Putin ne kleči pred „vašingtonskim CK”

 Novi potpredsednik vlade RF i osvedočeni srbski prijatelj –  Dmitrij Rogozin – napisao „Ruski odgovor Vladimiru Putinu”.

Objavljeni članak V. Putina o nacionalnom pitanju (Vladimir Putin.  Rusija: nacionalno pitanje. Objavljeno u listu «Nezavisimaja gazeta» od  23. januara 2012. godine) — predstavlja događaj bez presedana. Sa aspekta  naše državnosti to će imati dugoročne pozitivne posledice.

Ispoljavanje pozitivnih osećanja i povišena pažnja prema nacionalnim  manjinama i malim domorodačkim narodima postali su norma ponašanja naših  vlasti. I to je, naravno, dobro.

Međutim, nije dobro nešto drugo: zašto se prema potrebama ruskog  naroda, prema njegovim starim boljkama do dan danas odnose sa  demonstrativnom ravnodušnošću? Zar je samo priznanje činjenice da su Rusi u  Rusiji državotvorni narod, bilo potrebno prihvatati sa takvim sumnjom, a  one koji su to govorili optuživati za ekstremizam? Upravo zato  predlažem da razmotrimo: šta je podstaklo aktuelnog premijera da obrati  pažnju na to pitanje koje je do samo pre nekoliko meseci bilo tabu tema.

Da shvatimo ovaj hrabri i neočekivani korak Putina pomoći će nam dve  istorijske analogije. Prva se odnosi na dorevolucionarni period:  dinastija Romanov je na kraju svog carstvovanja osećala dolazeću  katastrofu Imperije, ona je pokušala da nađe podršku kod ruskih patriota  i konzervativaca, ali su im se obratili veoma kasno i nejasno, a i oni  su bili organizaciono slabi, podeljeni i politički bespomoćni. Rezultat –  Rusiju je zadesila katastrofa.

Drugi primer – potpuno drugačiji – ovaj put iz sredine prošlog veka.  Posle Hitlerovog napada na SSSR, Staljin je (u razgovoru sa američkim  ambasadrom), govoreći o herojskom suprotstavljanju Crvene armije, smogao  snage da izgovori: «Vi mislite da oni ratuju za nas, za komuniste? Ne,  oni ratuju za svoju matušku Rusiju». I stvarno – propagandna linija  političkog i vojnog rukovodstva SSSR-a za vreme rata počela je naglo da  se «porusuje» – odbačena je ideološka ljuštura i otvoreno se išlo na  patriotska osećanja ruskog čoveka koja su probuđena spoljnom agresijom.

Vraćen je tradicionalni izgled vojne uniforme; pojavila su se ordenja  sa imenima nacionalnih heroja: Aleksandra Nevskog, Mihaila Kutuzova,  Aleksandra Suvorova; vraćeni su istorijski nazivi ulicama i trgovima u  Lenjingradu koji je bio pod blokadom – što je jedinstven slučaj za  sovjetsko vreme; prestala je da postoji III Internacionala; Ruska Crkva  je izašla iz ilegale, a sveštenici iz logora.

I na kraju, završni akord svemu dala je čuvena Staljinova zdravica «Za  ruski narod», izgovorena 24. juna 1945. godine, u kojoj se komunistički  vođa zahvalio svim narodima SSSR-a, u prvom redu Ruskom, za to što su u  presudnom trenutku za zemlju podržali sovjetsku vladu.

Nakon Drugog svetskog rata nije se dugo održala proruska inercija u  politici, tako da je nakon četrdeset godina nastupilo političko i  kulturno otuđenje ruskog naroda od KPSS-a, što je dovelo do toga da Rusi  više nisu stajali iza starih vlasti. Pod vlašću izdajnika u rukovodstvu  zemlje (M. Gorbačova, A. Jakovljeva, E. Ševernadzea), i pod pritiskom  etnonacionalizma periferije, sovjetska vlast se srušila kao kula od  karata, a SSSR se raspao po nacionalno-administrativnim pukotinama.

Naravno da analogije između Nikolaja II i Staljina nisu korektne. Ali,  obratite pažnju na zakonomernosti: u odsudnom trenutku za Otadžbinu  vrhovna Rusije se vlast uvek obraća ruskom narodu – glavnoj tvrđavi i  čuvaru državnosti Rusije.

