Sto knjiga ruskog učenika

Šta da čitaju deca? – diskusija na tu temu pokrenuta je u Rusiji pošto je premijer zemlje Vladimir Putin u jednom od svojih članaka predložio: Hajde da sprovedemo anketiranje naših kulturnih autoriteta i da formiramo spisak od sto knjiga koje treba da pročita svaki učenik do kraja školovanja. Ne da nabuba u školi, već upravo samostalno da pročita.

Tema se ispostavila živom: u njeno razmatranje uključili su se ne samo pisci i nastavnici, već i društvo u celini. Jer reč je ne samo u formiranju spiska knjiga, već i o podizanju kulturnog nivoa ruskih građana, što je nemoguće bez interesovanja prema čitanju, koje se veoma smanjilo u poslednjih 20 godina. Ipak inicijativa Putina kod mnogih je izazvala skepsu i bojazan... Plašim se da ćemo uleteti u još jedan apsurd sa „obavezom i prinudom“. Tako se izjasnio na ovu temu pisac Viktor Jerofejev. Demagoškom je ideju nazvao i slikar Jurij Albert. Uporeoda sa tim čak kritično raspoloženi priznaju da u stiaciji naglog pada kulturnog nivoa ruskih građana sličan krik očaja može da da pozitivne rezultate. Pisac Maksim Zamšev je ubeđen: to što se Vladimir Putin okrenuo pojmu kao što je kulturni kod i preporučio da se razmisli nad spiskom od sto knjiga, pozitivna je pojava.

To je pošteno priznanje da je stvar zašla u ćorsokak, govori pisac. Ali da se takavo stanje ispravi, treba istražiti njegove uzroke. Naravno, nisu samo škola i ministarstvo prosvete za to krivi. Ja vidim kompleks uzroka. Kao prvo, sva književna produkcija prepuštena je komercijalnim izdavačkim kućama. I svi mi, pisci, komunicirajući sa izdavačima, znamo da njih u prvom redu zanima prodaja, da isplate troškove. Ovaj sistem pretpostavlja da knjige u prodavnici nisu odraz estetske slike, već komercijalne, što je vrlo loše i ne doprinosi obrazovanju. Drugi razlog je to što je naša politička elita potpuno gluva i slepa. Kod nas postoje leve i desne stranke. Ali u čitavom svetu iza određene stranke stoji izvesna estetika: ideje levih stranka su ideje avangarde, ideje desnih su konzervativnije, nacionalnije. Kod nas toga nema: razgovori se vode samo o ekonomiji i politici. Estetika se povlači iz života.

Uz to nagli razvoj tehnologija u savremenom svetu pomera akcente u obrazovnoj sferi u korist pragmatičnih znanja. Omladina nije prosta i glupa, nastavlja Maksim Zamšev. Ona je navikla da stiče znanja koja mogu da pomognu da se zaradi, stvori porodica, izgradi kuća. Objasniti joj da čitanje Don Kihota im apraktičnu korist nije moguće. Tu su potrebni drugi mehanizmi. Ali kakvi? Jednostavnih recepata ne može biti, ubeđen je pisac Viktor Jerovejev.

Kažu da treba usađivati ljubav prema čitanju – razmišlja pisac. Ali ako su dva čoveka prestala da se vole, probaj da im usadiš ljubav! Treba počinjati od jednostavnih stvari – podizati status i standard učitelja, podvlačiti ulogu humanitarnih nauka u izgradnji ličnosti. Čini se da je sada vreme preciznih ljudi koji zarađuju novac. Ali pogledajte kako se to vreme preciznih ljudi 60-ih odrazilo na Ameriku – kako se srušila estetika čitave zemlje!

Temelj obrazovanog čoveka uvek je bila klasika – od starogrčkih mitova do dela domaće i svetske književnosti, tvrdi predavač Literarnog instituta pisac Sergej Jesin. I ne može se rušiti taj temelj da bi se ugodilo vremenu. Mogu da se pojave ogromne rupe u obrazovanju.

Zašto sve manje znaju o Drugom svetskom ratu? – pita se Sergej Jesin. Zato što činovnici ministarstva prosvete prate modu. Došla je liberalna moda – hajde da izbacimo na smetilište istorije knjige sovjetskih pisaca. I šta smo izbacili? Na primer knjigu Aleksandra Fadejeva Mlada Gvarda. To je mit, ja bih rekao na nivou Homera o neviđenom otporu fašistima koji je organizovala omladina. I zajedno sa Mladom gardom istrgli smo iz istorijskog sećanja rat.

Na kraju krajeva učesnici diskusije se slažu u jednom: sličan spisak može da ima na hiljade varijanti, jer svaki čovek koji čita ima svoje autore koji su uticali na njegovu ličnost. U mnogim porodicama postoji svoj spisak: na primer, pisac Aleksandar Solženjicin ga je nekada sastavio specijalno za svog sina. Neka takvih spiskova bude nekoliko: porodični, školski, vanškolski... Idealni spisak treba da bude takav da svaka knjiga povuče za sobom još hiljadu, pobudivši interesovanje za stvaralaštvo nekog autora, za književnost određenog perioda ili stila. Tada će ideja o „sto knjiga“ zaista profunkcionisati.