Na evropskom Zapadu, Hrišćanstvo je počelo postepeno da se transformiše u humanizam. Dugo vremena i sa naporom, Bogočovek je umanjivan, i bio promenjen, sužen i konačno sveden na čoveka: na nepogrešivog čoveka u Rimu i jednako „nepogrešivog“ čoveka u Londonu i Berlinu. Tako je papizam došao u jednakost, uzimajući sve od Hrista, zajedno sa protestantizmom, koji traži malo od Hrista, a često i ništa.
I u papizmu i u protestantizmu, čovek je postavljen na mesto Bogočoveka, i kao najviša vrednost i kao najviši kriterijum. Bolno i tužno isptravljanje Bogočovekovog dela i učenja je postignuto.
Čvrsto i tvrdoglavo, papizam je pokušao da zameni Bogočoveka čovekom, dok dogmom o nepogrešivosti pape – čoveka, Bogočovek nije jednom i za svagda zamenjen prolaznim, „nepogrešivim“ čovekom; jer sa ovom dogmom, papa se jasno i odlučno objavio kao nešto više, ne samo od čoveka, već i od Svetih Apostola, Svetih Otaca, Svetih Vaseljenskih Sabora.
Sa ovom vrstom odlaska od Bogočoveka, od Vaseljenske Crkve kao Bogočovečanskog Organizma, papizam je prevazišao Lutera, osnivača protestantizma. Tako, prvi radikalni protest u ime humanizma protiv Bogočoveka Hrista i Njegovog Bogočovečanskog Organizma – Crkve – treba da se traži u papizmu, a ne u luteranizmu.
Papizam je u stvari prvi i najstariji protestantizam.
Mi ne bi trebali da sami ovo činimo. Papizam je zaista najradikalniji protestantizam, jer je preneo osnovu Hrišćanstva sa večnog Bogočoveka na prolaznog čoveka. I ovo je proglašeno kao najviša dogma, što znači: najviša vrednost, najviše merilo svih bića i stvari u svetu.
A protestanti su samo prihvatili ovu dogmu i razradili je u zastrašujućoj veličini i detaljima. U suštini, protestantizam nije ništa drugo, do generalno primenjeni papizam. Jer u protestantizmu, osnovni princip papizma je sproveden u život od strane svakog čoveka pojedinačno. Nakon primera nepogrešivog čoveka u Rimu, svaki protestant je klonirani nepogrešivi čovek, jer pretenduje na ličnu nepogrešivost u stvarima vere. Može se reći: protestantizam je vulgarizovani papizam., samo lišen tajni, vlasti i moći.
Kroz svođenje Hrišćanstva, sa svim njegovim Bogočovečanskim večnim kvalitetima, na čoveka, Zapadno hrišćanstvo je pretvoreno u humanizam. Ovo može izgledati paradoksalno, ali je istinita, neoboriva i neizbrisiva istorijska stvarnost. Jer je Zapadno hrišćanstvo, u svojoj suštini, najodlučniji humanizam; jer je proglasilo čoveka kao nepogrešivog i jer je pretvorilo Bogočovečansku religiju u humanističku religiju.
A da je ovo tako, pokazuje se činjenicom da je Bogočovek oteran na nebesa, dok je Njegovo mesto na zemlji ispunjeno Njegovom „zamenom“, Vicarius Christi – papom. Kakvo tragično delo alogike: uspostaviti zamenu za svuda prisutnog Boga i Gospoda Hrista! Ali to delo je ovaploćeno u Zapadnom hrišćanstvu: Crkva je pretvorena u državu, papa je postao vladar, biskupi su proglašeni za kneževe, sveštenici su postali vođe klerikalnih partija, verni su proglašeni za papske podanike.
Jevanđelje je zamenjeno vatikanskom zbirkom kanona; Jevanđeska etika i metodi ljubavi su zamenjeni kazuistikom, jezuistikom, i „svetom“ inkvizicijom. Šta sve ovo znači? Sa sistematskim uklanjanjem i uništenjem svega što se ne klanja papi, čak sa prisilnim preobraćenjima u papsku veru i spaljivanjem grešnika u slavu krotkog i blagog Gospoda Isusa!
