Anđelković: Predizborni marketing DS-a, Kosovo i EU

Režim je u strahu od skorog gubitka vlasti, i, posle toga, sankcija koje će snositi neki njegovi pripadnici. Teško je poverovati da će korupcija, lopovluk i drugi vidovi sistemski generisanog kriminala, ostati nekažnjeni. Bar selektivno i koliko toliko, neki „žuti“ će neminovno odgovarati. Stvar je u tome što su razmere spomenutih društvenih zala enormne, kakve nikada nisu bile čak ni u našoj, mračnim otomanskim nasleđem opterećenoj, Srbiji. I narod zato naglašeno očekuje da neko zbog toga odgovara. A buduća vlast, makar to i ne želela, ako na samom startu neće da ugrozi svoje pozicije, moraće u nekoj meri da izađe u susret narodnoj želji da odgovaraju krivci za civilizacijsko truljenje Srbije i time izazvane patnje njenih stanovnika. Stoga, u Tadićevom političko-tajkunskom okruženju vlada panična atmosfera. Ali, ne zavaravajmo se, režim se nije paralisao. Naprotiv. On je borben i opasan kao mačka priterana uz zid. Spreman je žestoko da grebe kako bi pokušao da očuva svoje neofeudalne posed. Opet, marketinška kreativnost i totalni nemoral, potrebni za izborno varanje građana, nikada „žutim kvazidemokratama“ i njihovim saveznicima nisu nedostajali.

PROPAGANDNA AZBUKA

Šta će aktuelna vlast raditi u predizbornom periodu kako bi obmanula birače? Evo par tačaka iz njenog crno-marketinškog asortimana:

1) Usiljeno će krpiti, i, u meri u kojoj je to moguće, posredno pumpati svoj lažno-patriotski imidž;

2) Direktno i indirektno, ali uvek intenzivno, blatitiće opoziciju, a pre svega one stranke za koje očekuje da bi mogle da sastave novu Vladu;

3) Naglašavaće svoj „odgovorni“ ekonomski „realizam“ kao kontrast opozicionom, navodno, propagandnom privredno-razvojnom optimizmu;

4) Isticaće svoje uspehe na putu EU integracija, te sebe predstavljati kao njihovog ekskluzivnog ali i „državotvornog“ zastupnika.

Prvo, ukratko da se osvrnemo na tačke 2. i 3. Kako je nedavno rekao jedan poznati srbski analitičar: „Vladajuća koalicija nema čime da se podiči, pa će ići na blaćenje i diskvalifikaciju opozicije“. Nema veze što i taj analitičar, pošto je krajem 2008. godine „požuteo“, isto to radi za račun režima dok iznošenjem istine samo lukavo nastoji da maskira svoja dela. Nije bitno što lopov nabeđuje druge i viče: „držite lopova“. Važno je da je pogodio u središte stvari. Vlast – koja je svesna da ni najčvršće pristalice (ako nisu deo malobrojnog interesnog lobija koji parazitski isisava sokove iz Srbije) ne bi poverovale da je uspešna – učiniće sve da građane uveri da bi sadašnja opozicija bila gora od nje ako bi došla na čelo države.

U istom ključu treba posmatrati i ekonomsku propagandu DS-a. Boris Tadić uporno ponavlja da on i njegov tim neće da nude „šarenu lažu“ tj. da pričaju o novim radnim mestima i bujici stranih investicija. Kako predsednik i njegovi doglavnici kažu, svesni su da će Srbiju pogoditi drugi talas globalne krize. Uz to, „žuti“ upozoravaju da za razliku od njih koji su „pošteni“ pa nam govore bolnu istinu, opozicija nas „laže“ i priča o dinamizaciji razvoja. Valjda, vlast računa na kratko pamćenje građana. Nada se da smo zaboravili koliko „meda i mleka“ nam je obećala 2008. godine, te koliko nas je tada, kada je već bilo jasno da je otpočela velika svetska kriza, obmanula.

Na nama je da razmislimo o sledećem: ako nam je obećala stotine hiljada radnih mesta i desetine milijardi dolara investicija a umesto toga, otprilike, spomenuti broj ljudi ostao je bez posla a gubici privrede su mnogo veći od inostranih (i domaćih) ulaganja – šta li nas sa njom čeka sada kada nam otvoreno kaže da će nam u budućnosti biti loše? Sa DS-om i koalicionim partnerima te stranke – koji su evropski šampioni u korupciji, lopovluku i drugim vidovima društvene destrukcije – sa krizom ili bez nje, ništa dobro nećemo dočekati. Bar to je sigurno. Ipak, vratimo se „žutoj“ propagandi. Ona je sada tema.

