Svemirski program JNA obična fikcija

Marko Kukobat, pukovnik JNA u penziji i bivši načelnik štaba čuvene Vazduhoplovne baze „Željava“ kod Bihaća, koja poslednjih dana ponovo izaziva veliku pažnju javnosti zbog tvrdnji slovenačkog režisera Žige Virca da je upravo na tom mestu bivša SFRJ razvijala tajni svemirski program koji je Josip Broz Tito u martu 1961. godine prodao Amerikancima, kaže da Vircova teorija nema veze s istinom!

U ekskluzivnom intervjuu za Press jedan od čelnih ljudi ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane bivše Jugoslavije, koji svoje penzionerske dane provodi u Laktašima, između ostalog, ističe da se o jednoj od najčuvanijih tajni bivše SFRJ što s razlogom, što bez njega, ispredaju brojne priče i legende koje imaju malo veze s istinom.

- Nekad je ceo svet funkcionisao po drugačijim pravilima. Svaka uređena država je imala svoje strogo čuvane tajne. Sad, u doba svemirskih satelita, više ništa nije tajna, pa čak ni to koliko crepova imate na kući. U onoj Jugoslaviji, koja je bila uređena država u svakom smislu, normalno je da objekti poput aerodroma „Željava" izazivaju radoznalost. Sad je to zaista smešno - kaže Kukobat.

Da li ste pogledali trejler za film Žige Virca, u kom se tvrdi da je Tito zaslužan za američki let na Mesec, pošto je Kenediju prodao svemirski program bivše SFRJ?

- Jesam, i slatko sam se ismejao.

Zašto vam je to smešno?

- Zato što sam na „Željavi" proveo skoro punih 20 godina, obavljajući sve komandne dužnosti. Od komandira voda pa sve do načelnika štaba Vazduhoplovne baze.

Znači, vi tvrdite da se u podzemnim prostorijama aerodroma nikad nije radilo na tajnim svemirskim projektima?

- Ne znam kad se moglo raditi, pošto sam na „Željavi" bez prestanka boravio od avgusta 1973. do maja 1992. godine.

Virc tvrdi da je Tito svemirski program prodao Kenediju 1961. godine.

- A „Željava" je zvanično otvorena 1967. godine! Dajte da budemo ozbiljni.

 Zar je nemoguće da se šest godina pre zvaničnog otvaranja u podzemnim tunelima radilo na tajnim projektima koji su najvećem broju ljudi ostali nepoznati?

- Ko ih je radio? Navedite mi bar dvojicu stručnjaka za svemirske letove koji su tad živeli u Jugoslaviji.

Virc tvrdi da je svemirski program bivše SFRJ rađen po projektima slovenačkog pionira astronomije Hermana Potočnika.

- Koji crni Potočnik! To je toliko besmislena priča da o njoj uopšte ne vredi ozbiljno razgovarati.

Znate li za postojanje „objekta 505"?

- Šta vam je to?

Virc tvrdi da je to bila tajna kodna oznaka aerodroma „Željava", u vreme dok se u podzemnim tunelima razvijao svemirski program bivše Jugoslavije.

- Priča o nekakvom tajanstvenom „objektu 505" nema veze s mozgom! U bivšoj SFRJ i njenoj oružanoj sili nijedan objekat nikad za kodnu oznaku nije imao broj. Kodni nazivi su uvek dodeljivani po imenicama tipa „rudnik", „obala", „plaža" i tome slično.

Zašto bi neko izmislio postojanje „objekta 505"?

- Verovatno da priču lakše proda. Kad kažete „Željava", to baš i ne zvuči preterano moćno. Ali kad počnete priču o nekakvom tajanstvenom „objektu 505", to već zvuči kao prava misterija (smeh).

Znači, po vama je cela stvar oko prodaje jugoslovenskog svemirskog programa najobičniji marketinški trik?

- Upravo tako. Sve će ovo taj mali Virc dobro unovčiti. Vidite i sami koliko je ta fantastična priča o nekakvom tajnom jugoslovenskom svemirskom programu izazvala pažnju javnosti. To je očigledno i bio cilj.

Zar vam, ipak, nije sumnjivo kad vidite snimke na kojima se vidi Tito kako obilazi podzemne prostorije „Željave", a potom putuje u Vašington na sastanak s Kenedijem?

- I to je obična manipulacija. U trejleru se vidi kako Tito, navodno, obilazi podzemne prostorije aerodroma, a za celo vreme mog službovanja nijedan jedini put nije došao na „Željavu"! Zapravo, pouzdano znam da je samo jednom, i to negde kad je „Željava" tek otvorena, došao da je obiđe.

Šta je onda zaista bila „Željava"?

- S vojno-tehnološkog stanovišta predstavljala je pravo čudo Evrope i sveta. „Željava" je bila pravi mali grad pod zemljom. Imala je pet pista, od toga dve poletno-uzletne i još tri isključivo poletne. Svaka pista je bila dugačka 2.700 metara. Unutar kompleksa nalazila su se atomska skloništa ukupne površine 450.000 kvadratnih metara. Sve je to bilo klimatizovano i uređeno za život da se na aerodromu može autonomno opstati bez ikakve pomoći spolja punih 90 dana. Na aerodromu je svakodnevno radilo oko 1.000 starešina i 1.500 vojnika.

Koliko je borbenih aviona primala „Željava"?

- Na „Željavi" je svakodnevno bilo više od 50 aviona, a u slučaju rata mogla je bez problema da primi 125 aviona i opslužuje oko 300. I to lovačkih aviona svih tipova.

Kako ste se osećali kad je „Željava" dignuta u vazduh kako ne bi pala u ruke bošnjačkim i hrvatskim vojnim snagama?

- Oprostićete mi, ali o tome ne želim da pričam. Kad se setim rušenja „Željave", nije mi dobro...