Anđelković: „Drugosrbijanska“ verifikacija režimskog „real-patriotizma“

Nedavno je Fond za humanitarno pravo optuži generala Dikovića da nije dostojan mesta načelnika generalštaba. Kako tvrdi NVO N. Kandić, tokom službovanja na Kosovu i Metohiji, u vreme šiptarske pobune i NATO agresije na Srbiju, on nije učinio ništa da spreči, navodno, veliki broj zločina nad civilima koji su se desili u zoni njegove odgovornosti. Ubrzo je u državni vrh, i to direktno a ne preko vojnih struktura, strelu „odapela“ i (u pogledu struke i srbofobije) koleginica gospođe Kandić. S. Biserko, predsednica HOS-a (Helsinškog odbora Srbije), na stranicama, po antisrbskim stavovima poznatog, sarajevskog magazina „Dani“, uskliknula je: „Boris Tadić je marioneta srbskih nacionalista“. Zbog toga je Vesna Pešić, na sajtu kultne radio emisije srbskih nacional-mazohista („Peščanik“), Tadićevom režimu zapretila da će „drugosrbijanci“ protiv njega povesti totalni rat.

 

REŽIRANA PROPITIVANJA

Dok se navedeno dešavalo, „javni“ i drugi mediji pod kontrolom vlasti, ali i njeni predstavnici lično, upinjali su se da nam demonstriraju da se režim nije uplašio „drugosrbijanskih“ jurišnika. Primera radi, na RTS-u se daje veliki prostor i značaj ofanzivi antisrpske NVO falange, a njoj se tu „lavovski“ suprotstavljaju razni formalni i neformalni režimski službenici, bili oni državni sekretari ili kvazipatriotski analitičari kojima su širom otvorena vrata Tadićeve TV Bastilje (pogledati novija „izdanja“ emisija „Upitnik“ i „Da. Možda. Ne“). A i naš, evroatlantizmu privrženi, ministar odbrane, uključio se u tu bitku „glavom i bradom“.

Sa svih TV frekvencija i na udarnim stranicama štampanih medija – oštro je, do juče nedodirljivoj N. Kandić, „podviknuo“. Šutanovac je rekao da ono što njena organizacija radi u vezi sa generalom Dikovićem, ne samo da je neprimereno, već je u nekim segmentima i monstruozno. Ujedno, iskazao je svoje očekivanje da načelnik generalštaba zatraži sudsku zaštitu. Da o skorašnjem „herojskom“ obračunu režima sa Ugričićem – koji je prethodno godinama puštan da u najosetljivijoj kulturno-identitetskoj sferi nesmetano vodi otvoreno antinacionalnu politiku – i ne govorim. „Pečat“ se time već mnogo bavio.

Ukratko, „drugosbijanci“ su bacili rukavicu režimu u lice, a on im je uzvratio onim što treba da izgleda kao šamarčina. Tako je otpočela režirana tuča koju ćemo, uz pomoć žutih i požutelih medija, sigurno imati priliku da pratimo u predizbornom periodu. Jer, tu vlast, između ostalog, vidi svoj spas. Stvar je u tome da – kako je još šezdesetih godina ubedljivo dokazivao američki sociolog DŽ. Kleper (autor knjige „Efekti masovnih komunikacija“) – ljudi najlakše i najbrže usvajaju one sadržaje koji su u skladu sa njihovim ranije duboko ukorenjenim predstavama (makar i delimično potisnutim a netačnim), i to bilo da se radi o idejama ili o osobama koje ih iskazuju. A kada se vešto manipuliše svešću građana, to se dešava čak i uprkos njihovih aktuelnih političkih ubeđenja. Iz njih progovori probuđena prošlost ma koliko bila u sukobu sa realnošću.

RUSKI IZBORNI RULET

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, prvo da se osvrnemo na jedan primer iz nedavne prošlosti nama bliske Rusije. Pred predsedničke izbore 1996. godine, javna i interna istraživanja javnog mnenja, pokazivala su da tadašnji predsedik te zemlje, Boris Jeljcin, nema nikakve šanse da ponovo bude izabran. No, u politici nikada ne treba reći – nikad. Marketinški magovi režima i sa njim tesno povezanih oligarha, dali su sve od sebe da preokrenu situaciju u korist Jeljcina (odnosno moćnika koji su iza njega stajali). Cilj je bio da Rusi budu zastrašeni pričama o „ekonomskom slomu“ i „izolaciji“ koja će mu prethoditi, odnosno o povampirenju totlaitarnog sistema u najgorem GULAG vidu.