Nema sumnje da sve ove činjenice dovode do neodoljivog logičkog zaljučka: na Zapadu nema Crkve, ni Bogočoveka, i zato tamo nema istinskog Bogočovečanskog društva u kome su ljudi smrtna braća i besmrtni drugovi.
Humanističko hrišćanstvo je u stvari najodlučniji protest i ustanak protiv Bogočoveka Hrista i svih Jevanđelskih, Bogočovečanskih vrednosti i merila. A čak i ovde je očigledna omiljena evropdka težnja, da svede sve na čoveka kao na osnovnu vrednost i osnovnu meru. A iza toga stoji jedan idol: Menschliches Allzumenschliches. (svečovečanski čovek).Sa redukovanjem hrišćanstva na humanizam, Hrišćanstvo je bez sumnje, uprošćeno, ali i u isto vreme – uništeno! Sada kada je zamena Hrišćanstva sa humanizmom bila postignuta, neki u Evropi traže povratak Bogočoveku Hristu!
Međutim, krici individualaca u protestantskom svetu – „Zuruck zum Jesus! Back to Jesus!“ – jesu prazni krici u tamnoj noći humanističkog „hrišćanstva“, koje je napustilo vrednosti i mere Bogočoveka i sada se guši u nemoći i očajanju, dok iz dubine prošlih vekova odjekuju gorke reči, melanholičnog Proroka Jeremije: „Proklet je čovek koji se uzda u čoveka!...“
U široj istorijskoj perspektivi, Zapadna dogma o čovekovoj nepogrešivosti nije ništa drugo nego pokušaj da se oživi i obesmrti umirući humanizam. To je poslednja transformacija i konačna glorifikacija humanizma.
Nakon racionalističkog Prosvetljenja u osamnaestom veku i kratkovidog Pozitivizma u devetnaestom, ništa drugo nije ostalo evropskom humanizmu, nego da se raspadne u sopstvenoj nemoći i protivrečnostima. Ali u tom tragičnom trenutku, religiozni humanizam je došao u pomoć i sa dogmom o nepogrešivosti čoveka, spasio evropski humanizam od bliske smrti.
I iako, dogmatisan, Zapadni hrišćanski humanizam nije mogao da ne apsorbuje sve kobne protivrečnosti evropskog humanizma, koji su sjedinjeni u jednoj želji: da protera Bogočoveka sa zemlje. Jer najvažnija stvar za humanizam jeste da čovek bude najviša vrednost i mera. Čovek, ne Bogočovek.
Prema našem Pravoslavnom osećanju: Hrišćanstvo je Hrišćanstvo samo i jedino kroz Bogočoveka, kroz Njegovu Bogočovečansku ideologiju i Bogočovečanske metode. To je osnovna istina radi koje ne mogu biti pravljeni kompromisi.
Samo kao Bogočovek, Hristos je najviša vrednost i najviša mera.
Čovek treba da bude istinoljubiv i čvrst do kraja: ako Hristos nije Bogočovek, onda je On najdrskija prevara, jer je Sebe proglasio za Boga i Gospoda. Ali Jevanđelska istorijska stvarnost neodoljivo pokazuje i dokazuje da je Isus Hristos u svemu i u svim stvarima, savršeni Bogočovek.
Prema tome, čovek ne može biti Hrišćanin, bez vere u Hrista, kao Bogočoveka i u Crkvu kao Njegovo Bogočovečansko Telo, u kome je u potpunosti ostavio Svoju Čudesnu Ličnost.
Spasavajuća i životodavna sila Hristove Crkve, leži u večno živoj i svuda prisutnoj Ličnosti Bogočoveka. Bilo kakva zamena Bogočoveka čovekom, i bilo kakvo provejavanje hrišćanstva da bi tako pokupili samo ono što zadovoljava čovekovo individualno prvenstvo i razum, pretvara Hrišćanstvo u plitki i nemoćni humanizam.
Izuzetna važnost Hrišćanstva za stvaranje, leži u životodavnom i nepromenjivom Bogočovečanstvu, kojim modeluje čovečanstvo kao celinu, dovodeći ga iz tame nepostojanja u svetlost Svepostojanja. Samo svojom Bogočovečanskom silom, Hrišćanstvo je so zemlje, so koja spasava čoveka od truljenja u grehu i zlu. Ako se rastvara u različitim humanizmima, Hrišćanstvo postaje bledo, postaje so koja je izgubila ukus, beskorisna, podobna da se zgazi i izbaci.