PATRIOTSKE BASNE

Vreme je da se osvrnemo na tačke 1. i 4. Režim zna da bi bilo cinično da nam priča o svom nacionalnom naboju, pa čak i o elementarnom patriotizmu. Otuda, nastojaće da posredno zaključimo da je bar koliko toliko patriotski nastrojen. U tome će DS-u pomagati tzv. drugosrbijanci i njihovi analitičarski saveznici sa patriotskim imidžom, ali, nažalost, čak i neki srbski političari iz regiona koji su (sada) istinski na nacionalnim pozicijama, a misle da imaju neki svoj interes u tome da podrže Tadića.

Poslednje slučaj je sa Miloradom Dodikom, predsednikom RS. On je ovih dana izašao na medijski duel sa Čedomirom Jovanovićem, predvodnikom „naše“ a tuđinske stranke koja, stiče se utisak, deluje sa neoustaških pozicija. Ono što LDP zastupa nije više odraz pukog nacionalnog mazohizma već istinskog srbožderstva i rusofobije. Tome se, pobuđen optužbama (inače besmislenim) da je Republika Srbska „genocidna tvorevina“, odlučno suprotstavio prvi čovek te zapadne srpske države. I to je, možda, OK (mada mislim da nije njegov nivo da se kao predsednik republike spušta u blato u kome puze „naši“ evroatlantistički pa i neoustaški jurišnici). No, ključni problem je to što je Dodik svoj nacionalni kredibilitet, potvrđen tokom medijsko sukoba sa Jovanovićem, pozajmio i Tadiću.

Predsednik RS – pošto je podvukao da je „ponosan na Srbiju“ te je voli „više nego Sarajevo“ – rekao lideru LDP-a: „Srbija može da bude ponosna jer dozvoljava da vi koji imate drugačije mišljenje od državne politike možete slobodno govoriti“. Međutim, istina je nešto drugo. Čedomir Jovanović nije ništa drugo do ogoljeno lice Tadiećvog režima; „žuto“ lice bez vela. Čeda umnogome govori ono što vrh DS-a misli, ali zbor rejtinga neće da kažu. Na primeru svih „žutih“ nedela u vezi sa Kosovom i Metohije, kao i iz američkih diplomatskih depeša, vidimo da je Tadićeva politika „zaštite nacionalnih interesa“ prazna priča.

Zna to dobro i Dodik ali iz pragmatizma prihvata da učestvuje u „žutim“ predizbornim igrama (setimo se njegove podrške Tadiću, iskazane čak i na mitinzima, tokom nekoliko prethodnih izbornih kampanja). Uostalom, aktuelni prvak RS je postao žestoki Srbin tek kada je zavladao tom našom državom. Nju sada doživljava kao svoj posed pa je brani. Kako god bilo, hvala mu na tome. Za to je zaslužio pohvale, ali, iz bilo kog razloga, ne bi smeo da posredno ili neposredno duva u jedra nacionalno razornom DS-u. Čini mi se da se tako ne ispoljava ljubav prema Srbiji (u koju inače ne sumnjam).

A da je DS baš rečeno, tj. našminkani LDP, svedoči dobro upućena i mnogima iz vrha DS bliska Biljana Srbljanović. Ona je 2008. godine izjavila: „Sasvim je jasno iz mnogobrojnih kontakata sa predstavnicima većinske Demokratske stranke da je njihov stav prema Kosovu zapravo identičan stavu LDP-a“. Zar, uostalom, neko sumnja da samoživi lideri DS-a, možda bez prevelikog ideološkog (antisrbskog) zanosa ali sa jednakom dozom koristoljublja kao i vrh LDP-a, nemaju i sličan stav njihovom kada se radi o RS? Valjalo bi da Dodik razmisli o tome. Pogotovo što je gotovo sigurno da će oni koji nam otkidaju kosovsko-metohijsko tkivo, ako uspeju da okončaju taj posao, ponovo zariti svoje kandže u RS.

