Manifest Milića od Mačve

Milić od Mačve: Manifest
 
 

NOVI REALIZAM ILI NACIONALNA UMETNOST
 
NEKA SVI CVETOVI CVETAJU, ALI ZALIVATI ONE ČIJI JE KOREN UKOPAN
U TRADICIJU †ĆIRILICA = 30 GLASOVA – 30 ZNAKOVA – NAJSAVRŠENIJE, NAJJEDNOSTAVNIJE I JEDINO FONETSKO PISMO SVETA – JEDAN OD VAŽNIH FAKTORA PRONALAŽENJA BALKANSKE I JUGOSLOVENSKE ISTINE.† MEDIALA – DOSAD BEZ LIKOVNIH REZULTATA…
Šamarčinu danas Evropi udariti smemo. U našoj zemlji, gde se izražavati svaki umetnik sme i onako kako zamišlja svoj Mali Svet, pred velikim smo misaonim i stvaralačkim pregrupisavanjem, pojava „nacionalnih potencijala“ prema apstraktnim evropejcima, gde ovi prvi udaraju temelje najnovijoj misaono-umetničkoj orijentaciji u Jugoslaviji.

Međutim, to „nacionalno“ u nama nekima (neka se „evropejci“ naši primire!) ne znači da mi s time prestajemo biti ta toliko željena V. Evropa. Ako ja slikam kožuh i šubaru, opanak i gunj (ubrljane mačvanskim znojem) onda sam ja, svakako, sa tim svojim junakom, prvenstveno Mačvanin. Potom Srbin. Odmah i Jugosloven. I baš zato što je Jugoslavija damar Evrope (kad je bila toliko, ako ne danas) ja sam kao Mačvanin i veliki Evropljanin.

Jer, samo skup svih Mačvi sveta čini svet. Moja Mačva, stoga, je Mačva svih nas. (To je tek internacionalizam). Mačva je jedan cvet, ja znam, čvrstog korena i sočne stabljike. Cvet je to što se raspupava i sebe sam zaliva kao što je samu sebe rodila prazmija Ofion, da bi ušla posle u mitologiju.

A ima u našoj zemlji i „cvetova“ koji su veštački presađeni iz V. Evrope. Da li taj korov zna da on nikad ne može biti jugoslovenski doprinos toj Evropi?  Duhovito je upropastio sve naše jugoslovenske zapadnjačke cvetove – apstraktne strukturalis „geometričare“ i „lirike“ – jedan  anonimni Francuz rekavši:  „Znate kako slika Jugosloven? Dođe nam u Francusku i pokaže svoj jugoslovenski proizvod. Posle dve godine dođe nam sa izložbom taj isti Jugosloven i…pokaže kako su slikali Francuzi pre dve godine“.

Dakle, posle ovoga zaista sam se slatko cerio raznim Micama Popovicama, Letvama i Nitnama, Edama Murtićima, Mrljama i Mrkvama, što danas udaraju u klin, sutra se dave u čorbi. Zaboravljaju ovi isti klinovi da i mi Balkanci treba nešto Evropi da damo, a ne samo da krademo i uzimamo od nje, kao što napr. iz „obaveštenosti“  čine razne, kažem, Miće Popoviće širom zemlje. Svim tim „Evropejcima“ treba danas u lice sasuti i reći im da nam je dosta tog njihovog malograđanskog i servilnog straha pred Evropom, koji nas je i do sada držao na periferiji kulturnih zbivanja same Evrope i prinuđavao nas da kao „najavangardnija“ stremljenja uvozimo u ovu našu uzbuđujuću zemlju, u tom momentu, već prevaziđeni prosek umetničke produkcije zapada.

Pa, onda, šta činiti sa tolikim silnim cvetovima što oko nas zove se rastinje? Sa strpljenjem! Pravi cvet svako će raspoznati: on miriše svom livadom našom, drage nam Domovine i Evrope. A onaj što ne miriše – korov je najobičniji! Zapaljen biće na strnjici u vreme jesenjeg sazrevanja svih plodova, zajedno sa ostalom bocom.

Iako sa zakašnjenjem (još od Vuka, Gaja i Šafarika) Ćirilsko pismo treba, najzad,  da postane pismo svih Južnih Slovena. Ne samo što je ono garantovani simbol stvarne slobode srbskog, makedonskog, crnogorskog i bugarskog naroda, održanog i potvrđenog još preko petovekovnog osmanlijskog ropstva, nego je Ćirilica jedna od naše najsvetlije tradicionalne tekovine, (stvorene baš ovde među nama, na Balkanu, potekle od nas samih. (To se tek zove našom prvom slovenskom Istinom od koje uvek moramo polaziti).

Samo veliki narodi imadoše svoje sopstveno pismo. Srednjevekovna Srbija matica je ćirilskog pisma – jednog od pet pisama sveta kojima se danas služe živi narodi. Od Jadrana do Baltika i od Baltika do Tihog okeana sriču mala deca na ćirilici. Ne treba se stideti tog prostog narodnog pisma koje je uz to i najjednostavnije, najsavršenije i jedino fonetsko pismo sveta: trideset glasova kod Južnog Slovena – trideset znakova, bez ikakvih preglašenih i apostrofiranih slova! Stoga zaista, bilo bi vrlo moderno pisati tim prostim ćirilskim narodnim slovima.

