Sudbonosni dani

Ovih dana, ne samo za mene, već za celi srpski narod najvažnije pitanje je Kosovo i Metohija. Pogotovo što smatram a sada sam siguran da je za situaciju na Kosmetu isključivo kriva ekipa koja je došla na vlast 5 oktobra 2000 godine. Sedam punih godina, vladajuća ekipa, počevši od 5 oktobra 2000 godine - Đinđić i Koštunica, a posle od 12 marta 2003. godine Koštunica i Tadić, su krivci što su ćutali sve do 28 juna 2006. godine i na taj način doprineli da se stvori utisak da je vođstvo Srbije saglasno sa albanskim zahtevom o stvaranju nezavisne države Kosova.

Tek od 28 juna 2006. godine čuo se glas vodećih političara Srbije, posebno Koštunice, da je Kosovo i Metohija ‚bilo srpsko i da će ostati srpsko’. Doduše, i sami su priznali da su malo sa zakašnjenjem podigli svoj glas, jer je narod odmah posle 5 oktobra 2000. godine s pravom očekivao da će vođe izvedene demokratske revolucije, a koja je pozdravljena sa oduševljenjem u celom slobodnom svetu to odmah učiniti.

Ostatak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji verovao je da će prestati najbrutalnije nasilje započeto sa 10 junom 1999. godine od strane povratnika Albanaca a uz njih pridruženog šiptarskog ološa iz Albanije koji su odmah započeli sa upadima u srpske stanove, kuće i imanja uništavajući sve što je srpsko dajući im do znanja da žele da što pre napuste Kosovo i Metohiju.

Šta je srpski narod očekivao?

Da se taksativno ukaže na sledeće:

Ad 1. Padom Miloševića verovalo se da će već prvih dana Đinđić zatražiti prekid nasilja i omogućavanje srpskom narodu sigurnog života, barem od UNMIK-a i jedinica NATO alijanse. Međutim, na najveće iznenađenje, nasilje se nastavilo a glas Đinđića a posle i Koštunice se nije čuo. Zbog toga su svi poverovali da Srbiju više Kosovo i Metohija ne itneresuje i da se srpsko vođstvo pomirilo sa gubitkom svojih vekovnih, istorijskih pokrajina.

Đinđić kao i cela ekipa sa kojom je došao na vlast, kasnije Koštunica i cela njegova ekipa, nisu smeli da ćute jer su danima slušali priče vodećih ljudi Evrope i SAD ‘da bi sprečili humanitarnu katastrofu milion Albanaca koje je Milošević proterao sa njihovih imanja’, naredili bombardovanje naše zemlje i slanjem NATO jedinica na Kosovo, da obezbede Albancima povratak na njihova imanja.

Mada to nije tačno, jer su Albanci bežali od bombardovanja, a treba istaći ono što je najglavnije: vratiše se Albanci na svoja imanja sa ruljom šiptarskih terorista iz Albanije, koji su za nekoliko dana izbacili Srbe iz njihovih stanova, kuća i imanja, primenjujući sve vrste nasilja počevši od pljačkanja, kidnapovanja do ubijanja, uništavajući sve što je dokaz vekovnog postojanja srpskog naroda na tim prostorima. O svemu naša štampa je pisala ali se nije čuo glas naših predstavnika u svetu a pogotovo onih u OUN-u da sada treba: ‘spasavati Srbe od humanitarne catástrofe jer ih se želi pošto poto proterati sa njihovih vekovnih ognjišta’.

Niko od naših (Predsednik, Premijer ili Skupština) nije podigao glas da se to čuje do UNMIK-a i Saveta Bezbednosti, pa čak se nije tražilo ni od predstavnika stranih ambasada u Beogradu da obaveste svoje vlade o tim nasiljima. To je trebalo uraditi prilikom svakog šiptarskog nasilja.

Ad 2. Isto tako niko ni jendu reč nije izgovorio o slučaju Srba u Hrvatskoj. Naime, celi svet je danima slušao kako Tuđman i njegovi viču “Srbi su podigli oružanu pobunu protiv Hrvatske čiji su građani. Hrvatska ima pravo da uguši pobunu svim sredstvima i povrati suverenitet i teritorijalni integritet na svojoj teritoriji, jer Srbi nikada nisu imali svoju državu na prostorima Hrvatske i nikada je neće imati sve dok god bude poslednjeg Hrvata’. Nisu zaboravili da i to podvuku!
Podvlači se, niko baš niko, da podigne glas u ima Srbije! A, čiji su građani bili Šiptari koji su podigli oružanu pobunu protiv države: takođe treba da se podvuče da niko nije uzviknuo da Šiptari nikada nisu imali državu na prostorima srpske države.