DRUGOSRBIJANSKO SPARINGOVANJE

Još više od raznih srbskih plitičara iz našeg regiona, koji imaju iluziju da im se isplati savezništvo sa Tadićevim režimom, njemu će – da to apsolviramo – na polju razvoja „pozerskog patriotizma“, u predizbornom periodu svojski pomagati pripadnici „Anti Srbije“ (za koju se ustalio pogrešan naziv „Druga Srbija“ koji stoga uporedo koristim) i analitičari sa ranije stečenim patriotskim imidžom, koji sada rade za Srđana Šapera (prepoznaćete ih po čestim pojavljivanjima na RTS-u i B-92, gde se kao „bore“ za Srpstvo). Prvi – gle paradoksa – napadaju režim da je „nacionalistički“ a drugi se „junački“ suprotstavljaju prvima, i tako stiču patriotske poene. Ojačani njima na perfidan način brane režim i vode, taj put već otvorenu, hajku protiv opozicije koja je, po njima, gora od aktuelne vlasti.

S druge strane, „drugosrbijanci“ će se uzdržavati od napada na opoziciju. Koliko su ranije izblatili Koštunicu, Šešelja, Ilića, Nikolića, za sada im je dovoljno. Emocije i zadovoljstvo su jedno, a posao je nešto drugo. Sada bi režimu bilo kontraproduktivno da skreću pažnju na opoziciju. DS-u – koji je i pre rušenja Miloševića, brojnim i snažnim sponama, bio povezan sa jurišnicima „Anti Srbije“ – sada treba patriotska injekcija na osnovu fingirane svađe sa Sonjom Biserkom, Natašom Kandić i sličnima, a ne da ta družina usmeri svoj udar prema SRS-u, DSS-u ili SNS-u. To ne znači da će on izostati. No, za njega će biti zaduženi kadrovi DS-a.

Optuživaće spomenute stranke da su „ekstremno nacionalističke“ i tako zastrašivati one srpske birače koji se i dalje iracionalno plaše ratne reprize 90-ih, odnosno dok kavazipatrioski analitičari i „drugosrbijanci“ od njih prave „patriote“ a od opozicije „lažne patriote“, „žuti“ će sa građanističkih pozicija još jače nego sada tuđi po opoziciji i tako konkurisati LDP-u zoni njegovog biračkog tela. DS nastoji da izgleda kao bog Janus – što je u uslovima gotovo potpune medijske okupacije u očima delu neupućene publike i moguće – sa jednim „pozersko-patriotskim“ a drugim „drugosrbijanskim“ licem, odnosno izrazito „evropejskim“ osmehom (na stranu i to što su u pitanju baštinici najgorih srednjovekovnih „turskih vrednosti“, a ne pravi zastupnici pozitivnih „evropskih standarda“, o čemu videti: https://srb.fondsk.ru/news/2012/01/19/evro-otomanizaciia-srbiie.html).

EVRO-INTEGRATIVNA PREVARA

Opisana matrica primenjuje se i na problem tzv. evrointegracija. Vlast navodno vodi ljutu bitku sa secesionističkom Prištinom, i to pre svega u vezi sa međunarodnim predstavljanjem Kosova. Kako nam B. Stefanović, Tadićev poverenik za prodaju Kosova, drsko poručuje: „Prihvatićemo predstavljanje Kosova samo po Rezoluciji 1244“. Uporedo režimski mediji, eksperti i analitičari, stvaraju privid da zbog tako „nacionalno čvrstog“ stava vlasti, Srbija u februaru-martu možda ponovo ne dobije kandidaturu do koje je režimu jako stalo. Ali, šta se tu može, „žuti“ su „patriote“ koje kada su u pitanju državni interesi „ne prelaze“ tzv. crvenu liniju.