Danas kada je naša Revolucija stvorila jugoslovensku naciju, isključujući s time oprečne nacionalističke strasti, u mogućnosti smo pitanje pisma postaviti samo stvarno kao pitanje, a ne više kao problem. Više to nije političko pitanje. (Kakvu ulogu u buduće može i sme odigrati katolički kler sa šakom zagriženih vernika, koji su nešto pre sto godina sprečili Gaja da uvede ćirilicu kod Jugoslovena pod austrijskom tiranijom). Danas je to sasvim lingvističko – pravopisno pitanje. A ništa lakše nego naučnim, dijalektičkim metodom dati pravo ćirilici kao pravom i jedinom južnoslovenskom pismu!

Ovo pitanje Ćirilice ističem ovde zbog svoga već poznatog stava, a koji je postao predmet rasprave i izvan medijalinih razmera, a ja, opet, tražeći svoju apsolutnu slikarsku istinu, nabasah na ovu slovensku usput.

Najzad, sasvim gord na svoje Prađedove-vitezove koji nam ostaviše pored velelepnih fresaka, manastira, utvrđenih gradova i pisane i usmene literature još i besmrtno sopstveno ćirilsko pismo (sa čim sve to mogu ja danas da ispišem), nisam mogao ostati leden kao slikar pred onim što je naš jedini, u istinu, kulturni ekspert kojeg zalivaju i ledeni talasi severnih mora, i nemirni Tihog okeana, kao i topli Sredozemlja, u čijem bazenu mu je i koren.

I , kada danas čujem  da „solunaški i sutjeskaški štosovi“ više ne pale, ja se sve više, naprotiv, upijam u kosti svih palih u ovome veku i mislim misao njihovu.

Medijala je kao „pokret“ zamišljena. Sa teorijom dosta barata, ali se do sada bez likovnih rezultata pokazala. Moje su simpatije dugo bile na njenoj strani, jer sam smatrao korisnim da se sa  Medijalom udruženo povede odlučna borba protiv obesnih „evropejaca“ što slikaju po receptu „obaveštenosti“ iz Zapadne Evrope. I sada, kao i pre, opominjem Medijalu da sama u tome poslu istrajati ne može, već i zato što je ona skup gladnih kurjaka koji samo znaju da se međusobno glođu i jedan drugome repove odgrizaju.

Otvoreno se sa Medijalom ne slažem, što većina Medijalaca mrzi sve što je „nacionalno“ kod umetnika, te ja smatram da Medijala zbog tog ide ka umetničkom putu bez smisla i korena. Pošto sam ubeđen da nacionalnosti (npr. jugoslovenska) moraju postojati još najmanje hiljadu godina, to zabranjujem da me iko više Medijalcem nazove. Ako Glavurtić (kao čelnik teoretske Medijale) stvarno želi da u srbskom i jugoslovenskom slikarstvu bude Darvin, objašnjavajući evoluciju nekih vrsta, a ne Mesija, onda Medijala, izigravajući nacionalno u toj karici vrsta, vrši promašaj i prestaje biti znamenje ovog podneblja. Jer, kad se Medijala odrekla svega što još nazivamo narodskim i ćirilskim, već u samom polaženju svome, onda kako će tek izneveravati ubuduće „stavove“ i „načela“ svoja, koja sada proglašava genijalnim! Ona stoga nema dubokih tragova stvaralaštva za sada. Zato Medijala još nije nikakav pokret.

Moj pokušaj da u Medijali pronađem to osnovno (nacionalno) nije uspeo. Prvi kongres Medijale kojeg sam sazvao 21.11.1961. leta u mom ateljeu na Zvezdari nije rešio problematično pitanje „nacionalnog“ u umetnosti kod Medijalaca.

Dakle, ne želim se danas odmah Medijali ili bilo kome drugom suprotstaviti bilo kakvim „Novim realizmom“ ili „Nacionalnom umetnošću“ jednostavno zato što ne verujem da se takva umetnost dekretom proglašenim može napraviti. Ali, u nekom sutra – sigurno! Pogotovu što danas i juče Medijala nije uspela oko sebe okupiti i istinski zagrejati sve one pozitivne, jake i mlade snage. Izvan Medijale se nešto nezadrživo lomi i širi što ona svojim teorijama ne može kontrolisati, isto kao što se nekada zapodenuta Medijala iza evropejske apstrakcije nije mogla ugušiti. Kuda je krenula srbska i jugoslovenska umetnost – češće se pitaju likovni kritičari Beograda. Odgovor neće tako brzo doći. Mi, umetnici, a ne oni, daćemo odgovor naciji svojom fanatičnom voljom za slikarskim poslom.

Zadovoljstvo mi čini veliko što sam rođen da sa svim snagama Nacionalnih Potencijala razbucam divu kamenac sa zdravih zuba, inače.
 
      LEDENI MILIĆ OD MAČVE
       KOSTUR RADOVANOV
         februara 1962.