To su dve vrlo važne stvari i danas bi bila sasvim druga situacija da se prethodnih godina, kada su došli na vlast da su sa tim opšte poznatim činjenicama obavestili svet.

Ad. 3. Još 1217. godine, krunom rimskog Pape Honorija II i 1219. godine krunom Svetog Save, Stefan Prvovenčani, sin Stefana Nemanje, osnivača dinastije Nemanjića krunisan je za srpskog Kralja na prostorima Kosova i Metohije. U to vreme niko nije pominjao bio kakvu albansku ili šiptarsku državu. Ako to nisu znali državnici iz SAD čija država postoji svega 250 godina, te ih ne interesuju evropske države sa svojom hiljadugodišnjom istorijom, to znaju političari  i državnici Evrope koji su ponosni na prošlost svojih država a to je i slučaj sa našim narodom.

Ad. 4. Svaki obrazovani Evropljanin zna da su Srbija i druge u to vreme nezavisne države na Balkanu (Grčka, Bugarska, Rumunija, Crna Gora) postojale sve do kraja XIV odnosno XV veka, kada su Osmanlije provalile i okupirale celokupno Balkansko poluostrvo uništivši sve do tada velike, slobodne i nezavisne države među kojima se ponovo podvlači nije bilo nikakve albanske države. U turskim zvaničnim spisima (Defteri) iz XVI veka prvi put se pominju šiptarska imena kao stanovnika u tim krajevima. Osmanlijsko carstvo protsiralo se skoro do Beča a Ugarsku sa Peštom su držali skoro dva veka. To znaju ne samo evropske države već i celi svet.

Ad. 5. Pitanje Turaka i njihove vladavine na Balkanu konačno je rešeno Londonskim ugovorom 1912/1913 godine. Tada se prvi put pominje albanska država koja je bila stvorena 1912. godine na izričit zahtev Austrougarske o Italije. Tada je rešeno pitanje granica između Srbije, Crne Gore i Grčke i novostvorene albanske države. Granica između tih zemalja nije bila predmet raspravljanja ni posle Prvog svetskog rata (1919. godine), a ni posle Drugog svetskog rata (1945. godine). Čak ni Rezolucijom 1244 nije bio doveden u pitanje suverenitet i integritet SR Jugoslavije.

Ad. 6. Treba ukazati da su naši odgovorni državnici danonoćno I oduševljeno uzvikivali: ‘Evropo, Evropo mi jedva čekamo da nas primiš u svoje redove!’ U tome se nariočito isticao predsednik Tadić. Izražavao je spremnost da prihvatimo sva pravila EU ali nikada i ni jendnog momenta nije uzviknuo ili bolje reći zatražio od Evrope da naredi Šiptarima da prestanu sa nasiljem nad srpskim stanovništvom jer su i oni deo Evrope.

Ako predsednik ili premijer nisu to uradili zašto to nisu uradili njihovi brojni savetnici?

Ad. 7. I na kraju to naše srpsko rukovodstvo trebalo je podsetiti da nisu na vlast došli zahvaljujućI Evropi ili Americi i zbog toga treba voditi računa ako ne o svome onda o dostojanstvu naroda koji je za njih glasao. Zato je potrebno da izbegavaju ljubljenja sa političarima Austrije, Italije koji im u lice kažu da su za Ahtisarijev plan koji im otima pokrajine koje su bile kolevka srpske državnosti, duhovnosti, istorije I kulture.

Nikakva ‘frustriranost’ Šiptara a čega se boje neke ličnosti bilo sa ove ili one strane okeana neće uplašiti srpski narod jer on ima istorijsko, bolje rečeno vekovno, iskustvo u borbi za svoju svetu kosovsko-metohijsku zemlju. Ni jedan narod a pogotovo srpski nema ni jednog razloga da se odrekne svoje istorije koja je bila slobodarska i na kojoj su se vaspitavale brojne generacije srpskog naroda.