Koliko je moćan grobar ćirilice (2. deo)

(prvi deo članka imate na sledećoj vezi: https://www.enovosti.info/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=32671)

 KATOLIČKA  CRKVA  KAO  NAJVEĆA  FINANSIJSKA 
SILA 20.  VEKA
 
 
U 70-tim godinama finansijske rezerve Vatikana bile su enormno visoke. Samo njegove likvidne kapitalne rezerve dostigle su astronomske brojke. One se odnose na njegova posedovanja deonica na Berzama i druge unovčive vrednosti. Po najkonzervativnijim proračunima Vatikan je najveći svetski deoničar – 5-10 milijardi dolara 1970/71.g.
 
Glavni partneri Vatikana u novčanim transakcijama su nekatolici, protestanti, Jevreji, pa čak i ateisti koji drže svetski ugledne i pouzdane banke i novčarske firme. Tako su finansijske transakcije vatikanskog novca godinama vodili veliki bankarski koncerni J.P.Morgan u Njujorku (većinom za američke investicije), Hambros Bank London za britanske investicije i Švajcarska Kreditna Banka za evropske investicije. Vatikanske banke – Rimska, Komercijalna i Banka Sv. Duha, kao i mnoge druge manje poznate ali jednako vešte, takođe su vodile i umnožavale apostolske milijarde širom globusa.
 
 
 
Ne sme se zaboraviti da su gore navedeni oblici samo tekuća novčana sredstva Svete Stolice. Mi smo potpuno isključili raznovrsna vlasništva nekretnina, zemljišta, industrijske i trgovačke koncerne koje Katolička crkva poseduje ili kontroliše u Italiji, Španiji, Nemačkoj, Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi. Dodajmo tome i njenu imovinu u Aziji, Africi i Australiji. Zapravo, stvarnu vrednost kolosalne crkvene imovine sasvim je nemoguće izračunati.
 
Treba se prisetiti da Vatikan, ili bolje rečeno Sveta Stolica, poseduje na hiljade i hiljade crkava, katedrala, manastira i raznih drugih crkvenih građevina širom Zapadnog sveta. Kolika je novčana vrednost svih tih građevina ili zemljišta na kome one stoje? Koliko na primer vrede najveće crkve poput bazilike Sv. Petra u Rimu, Notr Dam u Parizu ili Sv. Patrik u Njujorku? Zatim, ne treba zaboraviti veliku imovinu koju poseduju arhijereji svuda po katoličkim, protestantskim pa čak i nehrišćanskim zemljama. Mi smo napravili kraći pregled takve imovine u SAD čija vrednost doseže milijarde dolara, i u stalnom je porastu. Takav isti proces se odvija u mnogim zemljama, uključujući i Englesku i ostatak Evrope.
 
Tvrdnja da takvu imovinu Katolička crkva ne poseduje tako je klimava i labava, kao i tvrdnja da ista mora imati zemaljsko blago da bi mogla delovati duhovno. To je slično onom primeru komunističke vlade “koja ne poseduje ništa pošto je sve vlasništvo naroda”, dok ustvari ona posjeduje sve, a narod u stvarnosti ništa. Kada Katolička crkva kupuje ili prodaje nešto, biskup stavlja svoj potpis, što znači da njegova “stolica” prima novac i postaje vlasnik. Bilo da je transakcija ograničena na dijecezu, bilo da je vodi nacionalna jerarhija, ili sam Vatikan, zapravo je nevažno, jer konačno to postaje vlasništvo Katoličke crkve.
 
Većina katoličkih zemalja oslobađa Katoličku crkvu od plaćanja bilo kakvih poreza i nameta. To omogućuju tzv. konkordati (specijalni ugovori) između neke države i Svete Stolice kojima se pod kapom “uređenja međusobnih odnosa” ustvari privileguje Katolička crkva. Glavne tačke takvih konkordata su: već spomenuto izuzeće od plaćanja poreza, zatim povratak eventualno oduzete imovine od neke bivše vlasti, zatim finansiranje Crkve od strane Države (što znači da poreski obveznici moraju davati za Katoličku crkvu), kao i davanje što većeg uticaja Katoličkoj crkvi u društvu kroz obrazovni, medijski....i druge sisteme. Naravno da postoje razne varijacije takvih ugovora, ali navedene tačke su suštinski elementi istih. Sve ostalo zavisi koliko je neka Država spremna da da Katoličkoj crkvi. Pošto su takvi Ugovori uvek najkorisniji za katolički kler i Crkvu kao instituciju, pa praktično niko drugi nema koristi od njih, nije sasvim jasno zašto države sklapaju takve sporazume sa Svetom Stolicom (Crkvom), a s kojima državni budžet gubi ogroman novac.
Ređi slučaj su države koje same skupljaju porez za crkvu putem tzv. ”crkvenog poreza”. To je slučaj s Nemačkom, gde država primorava građane da plaćaju crkveni porez – Kirchensteuer. To je počelo s Vajmarskim Ustavom iz 1919., a potvrđeno konkordatom između Hitlera i Vatikana 1933. Ta bizarna praksa je nastavljena i posle II Svetskog rata. To je bilo moguće jer je na vlasti bila prokatolička Vlada, tzv. hrišćanski demokrati - CDU. Ona je nametnula narodu ne samo neželjeni crkveni porez, nego je stavila državnu mašineriju na raspolaganje Crkvi. U 1972. g. protestantske Crkve su izvukle od poreskih obveznika 1,5 milijardu DM, a Katolička 1,2 milijarde. Inače, u Nemačkoj je 51% protestanata prema 44% katolika.
 