Ta medalja je imala i drugu stranu. U spomenutoj igri svoju ulogu imali su i oni koji su – po dogovoru, a služeći se svojim demokratsko-građanskim imidžom – sa mondijalističkih pozicija napadali Jeljcina da je, navodno, prikriveni ruski nacionalista, odnosno da i više od opozicije koja o tome govori, sanja velikodržavne snove. Opet, „patriote“ koje su radile za režim, u isto vreme napadale su glavne opozicione konkurente vlasti da nisu iskreno nacionalno orijentisani, odnosno da pričaju prazne priče kako bi prevarila birače dok, u stvari, robuje istrošenim komunističkim idejama. Vlast koja nije imala čime da se pohvali na sve načine nastojala je da diskredituje opoziciju a svoj imidž bar indirektno, u kontrastu sa njenim, učini boljim.

Polazilo se od toga da prosečni birač želi preporod države, ali se i plaši da njegova oslabljena zemlja ne krene putem opasne konfrontacije sa zapadom, koja bi njemu donela nove ekonomske i druge muke. Zato je posredno trebalo stvoriti privid da je režim real-patriotski opredeljen, i da će bez obzira na sve prethodne neuspehe, uspeti da zemlji donese mnogo više koristi od njegovih suparnika, koji „prete“ da je upropaste. Oni su istovremeno optuživani od strane raznih prorežimskih faktora – kao što smo videli – i da su nacionalni ekstremisti, i da nisu dovoljno patriote. Dok Jeljcinov patriotizam nije mnogo hvaljen (što bi bilo cinično s obzirom na ono šta je uradio) ali je on, ipak, iz izvesnih krugova optuživan da je na nacionalističkim pozicijama. Uz to, od većine „analitičara“, otvoreno je hvaljen kao „pravi Evropejac“ i „reformator“ koji će, samo ako mu se za to da prilika, pre ili kasnije, uspeti zemlji da donese bolju budućnost.

Ljudi progutaju i nespojivo kada je dobro upakovano pa efekat nije izostao. Čak i čvrsti simpatizeri opozicije – od kojih su mnogi početkom 90-ih poverovali Jeljcinu pa su se potom razočarali – uplašili su se da će im bez njega biti gore. Uplašili su se da će im plate i penzije biti još manje, ali neretko i da patriotska opozicija zapravo šuruje sa nekim zapadnim centrima moći te da će dovesti do raspada Ruske Federacije. Otuda, usled ekonomskih (i donekle patriotskih) strahova, masovno nisu izašli na izbore, dok je režim uspeo da na svoju stranu privuče mnoge, na početku predizborne kampanje neopredeljene građane, pa i tada soft simpatizere opozicije. U drugom krugu, ruski kolega aktuelnog srbskog Borisa Nejakog, uspeo je da pobedi sa skoro 54% glasova!

SRPSKA PREVARA 2008

„Koalicija za evropsku Srbiju“ – tj. DS sa svojim partenerima kojih se sada navodno stidi (G-17 plus, SPO, Čankov LSV), uspela je  da 2008. prevari nemali broj građana služeći se u mnogome sličnom metodologijom kao Jeljcinov tim 1996. godine, te da tako stvori osnov da strane ambasade i tajkuni odrade svoj deo posla u vezi sa formiranjem vlade sa SPS-om. Ipak, Tadić je na proteklim izborima imao mnogo više prostora od svog ruskog imenjaka da priča o patriotizmu. Poručivao nam je „I Kosovo, i EU“. Ali, od 2008. godine, i naivni su videli da su to bile bajke. Oficijelni Beograd je polako dizao ruke od KiM-a. Sada je sa takvom politikom ušao u završnu fazu, sračunatu na to da nakaradna kosovska kvazidržava uspostavi institucije i na etnički dominantno srbskom severu Kosova, te da bude olakšano međunarodno njeno predstavljanje.