Ponovo smo se našli u sličnoj situaciji.

Dvadeset i prvi vek, koji je počeo ratovima i potresima, preti da zaista bude «žestok»: i ne daj Bože da bude krvav kao HH vek.

Nedavno sam se vratio u Otadžbinu posle četvorogodišnje diplomatske  službe kao predstavnik Rusije pri štabu NATO i još me ne napušta osećaj  brige za svet i to gde srlja.

Američki funkcioneri se ne stide svojih hegemonističkih planova.  Počelo je novo prekrajanje sveta i borba za resurse. Vojnom intervencijom  se svrgavaju režimi neprijatni Zapadu.

Novi migracioni talasi i preseljenja naroda iz zemalja trećeg sveta guše  hrišćansku civilizaciju koja se nalazi u najdubljoj krizi za svu svoju  istoriju. Zapadnu ekonomiju, nastalu na kostima kolonijalnog sveta,  naviklu na raskošni život na kredit, ili trese groznica ili upada u  astenično (bespomoćno) blaženstvo.

Ne treba biti prorok i videti u svojoj Otadžbini očiglednu činjenicu: slaba Rusija će biti sledeća žrtva poludelog sveta.

Taj svet poštuje samo silu, i to ne neku «pametnu» i «meku», bludne  pameti, koju veličaju naši politikolozi, već baš onu pravu, grubu,  oružanu, fizičku silu.

Onaj ko ima takvu silu ostaće čitav. Onaj ko je pogubio svoj  potencijal u oštroj borbi, neminovno će, u početku, postati predmet  ciničnih ucena, a zatim će biti sateran u jarak, silovan i opljačkan.

U ovakvim okolnostima neophodno je iskoristiti sve snage za jačanje  nacionalnog jedinstva koje podrivaju naši neprijatelji, za obnovu  ekonomske i vojne moći Rusije, za razvoj odbrambenog kompleksa, za  rešavanje problema armije i mornarice, za reanimiranje fundamentalne nauke  i primenjenih znanja. Mi, na kraju, moramo da postanemo pametniji, da  duhovno i fizički ojačamo da bismo se odbranili od pretnji našoj  bezbednosti koje dolaze spolja, ali i iz zemlje.

Danas političke protuve, koje su za vreme banditskih `90.-tih bile na  vlasti, ponovo, pred našim očima, traže «nastavak žurke», pokušavaju da  kontrolišu ulične demonstracije. Njihov cilj je da isprovociraju  građanski rat za naredni «liberalni revanš».

Društvo zaista stenje od egoizma i bezobrazluka ruske birokratije za  koju je došlo vreme da bude dobro išibana za iživljavanje nad narodnom i  zakonom. Međutim, oni koji pokušavaju da zatresu politički brod, ne  ciljaju birokratiju. Oni ciljaju Putina. A znate zašto? Zato što je Putin  danas simbol nezavisnosti od politike «vašingtonskog partijskog  komiteta», on je jedini preostali lider u Evropi koga nije pregazio  valjak američkog hegemonizma.

Zapadna Evropa je izgubila šansu da u skoroj perspektivi dobije svoje  suvereni politički identitet. Čak i takvi, provokativni američki  projekti koji slabe američku bezbednost, kao što je protivraketni štit  EvroPRO, provlače se kroz briselske kabinete bez buke i protivljenja, a  oni koji su pokušavali da im se suprotstave (Berluskoni i Širak)  izloženi su hajci bez presedana i podizanjem krivičnih prijava za neke  obične životne skandale.

Putinov poraz bi mnoge usrećio. Na primer, madam Olbrajt, koja sanja  da zavlada bogatstvima Sibira. Ali i madam Klinton bi bila u ekstazi.  Naravno, obradovala bi se i naša liberalna «peta kolona» koja čeka u  redu na prijem u američkoj ambasadi.

Međutim, za građane Rusije poraz Putina bi označio gubitak  nezavisnosti naše zemlje, poraz svih onih koji se toj pobedi nadaju, kao i  kosovskih Srba koji se nalaze na barikadama sa portretima ruskog  Premijera, budući da je lik čoveka koji se na njima nalazi postao simbol  njihove vere u dugo očekivanu slobodu i niko ih sa Balotnog trga neće  ubediti da je «Putin loš».

(sledi nastavak)