ŽRTVE NEĆE U ZABORAV - Prilog istoriji žrtava

 Ne kako su nas ubijali nacisti, fašisti, balisti, ustaše, muslimani iz handžar divizija, nego kako su nas ubijali ovi sa srbskim imenom i prezimenom, ovi otpadnici od vere i nacije koji za vođu i učitelja prihvatiše Josipa Broza, za koga ni danas ne znaju ni ko je ni odakle je došao.... 

Živima oči vadili!

Šumskom testerom žive seklik kao trupce!

Jedince sinove pred  roditeljima ubijali!

Trudnice pred porođaj vešali!

Otvorenim kablovima struje pržili telo!

Mrtvima sekirom odsecali noge!

Silovali popadije po zatvorima!

Zube s vilicom izbijali!

Usijanim gvozdenim šiljkom mrtvima bušili telo!

Živom svešteniku drali kožu s leđa!

Ubijali one koji čitaju Sveto pismo!

Stranice Svetog pisma pretvorili u klozet-papir!

U čizmama skakali zatvorenicima  na stomak i rebra!

Kako su osakatili srbskog vladiku Varnavu!

U Manastiru Žiča, u posebnom kutku, čuvala se odora vladike dr Vasilija Kostića, koga su bogohulinci u Banjaluci kamenovali i proterali.

Srbske pravoslavne crkve rušili, palili – konje za oltar vezivali.

Ubili 480 srbskih pravoslavnih sveštenika.

Srbski komunisti ubili u Sloveniji 80 srbskih pravoslavnih sveštenika iz Crne Gore koji su izmicali pred najezdom zločinaca. Na njihovom čelu bio je mitropolit              crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac – Njega su prebacili na planinu Bukulju kod Aranđelovca i tu posle mučenja usmrtili. Od nedavno se zna njegov ubica. Među sveštenicima u Sloveniji bio je i Luka Vukmanović, doktor teoloških nauka i rođeni brat Brozovog generala Svetozara Vukmanovića- Tempa.

ISTINA  JE: Mitrofanu Matiću, kaluđeru, igumanu manastira Čokeština u Mačvi, između Šapca i Loznice, prema pisanju srbskih novina za vreme nemačke okupacije komunistički zlikovci su najpre iskopali oči pa mu pod krvave očne duplje podmetnuli Sveto pismo – da čita! Usmrtio ga je metkom u srce Momčilo Moma Maletić, bivši kasapin iz Mačvanskog Prnjavora.  To je utvrdio student Bogoslovskog  fakulteta u Beogradu Vladimir P. Petrović i objvaio u knjizi „Narodni monah-životopis Mitrofana Matića“.

ISTINA JE: Veselina Petrovića, predsedika opštine u Divcima, kod Valjeva, komunisti, čiji je komesar bio pop Vlada Zečević, usmrtili su na svirep način: vezali su mu ruke i noge  pa ga nabili na „magare“ na kome seku drva i živog testerisali na trupce! Samo su najkrvoločniji zločinci mogli da izmisle ovakvu smrt. Kada su Brozovi sledbenici upali u ovo selo, opljačkali su zadrugu, prodavnice, zanatske radnje, domaćinske kuće...Predsednik opštine Veselin Petrović rekao im je da vrate sve što su naotimali i da će jednog dana, kad se završi nemačka okupacija, odgovarati pred redovnim sudovima. Zločinci su ove reči shvatili kao otpor i pretnju, što je još više uvećalo njihovu miržnju...

Zločinci su brzo pohvatani i izvedeni pred sud. Na saslušanju su rekli da ih je na ovo delo naveo njihov komesar pop Vlada Zečević, Brozov sledbenik koji je nešto kasnije bio ministar u Brozovoj vladi i koji je upamćen po tome što je Srbima, izbeglim sa Kosova i Metohije za vreme nemačko-šiptarske okupacije zabranio posle rata povratak u svoje kuće. Njegov brat Marko bio je osuđen na 20 godina robije jer je bio u vojsci generala  Mihailovića. Pop je bio nemilosrdan i prema bratu. Crkva ga nije raščinila.

