Holmec nije jedini slovenački ratni zločin

Slobodan Pantelić mučki ubijen na karauli Škofije. Slovenija je “neokaljana ratnim zločinom” ušla u Evropsku uniju,  pa će zato svim sredstvima nastaviti  da negira kako je na graničnom prelazu kod karaule Holmec prilikom raspada SFRJ počinjen ratni zločin, uprkos poznatom podatku da su tokom leta 1991.godine u Sloveniji  poginula 42 pripadnika JNA.

Za snimak austrijske televizije ORF TV, emitivan  marta 2006.godine u srspkim medijima, koji govori o streljanju trojice vojnika JNA. Zorana  Ješića starog 17 godina iz sela Sakule kod Pančeva, Gorana Maletića, 19 godina iz Novog Sada i Antonija  Šimanovića, 18 godina iz  Jablanice(BiH), slovenačka vlada tvrdi da je montaža, i da ne odgovara stvarnom događaju. A zna se da su ova trojica momaka pokušali da se predaju, držeći u rukama beli čaršav. Slovenački zvaničnici negiraju i izjave gospođe Neve Miklavič-Predan, predsednice slovenačkog Helsinškog odbora,  koja navodi da se pre šesnaest godina vodila istraga koja je bila državna tajna, a tadašnji šef kriminalističke ekipe Drago Kos izjavio je da su Slovenci protivavionskim topom gađali krov karaule  pod kojim su bili vojnici. Kos je takođe  naveo da se toga dana: “vodio viteški boj, i da nije bilo ratnog zločina, već se radilo  o potpuno normalnom sukobu”. Slučnu verziju iznelo je tada i slovenačko tužilaštvo, ali s obzirom da je austrijska televizija  pomenute snimke na svojim kanalima emitovala pre  16 godina, odnosno istig dana kada se dogodilo, u emisiji pod radnim naslovom “prvi ratni zločin počinjen tokom raspada SFRJ”, sumnja u zvaničnu slovenačku verziju prisutna je od početka. Ponovno emitovanje snimaka austrijske televiozije na srpskim medijima, serija tekstova o tim događajima,  prošlogodišnje pokretanje pretkrivičnog postupka od strane Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, nisu se nimalo dopali slovenačkoj valsti, koja se “zabrinula” da će to pokvariti dobre odnose. Posebnu zabunu je izazvao bivši ministar odbrane Zoran Stanković izjavom da trojica vojnika nisu  27. juna 1991.godine ubijena na karauli Holmec. Ikao je ovaj slučaj neugodan za Sloveniju, ova država datum događaja na karauli, 27. jun slavi kao Dan slovenačke policije, zbog tadašnje pogibije dva slovenačka policajca.

Ratni zločin na karauli Škofije

Ako slučaj Holmec pokušavaju da “zature” i da ga izbrišu sa spiska ratnih zločina  tokom raspada SFRJ,  Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu ne bi smelo da olako pređe preko ratnog zločina koji  je počinjen na tadašnjoj jugoslovensko- italijanskoj granici, kod karaule Škofija, 29. juna 1991. godine. Toga dana pripadnici slovenačke teritorijalne odbrane zarobili su i metkom u potiljak ubili Slobodana Pantelića, starog 45 godina, kapetana prve klase, iz garnizona u Ilirskoj Bistrici, rođenog u zlatiborskom selu  Šljivovica. Tada su ubijeni i Branko Sedlar, star 37 godina, građansko lice na službi u JNA iz garnizona Rijeka i  Osmani Mehmedin, star 21 godinu, vozača na redovnom služenju vojnog roka iz garnizona u Ilirskoj Bistrici, a rodom iz Makedonije. Sva trojica su bili u vozilu “picgauer” koje su zaustavili teritorijalci, na silu ih izvukli iz vozila i mučki likvidirali, pucajući im u potiljak. Nakon toga su teritorijalci iscenirali sukob i smrt ove trojice pripadnika JNA  “smestili” u borbenu paljbu, da bi se prikrio ratni zločin. Više od petnaest godina i slovenačko i srpsko pravosuđe ćute o ovom slučaju ratnog zločina. O ovom zločinu prvi je progovorio u svojoj knjizi Uspomene na početku oružanog sukoba u Jugoslaviji 1991. godine Konrad Kolšek. Slovenac Kolšek je inače  te godine bio komandant Pete vojne oblasti sa sedištem u Zagrebu, kojoj j pripadala i Slovenija i poznato je da su ga Sloevnci odmah proglasili za izdajnika, a vojni vrh u Beogradu 29. juna razrešio te dužnosti, a posle tri meseca je penzionisan. O ubistvu Pantelića, Sedlara i Mehmedina, Kolšek piše:
“Indikativan je izveštaj pomoćnika komandanta za političko pravni sektor 13. korpusa, pukovnika Mirka Vukanovića koji je u 11,30 časova poslao službeno nadređenoj  komandi, pukovniku Predojeviću sledeće: “Na graničnom prelazu Škofije neočekivno su nas napale oružane snage Slovenije, pri čemu su izgubili život kapetan  1. klase Slobodan  Pantelić, leš su našli u karoseriji, vojnik-vozač Mehmedin Osmani, našli smo ga u kabini vozila, i vozač-civil čiji smo leš našli na karoseriji. Svi su bili ubijeni metkom u potiljak. Njihova tela su naknadno ubačena u vozilo. Ovu trojicu pukovnik Krtinić je 29.juna 1991, godine poslao sa karaule Škofije na istoimeni granični prelaz, a izvršena obdukcija pokazala je da je “picgauer” upao u zasedu, a njih terojica sa leđa hicem u glavu likvidirani....” napisao je Kolšek, a u istoj knjizi zabeležio je i sledeće:
“Za ovom trojicom poslato je pojačanje, oklopno vozilo koje su slovenački teritorijalci gađali protivoklopnim ručnim bacačem. Tu su još teško ranjena dvojica starešina, koji su prevezeni u Beograd, ali su podlegli ranama. Ranjeni su još dva oficira i jedan vojnik ali su uspeli da se dočepaju granice gde su im u pomoć priskočili italijanski vojnici....”, zapisao je Kolšek. Ovu verziju događaja na karauli Škofije potvrdilo je i nekoliko svedoka na jednom ročištu u sudu u Ljubljani, među njima je bio i tadašnji predsednik opštine Kopar. Ali, sve je to bilo uzalud, jer zvaničnoj Sloveniji nije stalo do istine, već da prikrije sve slučajeve ratnog zločina koje su počinili njeni teritorijalci.