Međutim, stvari stoje potpuno drugačije. Dobro obavešteni diplomatski izvori svedoče da je između Brisela (odnosno Berlina) i Beograda (što onima koji ne veruju u ono što sada govorimo o prirodi „sukoba“ sa tzv. Drugom Srbijom, može da bude test čije rešenje će brzo saznati) već dogovoreno dobijanje kandidature. Beograd je to platio time što će, za sada, relativno diskretno potkopavati pozicije Srba na severu Kosova, odnosno tako što će sabotirati njihov referendum, pokušati da ne održi lokalne izbore na prostoru naše južne pokrajine i, konačno, davanjem čvrstih garancija da će primeniti sve ono što je Stefanović (u Tadićevo ime) poklonio teroristi Tačiju. Sadašnji režim, ako mu dopustimo da ostane na čelu države, krenuće dalje od svega toga tek pošto prođu izbori. Po dogovoru sa njegovim evroatlantskim prijateljima, u cilju očuvanja vlasti od strane mondijalistima lojalnog DS-a (a ne zbog ulaska Srbije u EU, koje u dogledno vreme Brisel neće ni razmatrati), režim Tadića, Đilasa, Šutanovca, dužan je da isplati ostatak nadoknade za predizbornu podršku tek posle okončanja izbora. A taj „ostatak“ je – da li to treba eksplicitno i reći? – sever Kosova.

Tadić nam sada uveliko govori da ima nekakav plan za KiM, i to kako bi u našem regionu zavladala „harmonija“ a ne samo da bi Srbija preskočila kosovsku barijeru koja stoji na našem (za sada iluzornom) „EU putu“. Taj „plan“ se uporno medijski mistifikuje, ali na osnovu njegovih elemenata koji su izneti javnosti, jasno je to nije ništa drugo do tek malo korigovan Ahtisarijev plan. Uostalom, krajem prošle godine, šef „Međunarodne civilne misije u Prištini“ (čitajte: Centra za razvoj tzv. kosovske državnosti), izjavio je: „Ahtisarijev plan može da se zove i „Tadićev plan“. „Naši“ mediji koji se uglavnom nalaze pod kontrolom režima ili su ignorisali, ili su marginalizovali tu izjavu. A ona je jako važna. Govori o spremnosti vašingtonskih mentora Tadićevog režima da mu pomognu da sačuva čast tako što će prihvatiti njegovu formu dok će on (na što je još 2006. predsednik lično pristao) oficijelno usvojiti i Srbiji nametnuti njihovu suštinu. Ona je oličena u formuli: dve Nemačke. To znači da je Srbija dužna da svoju južnu pokrajinu prihvati i dosledno tretira kao nezavisnu državu iako ne mora, bar do daljnjeg, i da je de jure prizna kao takvu.

ZOMBI NACIJA?

Tako – deleći državu na dva dela te odričući se jednog od njih – režim plaća mogućnost da i dalje vlada ostatkom Srbije, odnosno da ga i tokom narednih godina besomučno pljačka. Što je za njega još važnije od toga, kupuje slobodu. Jer, možda bi „žuti“ lideri i predali vlast nad već očerupanom Srbijom, kada bi mogli da svu „svoju“ imovinu (otetu od naroda) ponesu sa sobom u neke toplije krajeve. Ali, to nije tako lako. Izgube li vlasti, one njihove glavešine koje stignu do Havaja ili neke slične destinacije, ostaće bez velikog dela „mukotrpno zarađene“ imovine, a mnogi od njih neće ni dospeti do bajnih mora već će završiti na robiji. Zato moraju NATO nemani da daju sve. Izbegavajući život u bukagijama spremni su da sever Kosova isporuče sutra a neke druge delove naše zemlje nešto kasnije, ako i oni od njih budu zatraženi.

Na nama je da im ne dozvolimo da to urade. U pitanju je Kosovo ali u vezi sa njim – bukvalno i simbolički – i mnogo više od tog dela naše teritorije. Ako DS establišment napusti i ono malo odbrambenih položaja koje Srbija drži na KiM-u, preti nam opasnost od potpunog urušavanja državnosti Srbije. U pravu je Vojislav Koštunica kada kaže: „Kosovo je pitanje nacionalnog identiteta, nacionalne kulture, istorijska vertikala srbskog naroda“. Ne radi se samo o tome da će Srbija – ako popusti i na neki način prepusti Prištini preostalih 12% KiM-a koje Srbi kontrolišu – privući nove nesreće. Oni koji nam otimaju Kosovo, to je gotovo sigurno, nastaviće sa tim poslom na nekom drugom delu Srbije (Raška, Vojvodina, Bujanovac-Preševo). A mi ćemo imati mnogo manje energije da se opiremo.

