svetu. Ne više tako preeminentni. Ne rastemo više brže od drugih. U svom govoru o stanju nacije predsednik nam je pre neki dan rekao da mi ne nazadujemo i bio je u pravu: mi ne nazadujemo. Rastemo oko dva odsto godišnje. Mi smo kao neko ko u svojim osamdesetim ne korača tako brzo kao u dvadesetim, ali ne ide unazad, kreće se napred“.

„Ali problem je što drugi koračaju brže, naročito jedna sila – Kina, koja će nas u nekim važnim aspektima uskoro preteći, možda za deceniju ili nešto više. Imaće veći BNP, a sa tim i vojni budžet veliki kao naš. A naš je danas, kao što svi znamo, koliko i svi vojni budžeti ostatka sveta uzeti zajedno“.

„Sve ovo simbol je osnovne stvari na globalnoj sceni: nema više jednog hegemona. Mi smo još daleko najuticajnije, ali smo ograničeni sa najmanje dve okolnosti. Prva je da su duga vojna angažovanja koja smo preduzeli u poslednjoj deceniji i po bila faktor koji nas je oslabio.

Doprinela su našoj prezaduženosti. Druga je činjenica da u jednom broju ključnih oblasti, naše društvo stagnira. Stagnira u smislu da ne drži korak sa drugima“.

Bžežinski je ovu stagnaciju slikovito objasnio svojim iskustvima – u putovanju železnicom.
„Da bih iz Pariza stigao do Londona, sedam u superbrzi voz, veoma elegantan i udoban, koji ide ispod Lamanša i stiže za manje od dva sata. (Distanca je 495 kilometara – prim. a.)”

„Isto je i kad putujem od Pariza do Brisela, ili od Tokija do Kjota, ili od Pekinga do Šangaja.
„Iz Vašingtona u Njujork (328 kilometara) putujem tri i po sata ’Aćelom’ koja se reklamira kao ’američki brzi voz’. Zaista je brz jer juri i do 105 kilometara na sat! To osećate, jer se veoma trese, ne možete ništa da pišete. Možda, ako su vam oči još dobre, možete da čitate. To je naš najbrži voz“.

„Ako gledate kroz prozor, najvećim delom puta vidite urbane slamove. To nije znak društva koje hita ka budućnosti“.

„Problem je“ – nastavlja Bžežinski – „što naše društvo pored infrastrukturnih ima i mnogo drugih ozbiljnih nedostataka i sistemskih problema. Naš finansijski sistem, na primer. Njime dominiraju špekulanti. Imamo ogromne razlike između onih na vrhu i proseka svih drugih, a taj jaz se stalno povećava. U 1990, plata na vrhu je bila 17 puta veća od prosečne američke plate.

Danas je 325 puta veća. A špekulantstvo kao način bogaćenja nije mnogo društveno produktivno. Ne stvara radna mesta“.

„Imamo i ozbiljan politički problem. Politički sistem je blokiran i sve više je zavisan od novca. Stigli smo dotle da u našoj demokratiji izborni ishod u sve većoj meri može da bude kupljen“.

„Naš obrazovni sistem je savršen na vrhu, naši najbolji univerziteti su najbolji i u svetu. Ali na srednjem i nižem obrazovnom nivou, naš sistem teško može da se nosi sa onima trećeg sveta“.

„Mi smo u protekloj dekadi ušli u dva rata, od kojih je jedan bio potpuno nepotreban i sa lažnim opravdanjem. Ne verujem onima koji govori da su naši lideri bili obmanuti. Naprotiv, bili su izuzetno vešti u predočavanju obaveštajnoj zajednici šta žele da im se servira. Bilo je naime veoma pouzdanih dokaza da su nepouzdani i fabrikovani dokazi kojima je opravdavana odluka da se zarati“.

„Mi se, dakle, suočavamo sa višestrukom krizom: sa krizom globalne moći, sa krajem zapadne supremacije na globalnoj sceni, sa rastom Istoka, sa sopstvenim političkim slabljenjem i našim unutrašnjim problemima“.

Šta onda da Amerika, kada prestaje da bude svetski hegemon, treba da radi? Odgovarajući na ovo pitanje, Bžežinski kaže da je njegova globalna vizija američka obnova „na dva nivoa“.

„Na unutrašnjem, to je ’kapitalizam sa ljudskim licem’. To znači kapitalizam zasnovan na slobodnom preduzetništvu i konkurenciji, ali koji je moralno odgovoran. Amerikanci veruju u sticanje bogatstva, u zgrtanje para, ali imaju i poseban osećaj moralne obaveze – da njihov boljitak doprinosi i boljitku drugih. Kapitalizam ne sme da bude ’igra nultog zbira’ u kojoj kad jedan dobija, drugi obavezno gubi. U obzir mora da se uzme i kolektivni interes“.

Na međunarodnom nivou, Amerika treba da se izbori za najbolju poziciju u započetom procesu „redistribucije globalne moći“.

U tome, treba da zadrži i ojača svoje veze sa Evropom sa kojom „delimo zajedničke vrednosti za koje verujem da su još najbolje koje ima neki sistem: ljudska prava, vladavina ustava, odgovornost pred zakonom, sloboda govora i izbora“.

Ali da bi te vrednosti prihvatio i ostatak sveta, „potrebna nam je ne samo veća američko-evropska saradnja, nego i revitalizujuće proširenje Zapada“.

Pod tim proširenjem Bžežinski podrazumeva integrisanje u Zapad „promenjene Turske“ i „usisavanje Rusije“. Turska je, po njemu, živi primer mogućnosti transformacije jednog veoma islamizovanog društva u modernu svetovnu državu, bez odbacivanja njegovih islamskih tradicija, već njihovog asimilovanja u demokratski okvir“.

Integrisanje Rusije neće se po njemu dogoditi u bliskoj budućnosti, a pogotovo ne pod Putinom, ali „ne treba previđati da se i Rusija menja, niti potceniti stepen tih promena. Svedoci smo da se tamo po prvi put pojavljuje građansko društvo koje je u nekim aspektima naprednije od populističkih pokreta u arapskom svetu. To je pokret koji stremi autentičnoj građanskoj demokratiji kao cilju, a ne samo da nekog svrgne“.

Najzad, na Istoku, Amerika treba da ostane pacifička sila, ali ovoga puta svesna promenjenih realnosti u tom delu sveta. A glavna nova realnost jeste stasavanje Kine u veliku silu. U suočavanju s njom, Amerika treba da se kloni nekoliko zamki.

„Treba da izbegnemo demonizovanje Kine kao izvora naših problema, svakako da ne učestvujemo u kineskom demonizovanju nas. Mi smo međuzavisni i moramo da uvažimo tu realnost. Ako oni gube, gubimo i mi, ako mi trpimo, trpeće i oni“.

Zaključio je poukom: „Da bismo se suočavali sa onim danas, moramo imati jasnu viziju šta će biti sutra, ali da bi se spremno dočekalo to sutra, mora se nazreti i ono prekosutra“.

Pouka koja nije relevantna samo za Ameriku.