Petar Božović: Nije postojao nijedan Dukljanin za kojim narod u Crnoj Gori žali!

 Glumac govori za Novosti o „Gospodskoj krvi“, crnogorskom jeziku, Dukljanima, moralu, NVO...Poštenje je obraz odnelo! Što se više ističe, manje ga ima. Narod je bačen u slepu ulicu, ali će se vratiti sebi.

Komad „Gospodska krv“ Marka Kavaje prvi put je odigran 1955. godine, ali je posle samo četiri izvođenja skinut s repertoara nikšićkog Narodnog pozorišta uz obrazloženje da „nedovoljno poznaje i prikazuje razvitak klasnih odnosa u Crnoj Gori“. U utorak veče je isti naslov na repertoaru UK „Vuk“, a premijerno izvođenje već je bilo u Herceg Novom, krajem prošle godine.

Ovog puta predstava, u režiji Petra Božovića, nije uvredila ni vlast, ni - Crnogorce. Ili su postali tolerantniji, ili posle socijalizma „klasni odnosi“ nisu ni bitni, ili razloga za uzbunu nikada nije ni bilo...

"Ima jedna formulacija ondašnjeg opštinskog komiteta u kojoj se navodi da komad na neistinit način prikazuje crnogorski narod, odnosno moralni lik Crnogorca" - objašnjava Božović.

"Tada su osudili „kaljanje lika“, ali gledajući celu stvar sa ove razdaljine, takva stvar više ne može ni da se ukalja. Radilo se o obrazu i poštenju koji su izvrgnuti ruglu. A poštenje, kao jedna od moralnih normi, najviše je obraza odnelo! Što se više ističe i o njemu priča, manje ga ima", kaže sagovornik "Novosti".

* O tome se radi i u „Gospodskoj krvi“?

Reč je o naivnoj i nevinoj stvari - neverstvu žene. Istina, danas je neverstvo postalo pravo žena! Možda bi vam nevladine organizacije to bolje objasnile, uz „pravo“ dece da biju roditelje, učitelje, babe i dede. One nas uče šta sve žene mogu i šta sve muškarci moraju da prećute...Na drugoj strani, ljudski život je postao toliko jeftin, zahvaljujući pre svega globalnim interesima. Kao što u SAD moraš da nosiš dvadeset dolara u džepu da bi odmah mogao da ih izvadiš kad te na ulici napadnu, tako danas kao zemlja ne smeš da imaš nikakav resurs. Ako ovde, ne daj bože, otkrijemo naftu, odmah bi nas bombardovali! Moral nije više problem nekog gradskog komiteta već svetski. Sve u interesu građana. Otud i njihovo pravo da se mešaju u unutrašnja pitanja zemalja i naroda. To vam je novi vid imperijalizma, ono što bi Brežnjev nekada u SSSR nazvao „kolektivna bezbednost“.

* U predstavi ste se bavili i jezikom?

U Crnoj Gori, iako se veliki broj stanovnika izjasnio da govori srbski, vlast je proglasila - maternji. I dodala dva glasa koja se u dijalektu upotrebljavaju. Dakle, na osnovu četiri-pet reči koje znamo samo nas nekolicina, ustanovljen je novi jezik. Cela ta ujdurma i napor skupo su koštali. Bačene su pare, a manipulacija jezikom još je jedan od marifetluka i načina zavađanja naroda. Jezik je, dakle, postao jeftina roba, artikl u robnoj kući koji će se nuditi umesto kusura na kasi. U tom svetlu, glumcima sam rekao da u predstavi govore kako god hoće! Oni su sa svojim sposobnostima napravili papazjaniju od jezika koja ne smeta. Više se dijalekti i ne uče. Mnogi ih u Crnoj Gori ne znaju, pa svi pomalo govore „podgorički“.

* Kako se u novim okolnostima snalazi stara Crna Gora?

Meni se ona stara više dopadala. Ova nova je stvar psihologa i sociologa. A Crnu Goru bi trebalo sačuvati kao najlepše parče zemlje na planeti, s toliko prirodnih različitosti na malom prostoru. Nekad smo bili jedna kuća u kojoj se sve znalo... Pitam ja jednog čoveka, koji insistira da je Dukljanin, kako to da ne postoji ni jedna narodna pesma o Dukljaninu za kojim narod žali, kao za Bajom Pivljaninom ili Blažom Boškovićem? Dukljanin se naljutio, ustao i otišao. Doduše, o „Dukljanima“ više niko u Crnoj Gori sada i ne govori.

* Da li su se još u nekim „enklavama“ sačuvale tradicionalne vrednosti kojima se nekad ponosila zemlja ?

Jeste. U zabitima, tamo gde nema asfalta... Kad su Rusi pokupovali kuće i zemljišta, otišlo je i onih poslednjih dva prsta obraza. Nadam se da će mlada generacija biti svesnija, da će se okrenuti sebi i videti da živi u jednoj divnoj zemlji, gde na trideset kilometara postoji planina, more, jezero. Da će umeti da je vole i u njoj uživaju, umesto da sede po busijama. Ne može se zauvek živeti od šverca. ZA ove prostore istorija ništa ne znači. Još se gložimo oko četnika i partizana, još neki putevi nisu probijeni iz ideoloških razloga. Pa se ide od Berana, preko Ribarevine, Mojkovca, do Kolašina. Sve okolo, umesto Kolašin – Berane.

Koprodukcija Matice srpske u Crnoj Gori, UK "Vuk" i Herceg festa

Ja jesam bio za državnost Crne Gore. To je normalno, ali nemoj da mi objašnjavaš da sam Dukljanin! Zbog svojih ubeđenja u mnogim crnogorskim pozorištima nisam mogao ni da igram, jer sam kao u komunističkim vremenima imao „karakteristiku“...

Ova predstava, inače koprodukcija (UK „Vuk“, Matica srbska Crne Gore i Herceg fest) dobar je model saradnje i budućnost pozorišta u sve težim vremenima. A kultura vam je kao staklena bašta: kad se jednom ugazi i polomi, decenije su potrebne da se popravi. Setimo se samo primera predstave „Kad su cvetale tikve“ i „crnog talasa“ - koliko je štete samo to nanelo našem pozorištu i filmu.