Svaka težnja ili pokušaj da se Hrišćanstvo zameni duhom vremena, sa prolaznim pokretima i režimima određenih istorijskih razdoblja, oduzima od Hrišćanstva onu posebnu vrednost koja je čini jedinom Bogočovečanskom religijom u svetu.
U Pravoslavnoj filosofiji društva, pravilo iznad pravila glasi: ne prilagođavati Bogočoveka Hrista duhu vremena, već pre prilagođavati duh vremena duhu Hristove večnosti – Hristovog Bogočovečanstva. Samo na ovaj način, Crkva može sačuvati životodavnu i nezamenjivu Ličnost Bogočoveka Hrista i ostati Bogovčovečansko društvo, u kome su ljudi braća i žive uz pomoć Božije ljubavi i pravde, molitve i posta, krotosti i smirenosti, dobrote i mudrosti, miostinje i vere, ljubavi Božije i ljubavi prema bližnjem, i svim ostalim Jevanđelskim vrlinama.
Prema Bogočovekovoj filosofiji života isveta, čoveka, društva, naroda i države jeste da se prilagode Crkvi kao večnom idealu, ali se Crkva niakd ne sme prilagođavati njima – još manje da im se potčinjava.
Narod ima istinsku vrednost samo dok živi u jevanđelskim vrlinama i ovaploti u svoju istoriju Bogočovečanske vrednosti. Šta se primenjuje na narod, primenjuje se i na državu. Cilj naroda kao celine je isti kao i cilj pojedinca: da ovaploti u sebi Jevanđelsku pravdu, ljubav, svetost; da postane „sveti narod“ – „narod Božiji“ – koji u svojoj istoriji objavljuje Božanske vrednosti i vrline (1: pet. 2:9-10; 1:15-16).
***
Pitaće nas, koji su konkretni plodovi Bogočovečanskog društva? Kako to, da je upravo na polju Pravoslavnog zračenja, došlo do pojave „najradikalnijeg sekularizma u ljudskoj istoriji“? (Joseph Piper). Zar ne postoji takođe Istočni „humanizam“ (kao bivši „cezaro-papizam“, itd.)?
Uspeh ateističkog društvenog humanizma na tlu Pravoslavlja; zar to nije dokaz „nesposobnosti Pravoslavlja“ da reši najosnovnije društvene probleme?
Činjenica je da svet leži u grehu i zlu. Svođenje svega na čoveka je u stvari atosfera u kojoj grešna ljudska priroda i čovek uopšte – bez obzira gde se nalazi – živi i diše, i nešto prema čemu teži. Prema tome, nije čudo, da talasi ove grešnosti, slično talasima evropskog pseudohrišćanskih otrova, sa vremena na vreme zapljuskuju i Pravoslavne narode.
Međutim, jedna star je neopozivo istinita: Pravoslavna Crkva nije nikad eklisiološki dogmatizovala bilo kakvu vrstu humanizma, dok mi govorimo o „cezaro-papizmu“ ili nekom drugom „-izmu“. Uz snagu izvornog i neiskvarenog Bogočovečanstva i Jevanđelske punoće istine, i kroz stalni poziv na pokajanje u vezi sa svim što nije od Bogočoveka, Ona je sačuvala, silom Duha Svetoga, mudrost i neporočnost svoje duše i srca. I ovim, Ona je ostala i nastavlja da bude „so“ zemlje, čoveka i čovečanstva.
Sa druge strane, nesreća Zapadnog hrišćanstva leži upravo u činjenici, da je, ili ispravljanjem slike Bogočoveka, ili njenim odbacivanjem, pokušalo da još jednom predstavi demonizovani humanizam, tako karakterističan ljudskoj prirodi – a gde?
U srcu samog Bogočovečanskog organizma – Crkve, čija suština leži upravo u oslobađanju čoveka od toga. A kroz njega i sva polja života, ličnosti i društva, proglašavajući to kao vrhovnu dogmu, kao univerzalnu dogmu. Uz ovo, demonizovana intelektualna gordost čoveka, sakrivena pod ogrtačem Crkve, postaje dogma vere, bez čega nema spasenja!
