Amerika hoće i južni antiraketni štit

U Bukureštu je održan jedan - i za Srbiju krajnje važan - „crnomorski“ skup pod nazivom „Transatlantske aspiracije za crnomorski region“. Organizator skupa bio je „Nemački Maršalov fond Sjedinjenih Država“ (German Marshall Fund of the United States - GMF).

Za Srbiju je posebno zanimljivo što je ovaj „regionalni“ transatlantski skup svoje aktivnosti vezao i za projekat svog planetarnog antiraketnog štita koji SAD nameravaju da prošire i na Češku i Poljsku.

Obraćajući se kolegama, rumunski ambasador pri NATO Sorin Dukaru sa zabrinutošću je primetio da se planirani (i veoma kontroverzni) američki antiraketni štit „ne bavi“ pitanjem vojnih baza u regionu, bez obzira na to što SAD već uveliko koriste četiri rumunske i tri bugarske baze. Naglasio je da mu smeta što se taj PRO-kišobran pravi isključivo zbog iranskih raketa sa dugim dometom, koje uopšte nisu pretnja Rumuniji.

Melaneskuova otkrića

- Postavlja se pitanje ‘komplementiranja’ tog američkog projekta sa još jednim NATO projektom odbrane nepokrivenog jugoistočnog krila alijanse od projektila kratkog i srednjeg dometa. Ovaj projekat, koji bi pod američki protivraketni kišobran stavio zemlje kao što su Turska, Grčka, Bugarska, Rumunija, južna Italija, pa čak, u budućnosti, i Hrvatsku, trenutno se razmatra unutar NATO - otkrio je Dukaru agenciji Rompres. On pri tom nije razjasnio kako je to Hrvatska povezana za budućim crnomorskim antiraketnim štitom za razliku od, recimo, Albanije koja je takođe članica Partnerstva za mir, ili pak Crne Gore.

Nekoliko dana kasnije, Dukaruovu izjavu je potvrdio i rumunski ministar odbrane Teodor Melanesku koji je za internet-list „Ziua“ izjavio da „NATO razvija osnovni koncept za početak istraživanja o ‘dodacima’ koje bi trebalo povezati sa američkim protivraketnim štitom. To bi se, prema njegovim rečima, osiguralo „uz pomoć jednog NATO sistema koji bi objedinio resurse SAD i još nekih država“.

Melanesku je procenio da će stručnjaci o crnomorskom antiraketnom štitu „verovatno postići konsenzus“ do NATO samita u Bukureštu 2008. godine. Ambicija je, kako je precizirao, da alijansa o ovom pitanju donese odluku „uvažavajući princip solidarnosti“ svojih članova.
Odmah posle ove izjave, 29. oktobra, usledila je poseta generalnog sekretara NATO Japa de Hopa Shefera Rumuniji.

Opravdanje za novu inicijativu NATO nađeno je - kao i u slučaju planova SAD u Poljskoj i Češkoj - u „iranskoj opasnosti“. U raketnim sistemima sa projektilima tipa „šahab 3“. Došlo je čak i do male dobro tempirane histerije. Članak u Ziua ima naslov: „Rumunija kao meta“, uprkos tome što Iran nikada nije pretio bombardovanjem Rumunije. Da sve bude još simptomatičnije, drugi rumunski list Romanija libera preneo je otvorene izjave Vladimira Sokora, analitičara rodom iz Bukurešta koji radi za američku Džejmstaun fondaciju, da je „Rusija prava pretnja i Rumuniji i Evropskoj uniji“.

Inače, NATO je u Mediteranu prisutan i preko operacije „Aktivni poduhvat“ (Active Endeavour) koja je startovala 4. oktobra 2001. godine. Formalni pretekst joj je bila „borba protiv terorizma“ neposredno posle terorističkih udara u SAD. To je bila prva vojna operacija pošto su SAD objavile da su napadnute i aktivirale NATO pozivajući se na član 5 Atlantske povelje.

Od 2004. godine NATO planira da operaciju proširi i na Crno more, ali se to nije dogodilo zbog protivljenja Rusije koja od 2006. sa jednim brodom učestvuje u operaciji „Aktivni poduhvat“. Iako mu to već komplikuje odnose sa Moskvom, NATO ne skriva svoje ambicije na Crnom moru.

Štit u Rumuniji?

Rusija je, međutim, na prošlom samitu Saveta NATO-Rusija kategorično odbacila zahtev alijanse da patrolira Crnim morem.
Kako bi bio postavljen i gde bi bio instaliran „dopunski“ crnomorski antiraketni štita?
S obzirom na to da oružane snage SAD već koriste baze u Rumuniji i Bugarskoj, moglo bi se zaključiti da NATO planira da instalira antirakete i radare na teritoriji ovih novih NATO članica. Međutim, izgleda da SAD, kao glavna pomorska sila, imaju druge ideje i prioritete. Po svoj prilici je u izgledu pomorski radarski sistem koji bi ove baze u regionu koristio za logističku podršku. A gde će biti instalirane antirakete - potpuna je nepoznanica.
Jer, još oktobra 2003. godine, Sidni E. Din, predsednik i urednički direktor firme koja objavljuje časopis Pentagon brif, transatlantik juro-ameriken multimedija, za Centar za istočnoevropske studije u Sofiji, napisao je jednu analizu u kojoj se razmatra moguća strategija američkog crnomorskog PRO-štita.

