Medijska bruka i sramota

U organizaciji Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca, veoma se često održavaju, naučni skupovi, tribine i okrugli stolovi putem kojih se, zasnovanim na naučnim istinama, afirmišu rodoljublje, slobodarstvo i druge vrednosti kojima se srpski narod vekovima ponosio. Te i druge akcije, posvećene obeležavanju značajnih datuma iz srpske nacionalne istorije, ostaju, nažalost, u nemilosti domaćih štampanih i elektronskih medija.

Iako je veoma dobro poznato da rad navedenog Udruženja počiva na negovanju i razvijanju slobodarskih tradicija i patriotskih osećanja, mediji uporno okreću leđa tim sadržajima koji, inače, u svim zemljama i civilizovanim nacijama predstavljaju neprikosnovenu svetinju. U celom se svetu, izuzimajući srpske medije, o istorijskoj prošlosti, ma kakva ona bila, piše nadugačko i naširoko, pri čemu se posebna pažnja posvećuje nacionalnim vrednostima.

Uređivačka politika većine srpskih medija, međutim, odbacuje svaku pomisao u vezi sa objavljivanjem sadržaja koji treba mladim naraštajima da usađuju saznanja i shvatanja o našoj istorijskoj prošlosti. Ljudima koji kreiraju uređivačku politiku takvi sadržaji, izgleda, nisu sveti, jer ih smatraju prevaziđenim. Po mnogima srpska ratna prošlost, priče o patriotizmu i slobodarstvu, tradicijama, ljudima poput Karađorđa, Stevana Sinđelića, vojvode Vuka i mnogih drugih srpskih velikana i junaka, nisu predmeti interesovanja današnjeg, savremenog, čoveka. Prilozi na te teme, kako otvoreno govore, ne podižu tiraže štampanih, odnosno gledanost i slušanost elektronskih medija.

Sve se to navodno gleda kroz prizmu tiražnosti, što je u stvari paravan iza kojeg se kriju naređenja i stavovi onih politika i partija koje stoje iza takvih medija i koje otvoreno govore da se treba okaniti okretanju u prošlost, već se, bez nje,  potpuno  posvetiti evropskoj budućnosti. Niko, naravno, nema ništa protiv zalaganja za lepšu budućnost sadašnjih i budućih generacija, ali odricanje od prošlosti ravno je duhovnom genocidu nad jednim -  u ovom slučaju srpskim narodom. A takav duhovni genocid godinama u Srbiji vrše mediji o čemu svedoči njhovo (ne) interesovanje za događaje čiji sadržaji itekako interesuju svakog Srbina u zemlji, a nesumnjivo i u dijaspori. Evo i nekoliko konkretnih primera.

Obeležavajući godišnjicu osvajanja Kajmakčalana u Prvom svestskom ratu i pogibiju legendarnog komandanta Dobrovoljačkog odreda, majora Vojina Popovića – vojvode Vuka, Udruženje ratnih dobrovoljaca je uputilo pozive gotovo svim štampanim i elektronskim medijima u Beogradu. U Ruskom domu, međutim, gde je održan ovaj skup,  osim petnaestodnevnog magazina “Odbrana”, nijedan list, nijedna televizija, čak i one koje sebi samozvano dodaju naziv “nacionalna”, a gledaocima se obraćaju sa: “Vaše pravo da znate sve”, nisu se udostojile da bar protokolarno zabeleže sećanje na ljude koji su ispisivali najslavnije stranice srpske nacionalne istorije. Nisu, međutim, mediji bili jedini koji su nastojali da ignoruišu i obezvrede akciju posvećenu prošlosti kojom se srpski narod od vajkada ponosi. Njima se, nažalost, pridružuju i neke državne institucije koje bi, inače, trebalo da prednjače u podršci  sličnim manifestacijama.

U konkretnom slučaju, na poziv da pošalju predstavnike u Ruski dom, oglušili su se, pored ostalih, predsednik Republike, Vlada Srbije, Vojska Srbije, Vojna gimnazija, Policijska akademija… Podsećanje na vojvodu Vuka i njegov Dobrovoljački odred, međutim, nije propustio Sinod Srpske pravoslavne crkve koji je poslao svoje predstavnike i  čiji je hor bio jedan od učesnika programa posvećenom srpskim ratnicima i njihovom proslavljenom komandantu.

Udruženje ratnih dobrovoljca, zajedno sa Vojnoistorijskim institutom, organizovalo je u Centralnom domu Vojske Srbije dvodnevni naučni skup “Ratno dobrovoljaštvo na prostorima Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu”. Tim povodom, svim štampanim i elektronskim medijima upućeni su pismeni pozivi, telefonski pozivi i obaveštenje preko Novinske agencije Tanjug o temi, mestu i vremenu ovog naučnog skupa. I na ovom skupu, mada je reč bila o temi o kojoj se prvi put posle Drugog svetskog rata moglo otvoreno i slobodno govoriti, ni traga ni glasa od predstavnika medija. A svima je bilo poznato da će o dobrovoljačkom pokretu govoriti više od trideset podnosilaca izveštaja – akademika, profesora doktora, doktora, magistara , istaknutih istoričara i drugih naučnih radnika. I ovom prilikom javnost nije bila u prilici da se upozna sa istinskim istorijskim draguljima, o kojima je nauka izrekla svoj sud. Veo tajne, kada je šira javnost u pitanju, i dalje je prekrivao dobrovoljno učešće ljudi koji su u borbu protiv fašističkih okupatora krenuli van sastava  Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda. Naučno je, naime, dokazano da su mnogi ljudi, bez ikakvih političkih pobuda, već iz čistog rodoljublja, stupali i u jedinice na čijem su čelu bili Draža Mihajlović, Kosta Pećanac i mnogi drugi čelnici jedinica formiranih na lokalnim nivoima. Javnosti je, nažalost, ostalo nepoznato da su na skupu razbijeni vladajući jednostrani i ideološki obojeni mitovi o dobrovoljaštvu na prostorima Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Jer, bez obzira što je nauka raskrinkala višedecenijske istorijske falsifikate o dobrovoljaštvu, oni (falsifikati) i danas za većinu naših ljudi i dalje ostaju neprikosnovene “istine”.

Primera poput navedenih bilo je proteklih godina mnogo. Naši mediji su, ignorišući ih, pali na ispitu iz etičkih standarda profesionalnog postupanja  mada ih na to, pored ostalog, obavezuje i Kodeks novinara Srbije. Lišavajući čitaoce, slušaoce i gledaoce ovih i sličnih sadržaja, mediji su, pored evidentne sopstvene bruke i sramote, naneli ozbiljnu štetu i ugledu informativnog sistema Srbije u celini. Ohrabrujuća je jedino činjenica što  Udruženje ratnih dobrovoljaca, i pored teškoća materijalne prirode s kojima se suočava, uspeva nekako da, u skromnim tiražima doduše, štampa zbornike na teme koje obrađuje na pomenutim skupovima. Ti pisani materijali, ako ništa drugo, ostaju kao trajna vrednost koju će, možda, neke naredne generacije znati da cene.