Užasno je misliti, mnogo manje govoriti: uz ovo, jedina „radionica spasenja“ i sazrevanje Bogočovečanstva u ovom svetu, je postepeno pretvoreno u demonizovanu „radionicu“ nasilja nad svešću i dehumanizaciju! Radionica unakaženje Boga i čoveka, kroz unakaženje Bogočoveka!
Pravoslavna Crkva nije proglašavala otrove, ni grehe, ni humanizam, ni zemaljski društveni sistem kao dogmu – niti kroz Sabore, ni kroz „Telo“ Vaseljenskih Sabora. Dok Zapad, avaj, samo to i radi. Poslednji dokaz: Drugi Vatikanki Koncil.
Pravoslavna vera. U Njoj, pokajanje je neophodna sveta vrlina; i Crkva uvek zove na pokajanje. Na Zapadu, pseudohrišćanska vera u čoveka ne priziva na pokajanje; naprotiv, ona „sveštenički“ obavezuje na održavanje ove, kobne za čoveka, homo-idolizacije, pseudohrišćanskih humanizama, nepogrešivosti, jeresi, i gordo smatra, da ni u kom slučaju to nisu stvari, za koje neko treba da se pokaje.
Savremeni ateistički društveni humanizam – ideološki i metodološki – je u svemu plod i izum pseudo-hrišćanske Evrope, oženjen našom sopstvenom grešnošću. Pitaju nas: kako je stigao na tle Pravoslavlja?
To Bog proverava trpljenje pravednih, posećuje decu za grehe otaca i objavljuje snagu Svoje Crkve, vodeći je kroz vatru i vodu. Jer, prema rečima, Bogomudrog Makarija Egipatskog, to je jedini put istinskog Hrišćanstva: „Gde god je Duh Sveti, tamo sledi, poput senke, gonjenje i borbe... Neophodno je da istina bude proganjana.“
Šta su, sa druge strane, plodovi Bogočovečanskog društva (Crkve)? Svetitelji, Mučenici, i Ispovednici. To je njegov cilj, njegovo sredtsvo i smisao, to je dokaz njegove nerazrušive snage. Ne knjige, biblioteke, sistemi i gradovi – sve su to stvari koje su prisutne danas, a sutra ih nema. Različiti pseudo-hrišćanski humanizmi ispunjavaju svet knjigama, dok Pravoslavlje ispunjava svet Svetima. Hiljade i stotine hiljada, čak miliona Mučenika i Novomučenika, palih za Veru Pravoslavnu – to je plod Bogočovečanskog društva.
Tako čini čuveni Fransoa Murijak, rimokatolik, na mračnom horizontu savremenog sveta, sa svakim danom sve više i više guranog u tamu, u Evropi rođenog, dušepogubnog homo-idolopoklonstva, videći samo jednu svetlu tačku, koja daje nadu za budućnost ovog sveta: okupanog u krvi Mučeničke i Novmučeničke Vere. Pravoslavne Vere.
Ali na Zapadu? Oni niti znaju za Crkvu, niti za stazu, niti za put iz beznađa; sve je potopljeno u dušepogubnu idolatriju, u ljubav prema zadovoljstvima, samoljublje i ljubav prema pohotama. Sada u Evropi vidimo renesansu politeizma.
„Lažni Hristosi“, lažni bogovi koji su zarazili Evropu i koji su iz nje izvezeni na tržište sveta, imaju za svoj glavni zadatak, ubijanje čovekove duše – jedinstvenog blaga za čoveka u svim svetovima i na taj način čine nemogućim i samu mogućnost za izvornim društvom.
U pisanju ovoga, mi ne pišemo istoriju Evrope, njenih vrlina i mana, niti istoriju evropskih lažnih crkava. Mi samo iznosimo suštinu njene ontologije, silazeći u jezgro evropske intelektualne gordosti, u njeno demonsko podzemlje, gde se nalaze crni izvori, čije vode prete da otruju svet.
Ovo nije presuda Evropi, već srdačni molitveni poziv, ka jedinom putu spasenja, kroz pokajanje.