Zlatiborac Slobodan Pantelić, kapetan 1. klase, bio je oženjen Slovenkom, njeni sunarodnici su ga mučki ubili

Slobodan Pantelić, mučki ubijeni kapetn 1. klase JNA,  bio je jedan od petoro dece Mileve i Obrada Pantelića iz zlatiborskog sela Šljivovica. Završio je Podoficirsku školu i više od deset godina živeo u Sloveniji, u garnizionu Ilirska Bistrica. Tu se oženio slovenkom Marijom, sa kojom je dobio sina Ljubena. Povremeno su dolazili u Slobodanovu rodnu Šljivovicu. Pripadnici JNA i građani Ilirske Bisterice koji su ga poznavali, voleli su ga i poštovali kao časnog čoveka. Slobodanova rodbina u Šljivovici za njegovu pogibiju saznala je 1. jula 1991. godine. Sa tugom tih julskih dana  Slobodanove starije  komšije u Šljivovici sećale su se kako su njihovi očevi i dedovi tokom  Drugog svetskog rata u svoje kuće primili slovenačke porodice proterane u to  vreme sa svojih ognjišta. Krajem juna prošle godine, na petnaestu godišnjicu od Slobodanove pogibije, razgovarala sam sa njegovim mlađim bratom Milojkom, koji mi je između ostalog pričao kako će se on i još dvojica Slobodanove braće, Petar i Milomir do kraja života sećati kako su išli u Sloveniju jula 1991. godine da nađu mrtvog brata:
“Odmah po saznanju za Slobovu smrt, krenuli smo ka Sloveniji. Došli smo do Splita, a tu je trebao da nas po dogovoru sa snahom Marijom čeka jedan čovek i da nas preveze do Ilirske Bistrice. Svi smo bili u crnini, čekamo. Hrvati nas sa podozrenjem posmatraju, i jedan veli, sigurno su im nekoga ucmekali... Čekamo tog čoveka, nema ga. Onda se snaha Marija javi, i kaže, nije ga smela poslati. Razumemo njen strah, nosi srpsko prezime.. Borila se sa sobom... Nakako dođemo do Bistrice. Zgrada u kojoj je živo Slobo je pod prismotrom. Onda mi pravo odemo u garnizon, odatle zovemo snahu da je pitamo gde želi da sahranimo Sloba. Kaže, želi da  Slobo “ostane” u Sloveniji, a u garnizonu nam savetuju, terajte ga u Srbiju, ovde će mu skrnaviti grob... Uspemo kod  JNA da Sloba sa telom  vojnika iz Makedonije bude prebačen u Beograd, i sahranili smo ga na Bežanijskom groblju....”.
Slobodanov brat Milojko i ovo mi je prošle godine rekao: “Kada smo u julu 1991. godine stigli u Ilirsku Bistricu raspitivali smo se kako je poginuo naš Slobo, i svi su znali da je ubije metkom u potiljak. Njegovo telo i tela još dvojice poginulih tri dana su ležala na mestu pogibije, jer niko iz JNA nije smo da priđe, a kada smo se u vojnoj komandi dogovarili oko sahrane, nismo se smeli istim putem vraćati za Srbiju. Išli smo preko Mađarske. Eto, vidite, petnaest godina kako nam je brat poginuo, a ni slovenačke, ni srpske vlasti neće da otkriju imena Slobovih ubica...

Iako se prema nekim izvorima znaju imena ubica pripadnika JNA na graničnim prelazima Holmec i Škofije, a s obzirom da Slovenija ne priznaje da je na njenoj teritoriji tokom ratnih sukoba počinjen ratni zločin,  teško je poverovati da će Milojko Pantelić  iz Šljivovice ikada saznati ko je ubio njegovog brata Slobodana. Ipak, Milojko se nada da će biti suđeno ubicama, jer kaže, pravda je spora, ali dostižna.... U procesu raspada SFRJ ruke mnogih su ostale krvave, ali neki su uspeli brže-bolje da ih operu, i da sakriju svoj zločin, a Evropa ih je oberučke primila... Ali, dela ratnih zločinaca ne zastarevaju...