U takvim okolnostima isto kao i nekada Jeljcinu, postalo mu je teško da govori o svom „patriotizmu“. Takođe – dok iz dana u dan zaposlenost pada a beda građana dramatično raste – neumesno je govoriti o ekonomskom raju u koji nas „vode“ Tadić, Đilas, Jeremić. To sve znaju režimski marketinški magovi. Zato smatraju da je potrebno kod građana posredno obnoviti predstavu o vođama režima kao ljudima koji nisu ravnodušni prema nacionalnim interesima, te koji, i pored sveta negativnog što nas je zadesilo, imaju potencijal da nas izvedu iz egzistencijalne pustinje. Stoga, bojovnici „Druge Srbije“ programirano napadaju režim i tako, namerno revoltirajući građane i pobuđujući njihove emocije (koje guše kritičku svest), zapravo im šalju „ružičastu poruku“ o vlasti: ona je navodno real-patriotska. Bez obzira što daje Kosovo i na drugi načine podriva državnost Srbije, N. Kandić i S. Biserko nam kažu da su „žuti“ prikriveni „nacionalisti“, a marketinško-medijska logistika je tu da na osnovu reči osoba za koje verujemo da imaju nos za sve što bar malo miriše na Srpstvo, poverujemo da su Tadić i oni koji sa njim (ili iza njega) vladaju, bar minimalno posvećeni narodu i državi.

Da bi se to desilo – to nikako ne smemo da zaboravimo – tu su i već pomenuti kvazipatritoski analitičari, koji, dok se „bore“ sa antisrbskim lobistima i sofisticirano brane vlast, napadaju opoziciju da je u pogledu deficita patriotizma, navodno, gora od aktuelnog establišmenta. Opet, tu su, na drugom sektoru istog antiopozicionog fronta, i „građanski analitičari“ te predstavnici režima, koji nam poručuju da je opozicija ekstremistička i da nas tako vodi u nove ratove i izolaciju. Kako nam je ovih dana, u tom duhu, poručila potpredsednica DS-a, Jelena Trivan – naprednjaci nisu ništa drugo do maskirani radikali, koje vode stari ljudi i nadahnjuju stare ideje.

ISTINA I LAŽ

Na nama je da procenimo da li su razni režimski činioci i analitičari u pravu, pa imamo opoziciju koja je u isto vreme i ratno-huškačka, i podređena zapadu, ali je u nečemu ipak jednoznačna: ekonomski je destruktivna. Ili je takav sklop svega i svačega negativnog, ipak u javi nemoguć. Pogotovo, kada je proverljiva istina da imamo više ili manje nacionalno opredeljenu opoziciju, o kojoj u celini ili pojedinim njenim segmentima, možemo da mislimo ovo ili ono, ali koja nije dovela zemlju do litice na kojoj sada stoji, i, s druge strane, vlast koja je nesumnjivo odgovorna što je „evropeizacija“ Srbije rezultirala time da imamo saharo-afričku bedu i korupciju, nepotizam te sistemski lopovluk najgoreg orijentalnog vida. I uz to, državu koja se polako, zahvaljujući vladajućim „rodoljubima“, suštinski transformiše u (teritorijalno okrnjenu) koloniju.

Rusi su 1996. godine poverovali da od veoma lošeg može da bude i još gore, ako promene baš one koji su im doneli zlo. Poverovali su u vešto plasirane laži i doživeli potpuni sunovrat standarda krajem 90-ih, gotovo potpuno preuzimanje nacionalnih resursa od strane oligarha, te jačanje državno-erozivnih procesa. Srećom po njih, na površinu je isplivao Putin i, uz sve nedostatke koje i dalje karakterišu Rusiju a koje ne treba previđati, pozitivno preokrenuo tok njene istorije. No, mi i ako kojim slučajem imamo nekog svog Putina, nismo Rusija. Nemamo ni njeno prostranstvo, ni prirodno bogatstvo, niti vojne kapacitete, a daleko smo i od njene vitalnosti koja proizlazi iz snažne imperijalne tradicije. Sve to znači da ćemo teško, na način nalik ruskom, ispraviti fatalnu grešku eventualno napravljenu na predstojećim izborima. Zato, ako oni koji su nas 2008. godine preveli žedne preko vode, na nešto modifikovan način ponovo uspeju da nas obmanu – sigurno nam se i dugoročno, a ne samo kratkoročno, crno piše. Sa njima – koji su organski povezani sa „druosrbijacnima“ i Zapadom, ma koliko se pravili da su se posvađali – propast je izvesna. Sa opozicijom ipak nije.
Dragomir Anđelković

Izvor: Pečat