ISTINA JE: Sveštenika Dobrosava Dobru Popovića, koji je iskreno služio Bogu i rodu svom u selu Štrpci, u okolini Proboja na Limu, komunisti su osumnjičili da ima kontakte sa generalom Mihailovićem tako što ga uoči velikih pravoslavnih praznika pričešćuje. Prota je, vraćajući se kući iz posete vernicima naleteo na poterno odeljenje OZNE na čijem je čelu bio Brozov ministar Slobodan Penezić Krcun, koji je već bio stekao slavu dželata. Kad su ga presreli i ispitivali, prota je odbio da ima ma kakvu vezu sa Dražom, što je Penezića razbesnelo pa je naredio svojim dželatima da protu obore na zemlju, da mu skinu mantiju i da mu na golim grudima zapale vatru...Cvrčalo je telo prote Popovića kao kosti Svetog Save na Vračaru koje je zapalio Sinan-paša. Do kraja života prota nije mogao da zaceli rane. Ostala je tajna da li je prota Dobro poslednji put pričestio generala Dražu.

ISTINA JE: ima dosta svedočenja i dokaza da su komunisti ubijali jedince sinove i da su roditelje prisiljavali da igraju kolo pored svoje ubijene dece. Jedan od svedoka je i Branko Pejović, jedan od najborbenijih srbskih emigranata u Torontu, inače borac vojvode Pavla Đurišića, iz nekadašnje srpske Crne Gore. On u svojim zapisima svedoči ko nas je sve, i kako, ubijao. Pejović, koji je prošao kroz pakao Slovenije svedoči kako su ih žive spaljivali. Branko Pejović je dragoceni svedok, a njegovi zapisi od istorijskog značaja. Danas se zna da su zločini činjeni po naređenju i danas živog Mitje Ribičića, šefa OZNE za Sloveniju, Milke Planinc, komesara, Sime Dubajića koji je pred smrt priznao neke zločine.

ISTINA JE: da je Jovanka Tasić iz sela Bijela u Višegradskom kraju potajno hranila odmetnike koji su sebe nazivali i četnicima. Bila je pred porođajem kad su je u novembru 1947. Godine otkrili i uhapsili Brozovi sledbenici. Kako batinanje i slični metodi nisu dali rezultate, odlučili su d a je obese. Vezali su joj ruke i obesili o gredu u podrumu kuće. Iz utrobe obešene žene ispalo je dete koje su žene iz te kuće prihvatile i uvile u neke krpe. I majka i dete prođoše kroz nova iskušenja. Jovanka je detetu dala ime Ratko. On je tek u četrdesetoj godini saznao da je rođen na vešalima. O ovom zločinu piše Miodrag Tasić, čiji su bliski rođaci bili aktivni četnici. A Jelena Tasić je donedavno živela u Sremskom selu Dobanovci, ali zavičaj i muke kroz koje je prošla nikad nije zaboravila.

ISTINA JE: užički oznaši, čiji su gospodari života i smrti bili Aca Čizmić i Mile Toroman naterali su Radenku Stojanović, iz zlatiborskog sela Mačkata, suprugu četničkog  komadanta Milana Stojanovića da sebi iskopa grob. Njen muž je za to vreme bio u ilegali. Oznaši su pucali iznad njene glave, a ona je, misleći da je pogođena pala u iskopanu raku. Kako je bila trudna, od silnog stresa izgubila je dete. Danas Radenka Stojanović živi u kanadskom gradu Torontu – tu pali kandilo i gaji cveće na grobu svoga muža Milana.