Pad severa Kosova, ka čemu nas Tadić vodi, paralisaće i ono malo naše odbrambene snage. Ali i to nije sve. „Posle Kosova“ otpočelo bi ubrzano urušavanje našeg već i tako poroznog nacionalnog identiteta. Oni koji nam otimaju Kosovo, sa svojim „žutim“ i drugosrbijanskim saveznicima, krenuće u totalnu ofanzivu sa ciljem da od nas naprave neke nove, njima nalik, mutant „Srbe“. I neće im više biti teško da ostvare taj pakleni naum. Mi više nećemo imati identitetsku tačku oslonca da se tome odupremo. Jedno je kada je Kosovo okupirano a drugo je ako prihvatimo da se naša država njega odrekne. U prvom slučaju ono je i dalje u našim dušama, a u drugom, prodaćemo duše i postati nacija zombija.

GLUPI, NAIVNI I POKVARENI

Zato složno recimo NE „žutima“ i njihovim saveznicima iz sadašnje vladajuće koalicije. Odlučno im se oduprimo. Radi toga ne moramo da idemo u „šumu“ kao naši preci kada su se borili protiv okupatora. Dovoljno je da – makar DS-ovci i njihovi sateliti raspisali izbore na Đurđevdan kada „pola“ Srbije slavi a druga „polovina“ ide kod prvih u goste – izađemo na izbore i glasamo protiv sadašnjeg režima za neku, po našem mišljenju, više ili manje nacionalnu stranku koja realno može da pređe cenzus. No, da se to ne bi desilo, režim i njegovi pomagači zamajavaju nas borbom sa „Drugom Srbijom“. Traće našu energiju i rasipaju koncentraciju na nešto što ima sekundarni značaj. Bez svojih DS saveznika „drugsrbijanska krasta“ u velikoj meri će se sasušiti. Samo je treba, rušenjem „žutih“, odseći od fondova. Amerikanci imaju sve manje para za bacanje pa finansiranje svoje „pete kolone“ prebacuju na budžete država kao što je Srbija, kojima upravljaju njihove marionete (tek nešto manje antinacionalne od zaokruženih ideoloških petokolonaša).

Zato usredsredimo svoje napore protiv Tadićevog režima. Ne trošimo gro „municije“ na „drugosrbijance“. „Žuti“ baš to hoće. Na osnovu usmeravanja besa većinskog dela srbskog društva ka „Anti Srbiji“, DS profitira dvostruko. Prvo, izbegava mnoge zaslužene udarce. Drugo, simuliranjem da i sam učestvuje u borbi sa „drugsrbijanskom kugom“, stiče patriotske poene koji su mu neophodni da ostane na vlasti. Konačno, i to treba da imamo u vidu, dok god nemamo institucije države mi ne možemo da izađemo na kraj sa „drugosrbijancima“. Možemo da im „pljunemo pod prozor“. Sve se svodi na naše zadovoljstvo što smo im „baš rekli“, dok u očima onih koji dele njihove bolesne stavove, što ih više napadamo oni samo deluju značajnije.

Zato se primarno borimo protiv „žutih“ – koji su Tačiju već predali Srbe južno od Ibra a spremaju se da to urade i sa našim sunarodnicima na severu Kosova – a ne protiv njihovih saveznika kojima je zadatak da odvuku našu pažnju. Naravno, i njih treba „gađati“ ali ne kao autentični faktor već kao najmračniji deo „žute“ političke sfere (tj. ne znači da ne treba prozivati partijske i NVO „drugosrbijance“ ali težište kritike mora da bude na sa njima uvezanim„žutim“ vladajućim strukturama). Ko ne bude radio tako, odnosno prevashodno bude učestvovao u „ratu“ sa „drugosrbijacnima“ (koji ne budu tretirani kao integralni iako ekstremni deo „Žute Srbije“), taj ili je pristao da bude deo režimske propagandne mašinerije, ili je totalno samoživ pa isto kao i DS (makar i sa navodno patriotskih pozicija) nastoji da profitira na nacionalnoj muci, ili je glup. No, glupih pa i naivnih malo je na političkoj (pa i analitičarskoj ili aktivnoj NVO) sceni. Pokvarenih je mnogo.

Kad budemo glasali, imajmo to u vidu, kao i kome pokvareni pokušavaju da donesu glasove. Ono što sada rade, iako naizgled deluje kao da je od drugorazrednog značaja, predstavlja veliku opasnost! Bitno doprinosi konzervaciji nacional-destruktivnog režima. Krajnje je vreme da to shvatimo!
Dragomir Anđelković

Izvor: Fond strateške kulture, Moskva