Reč je bila o pomorskom sistemu Idžis (AEGIS) sa novim projektilima tipa SM-3 za visinsko presretanje projektila kratkog i srednjeg dometa koji razvija kompanija „Rejteon“ - tvorac rakete „tomahavk“ i kontrolor našeg civilnog vazdušnog saobraćaja. Nakon što je sistem bio uspešno testiran po treći put novembra 2002, izvršni direktor „Rejteona“ Edvard Mijaširo je izjavio sledeće: „Uspeh ovog testa pokazuje da pomorska odbrana projektilima na izlazećem brodu sa velikobrzinskim navođenim projektilima može zaštiti široke regije, reda veličine 500.000 kvadratnih milja (ili oko 1,3 miliona kvadratnih kilometara), što je gotovo dva puta veće od države Teksas“.
Prosta matematika pokazuje da bi ovakav ploveći sistem pokrivao teritoriju od oko 400 milja ili malo manje od 650 kilometara, što bi značilo da bi njegovi radari - ukoliko bi se platforma nalazila u Crnom moru - pokrivali gotovo čitavu Ukrajinu i rusku teritoriju do Volgograda i Astragana. U koliko bi bila nešto južnije, recimo „ispred“ Varne - „videli“ bi i celu Srbiju, a i naša teritorija bi bila pod kišobranom antiraketa instaliranih bilo u Rumuniji bilo u Bugarskoj.

Iz hrvatskih voda, štit bi preko cele Mađarske „dobacivao“ čak do slovačke granice sa Ukrajinom i Poljskom. Iz slovenačkih voda bi „video“ i Berlin.
U slučaju da se ploveće platforme istovremeno nalaze i u Crnom moru i na Jadranu, čitavo Balkansko poluostrvo bi bilo „pokriveno“. Tada bi se postavilo pitanje najveće američke vojne baze u regionu - kod Uroševca.

OPTIČKI KABLOVI ISPOD CRNOG MORA

Koliko je bitka za stratešku kontrolu Crnog mora u jeku ilustruje i bitka za telekomunikacione magistrale u regionu. Naime, američka firma Tajko (Tuco) gradi supermoderni optički fiber-kabl ispod Crnog mora koji će povezivati bugarsku luku Varna i gruzijsku luku Poti. Kabl će biti dugačak 1.100 kilometara i predviđeno je da prenosi količinu informacija reda veličine 1,4 terabita.
Sa druge strane, jedini poznati podvodni kablovi na Jadranu su električni kablovi koje je položila ciriška multinacionalna firma ABB (Asea Braun Boveri) radi bolje elektrifikacije hrvatskih ostrva. Ista firma je uvela i električne kablove koji povezuju Grčku i južnu Italiju dnom Jadrana.

MUKE U ČEŠKOJ

Opozicija instaliranju američkih radara u Češkoj Republici je velika, naročito na lokalnom nivou. Zbog svega ovoga je češka vlada nedavno odlučila da za potrebe „ubeđivanja“ javnosti angažuje jednu od najpoznatijih regionalnih marketinških agencija sa sedištem u Pragu AMI komjunikejšns (AMI COMMUNICATIONS) koja, eto slučajnosti, svoje najveće inostrane kancelarije ima u Rumuniji i Bugarskoj.
AMI je, između ostalog, građane Češke sa istim žarom ubeđivao da treba da kupuju „koka-kolu“, šampanjce „Dom Perinjan“ i viski „grants“. A i da treba da voze „Fordova“ vozila.

MOĆNI FINANSIJERI GMF

Da je Nemački Maršalov fond ozbiljna organizacija svedoči i podatak da je u bordu sedeo i sadašnji predsednik Svetske banke Robert Brus Zelik, koji je ujedno i „profesor nacionalne bezbednosti“ na Mornaričkoj akademiji SAD. Odnedavno, za GMF, u svojstvu stručnjaka za „specijalno pravoduđe“, radi i dojučerašnjni američki ambasador u Beogradu Majkl Polt.
Inače, glavni finansijeri GMF-a su Agencija za međunarodni razvoj SAD (USAID), Fondacija Čarls Stjuart Mot, a za crnomorske projekte se navodi i rumunska vlada. Maršalov fond se na svom web-sajtu pohvalio da za ovaj crnomorski projekat ima na raspolaganju preko 30 miliona dolara koje planira da „rastegne“ u narednih deset godina.