Poremećeni

Ne znam kako se to desilo... Ne razumem kako su se raznorazni sajtovi pretvorili u virtuelne ludnice... Kada sam pisala svoj roman „Virtuelna kurva", nisam ni sanjala da će prostor koji je prvenstveno trebalo da služi za zbližavanje i spajanje ljudi, postati glavni topos mržnje, ludila, histerija, pretnji...
Statistika nam govori da veliki broj mentalno poremećenih ne samo da nije hospitalizovan, nego nema ni šanse da bude ikada podvrgnut lečenju... Nema dana da neko nije iskasapio nekoga.
Deda babu, sin oca, muž ženu, žena ljubavnika, tetka sestrića, sestra sestru...
Nisu nikakvi klanovi, ni mafije, ni uticajne koterije, a kokaju se kao ludi noževima, sekiricama, ciglama...
Zbog strasti, love, ljubomore, livade, međe...
Kakav pakao... U smešno režiranim anketama s komšijama čućete da su zaprepašćeni, jer ubice poznaju kao tihe i povučene ljude koji ne bi ubili ni muvu!... Ne bi muvu, ali bi čoveka...
Dovoljno je samo da jedno veče budete toliko naivni i da, umesto da surfujete po nekom od prelepih trevl-sajtova, uđete u neki srpski blog, i shvatićete da je broj zaklanih, koknutih, pobijenih, zapravo još uvek neverovatno nizak s obzirom na to koliko ima ludaka željnih da nekog ubiju, obese, spale, prognaju, zabrane...
Bez želje da označim takve sajtove, ima ih preko stotinak, moram da kažem da je veći problem koliko zapravo ima ludaka na njima...
Čitam, čitam i ne mogu da verujem. Kao da sam direktno ušla u "Let iznad kukavičjeg gnezda"...
Nije jasno da vlasnici tih sajtova, pošto i sami pročitaju tu količinu neartikulisane šizofrene energije, nisu došli na ideju da na svojim briljantnim blogovima organizuju i sajber psihijatre...
Zamislite mladog čoveka koji nema pametnija posla nego da se dan i noć izdrkava na nekom sajtu, i to za džabe, na sve uspešne i ostvarene ljude za koje je čuo. Od Dejvida Bekama do naših pevaljki i političara...
I dok ovi ljudi rade svoj posao i hrane svoje porodice kao i milioni drugih ljudi, on se dopisuje s isto tako zaludnima i promašenima, i onda još diskutuju uvereni da to ima neku težinu ili korist.
...Još gore, zamislite sredovečnog ili starog čoveka, koji umesto da čita knjige, ide u galeriju, trči, pliva, kreše ili bar drka, provodi sate i sate upiljen u taj virtuelni prostor i tu sipa svu svoju žuč za sve promašaje svog života... Britni Spirs mu je kriva što ga mama nije volela, Madona što ga je tata šibao, Ceca što je propala komunistička partija, Karleuša jer mu se ne diže, Tadić jer ga niko ne primećuje, Toma jer mu žena loše kuva, a Koštunica jer je izgubio staru štednju...
Nigde čovek ne može da vidi koliko ovde ima paćenika, dok ne zaluta po srpskom sajber prostoru...
Eto, na primer, dok love lažne fašiste po Vojvodini, naše vlasti mirno puštaju potpunog fašistoidnog psihopatu da na netu objavljuje list "Stvarnost" i da u njemu mirno tvrdi da su žene niža bića kojima je mesto u kuhinji i porodilištu!!! Čovek još tvrdi da je filozof. U oglasu, u kom je objavio da voli ekstremno mlade devojke (rečju, em je manijak, em pedofil), isti još nešto kenja o patriotizmu i drži lekcije o tome ko jeste, ko nije patriota, i koga proterati a koga bi trebalo ukinuti, i još mu policijska patrola nije zakucala na vrata!!!
Horda poremećenih koja targetira pevačice, novinare, pisce, slikare, političare, smatrajući da je to što su oni živi, uzrok tome što oni nemaju kinte, što ih niko ne sluša, što bilo koga zabole šta oni misle i pišu, i izdrkava se tako na virtuelnom nebu, zagađujući svojom lošom energijom, pretnjama i mržnjom etar beskraja neta...
Iskreno, baš me zabole za te manijake, ali moja prijateljica psihijatar, kojoj sam ukazala na samo tri takva bloga, zapanjeno je rekla da od trideset manijaka vidi bar dva, koja su istinski opasna po svoju okolinu...
Rečju, da bismo manje čitali o tome ko je skinuo svoju ženu pa je terao po kiši, ko je ošišao, ko je prebio svoju decu, iskasapio oca, silovao babu, bilo bi poželjno da se bar na tridesetak najagresivnijih sajtova, pored moderatora ili umesto moderatora, postave psihijatri, jer stvar nije nimalo naivna....
Nije problem u tome ko je vređan ili koja politička opcija štiti koji blog, problem je u tome što tu, u virtuelnim ludnicama, osobe koje nisu lečene niti su pod ikakvom terapijom, bez ograda iskazuju svu bolest svog dislociranog bića...
Postaviti, makar volonterski, psihijatre na recimo sajt B 92 i slične pričaonice, na kojima se javlja mnogo manijaka, prosto znači vršiti društvenu preventivu od potencijalno agresivnih ludaka...
Pa strane policije upravo preko interneta love najveće pedofile, kanibale, pervertite.... Zakoračite u bilo koju srpsku virtuelnu ludnicu i naći ćete bar tri potencijalna zamahivača sekirom...
Čemu uostalom služe svi ti kompjuteri u našim državnim ustanovama, ako neće biti organizovano nijedno telo za preventivno praćenje psihopata po blogovima... Nije tu bre reč o slobodi govora, o zaštiti lika i dela, tu je reč o bolesnicima, o teškim bolesnicima koji, razgovarajući s drugim bolesnicima, ne primećuju da su potpuno odlepljeni od stvarnosti...
Dakle, recentna rasprava o tome da li puštati komentare kojekakvih zgubidana na sve one javne ličnosti koje žele da se dopisuju s anonimusima, bila je pogrešno centrirana... Nije problem u tome što recimo predsednikov savetnik voli da se dopisuje s građanima ili što glodurka "Politike" obožava da pušta kojekakve nesrećnike, jok bre, problem je u bolesti a ne u slobodi govora, a to je nešto što nije posao za medijatora sajta nego za psihijatra...
Kao i svaka ludnica, tako i virutelna ludnica mora da ima svoje lekare, inače stvar ode u tri lepe... Mali je korak od snevanja u sajber svetu o tome koga bi koknuli, do toga da stvarno potegnu svoju sekiru... Uostalom, u srpskoj virtuelnoj ludnici postoji čak i takav sajt na kome psihopate maštaju o tome koga bi sve i kako ubile...
Mislite o tome, ja više neću, ja sam svoje rekla...