ISTINA JE: Milunka Mačić, mlada devojka iz sela Trudova kod Nove Varoši bila je osumnjičena da je znala za tajno skrovište četničkog majora Vuka Kalaitovića, komadanta grupe mileševskih korpusa, koji je se iz Bosne vratio u zavičaj. Jedan od najelitnijih oficira generala Mihailovića bio je veoma omiljen u zlatarskom kraju. Komunisti su organizovali mnoge zasede i potere sa željom da ga usmrte. Kad nisu mogli to da ostvare, odlučili su da ubiju ženu Nadu i kćer Branku. Kad su za ovaj plan saznali novovaroški muslimani otišli su noću u selo Štitkovo, obukli majku i ćerku u muslimansku odeću, krili ih meseceima po muslimanskim kućam. I danas su žive i zdrave... Staka Kurtić, rođena Kalaitović, iz sela Štitkova, kojoj je Vuk blizak rođak, preživela je „Isusove muke“ i ostala nema pred Ozninim islednicima... Rane na telu nekako je zalečila, ali rane na duši nikada.

ISTINA JE: Neda Mijušković, iz Arilja, koja je kao mlada  i lepa učiteljica upisivala svoje sugrađane u četnike bila je po završetku rata uhapšena i ouđena na višegodišnju robiju. Njen rođeni brat bio je komunistički javni tužilac grada Beograda i ojadio je mnoge čestite porodice, a ni svoj sestru nije hteo da zaštiti. Nada svedoči da je u užičkom zatvoru Oznin egzikutor Nikolić, zvani Lakan, slilovao mnoge srpske zatvorenice, naročito se okomio na supruge četnika. Silovao je i popadiju Milicu, dok su ostale zatvorenice, bojeći se Lakanovog krvavog noža pokrivale oči šakama. Lekon je bio Oznin miljenik i samo Bog zna koliko je ljudi ubio...

ISTINA JE: nisu komunisti mučili samo žive – goreli su od mržnje i osvete i prema mrtvima. Kada je u petnaestoj godini robijanja umro doktor pravnih nauka Stevan Moljević, koji je na Svetosavskom kongresu izabran za predsednika Izvršnog odbora Centralnog nacionalnog komiteta njemu su, da bi mogao da stane u mrtvački sanduk, prebili noge. Nije ni to bilo dovoljno pa su mu telo bušili usijanim gvozdenim šiljkom. Kada su komunistički glavari saznali da Moljević boluje od neizlečive bolesti, došao je Brozov ministar Slobodan Penezić Krcun s namerom da ga privoli da se odrekne svog nacionalnog programa i da bi mogao da ode kući. Stevan Moljević je ovako odgovorio ministru Peneziću: „Krcune, zagledaj se u moj obraz i znaj nama te slobode koja će me navesti i nema te bolesti koja će me uplašiti da ga izgubim!“

Njegove ćerke Mirjana i Radmila posle trideset godina od smrti uspele su da njegove zemne ostatke prenesu u porodičnu grobnicu na Beogradskom Novom groblju.

ISTINA JE: kada je suđeno mladim gimnazijalcima u Leskovcu, među kojima su bili  današnji profesor Rastko Krstić i lekar Vladislav Kneževići njegov brat Lazar (umro u Čikagu) sudija je rekao da su islednici bili milostivi prema maldim ljudima. Na to je Knežević pred sudom i publikom pružio dokaz te samilosti – iz džepa je izvadio gomilu svojih zuba i stavio ih na sudijin sto. Sudnica je zanemela dok su roditelji uhapšenih đaka plakali.

ISTINA JE: Brozovi Oznaši u Nišu bili su veoma maštoviti u izmišljanju muka kojima će izložiti svoje žrtve. O tome svedoči pisac Petronije Stojanović Zorkin koji je jedva preživeo udarce njihovih čizama. Petronije je kao đak upisan u crne knjige kao vatreni protivnik komunističke vladavine. Nije on, tako je učen i vaspitavan, mrzeo ljude, ali je mrzeo zlo u ljudima. A Brozovi sledbenici koji su ga mučili bili su puni zla – ni jednu ljudsku vrlinu. Zorkin je autor mnosštva knjiga, a najviše je čitana ona pod naslovom „kad udba bije“. Stojanovića je Bog sačuvao da bi i u poznim godinama svojim knjigama mogao da svedoči o komunističkim zloćčinima.

Ovaj tekst ima cilj da se žrtve ne zaborave.

Sledeći deo za nekoliko dana – ČIJE SU RUKE KRVAVE