 
Iako Nemačka nije jedina, u njoj je politički katolicizam najduže dominirao. U svim zemljama gde su na vlasti tzv. hrišćanske demokratske stranke ili kraće “demohrišćani” (a koje su zapravo Katoličke Partije) one marljivo propagiraju interese Katoličke crkve. Ako one još imaju i nacionalni predznak, onda je zasigurno reč o sprezi nacionalizma i klerikalizma. A to je sprega koja se kroz istoriju pokazala vrlo štetnom i opasnom po narode.
 
Čak i u visokopostotno protestantskoj Engleskoj, Vatikan ima svoje finansijske interese i investirao je stotine miliona, na primer u S.N.I.A.- Viskoza korporaciju. Slični koncerni u koje je Vatikan investirao i re-investirao postoje širom Evrope.
 
 
 
NEDOKUČIVE MILIJARDE KATOLIČKE CRKVE
 
 
Katolička crkva ima i onu drugu vrstu blaga koje, iako ne možemo doslovce računati kao poslovnu imovinu, ipak je stvarno, konkretno i vrednosno. To su ona nedokučiva i češće nevidljiva duhovna blaga u njenom vlasništvu. Nekima vrednost raste iz dana u dan jedino iz razloga što ona postoje. Druga se eksploatišu kroz religiozne osećaje, nadu i strah vernika.
 
Katolička crkva je najveći vlasnik istorijskih, arhitektonskih i umetničkih
 građevina na svetu. Neke datiraju iz prvih vekova hrišćanstva. One čine umetničku, kulturnu, religioznu i nacionalnu baštinu i neprocenjive su u savremenom platežnom računanju. Na primer, ako se ograničimo samo na Italiju, koliko u novcu vrede katedrale u Firenci i Pizi, bazilika Sv. Marka u Veneciji, ili samo četiri glavne rimske bazilike – Sv. Petra, Sv. Pavla izvan Zidina (vatikanskih), Sv. Jovana Lateranskog i Sv. Marije Velike – kada bi one bile stavljene u prodaju? Znamo da Katolička crkva poseduje na stotine takvih umetničkih i istorijskih građevina širom Evrope, a njihova vrednost je neizračunljiva.
 
One često u svom sastavu imaju crkvene objekte koji su kroz vekove nakupili vredne umetničke predmete, što dodatno uvećava njihovu vrednost. Na primer, jedan stari zlatni kalez osim svoje vrednosti u zlatu, još je sto i hiljadu puta vredniji zbog svoje starosti i istorijskog značaja. Riznice poznatih katedrala, bazilika i crkava prepune su takvih predmeta, a čija  vrednost je neprocenjiva upravo zbog njihove istorijske vrednosti i starosti. Dodajmo tome i bezbrojne kipove svetaca, mučenika, anđela… ulepšane zlatom, srebrom i dragim kamenjem, a kojima su ukrašene katoličke crkve na sve strane. Njihova cena bi dostigla na stotine miliona dolara.
 
Ali ni to nije sve. Katolička crkva je najveći i najstariji sakupljač umetničkih predmeta svih vremena. Najslavniji slikari, vajari i razni umetnici zapadnog sveta, od prvih vekova hrišćanske ere pa do našeg vremena, radili su za nju i doprinosili ulepšavanju njenih građevina. Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Ticijan, Rafael, Botičeli, Đoto, Mantenja…da spomenemo samo nekolicinu koji su crkvi ostavili mnoga svoja najbolja majstorska dela. Mnoge pape su razmetljivo i nemilice trošile na gradnju i raskošno ukrašavanje crkvenih objekata, iako Hristos i Apostoli nisu ni spomenuli gradnju hrišćanskih hramova.
Razmislimo o umetničkim delima koja crkva poseduje širom Evrope. Ne zaboravimo ni ona u samom Vatikanu. Može li iko proceniti vrednost Sikstinske kapele? Dalje, tu su i brojne rimske i grčke skulpture u vatikanskim galerijama. Osim toga, Vatikan poseduje na hiljade rukopisa čija vrednost se može donekle izraziti u milionima dolara. Poznata je činjenica da se umetnička dela mogu naći u svakoj većoj, ili čak manjoj katoličkoj crkvi po celoj Evropi. I tako, već zbog samog njihovog posedovanja i stalnog porasta protokom vremena, Katolička crkva je najveći „umetnički“ milijarder sveta. Vatikan je 1971. g. odredio popis svega umetničkog blaga u svetu, i biskupi su dobili uputstvo da svi župnici moraju napraviti inventar svih umetničkih dela u svim crkvama i uz pomoć stručnjaka izračunati njihovu novčanu vrednost. I dao upozorenje „da će svaki sveštenik koji bude prodao neko umetničko delo bez dozvole izgubiti svoje mesto, ured, i biti ekskomuniciran“.
 
Neki biskupi, čak i kardinali, otvoreno su zastupali prodaju takvog blaga i otvaranje fondova za pomoć siromašnima. Za vreme Svetskog biskupskog sinoda održanog u Rimu 1971. godine, kardinal Hinen (engleski kardinal Primat i nadbiskup Vestminstera) predložio je da „papa treba da ohrabri katoličke crkve da prodaju deo svog blaga, i tako pomognu siromašnima ovog sveta“ (a po Hristovom uputstvu). Njegov predlog je bio ovakav: crkve i manastiri treba da pregledaju svoje riznice i da vide šta bi se moglo prodati, jer u njima ima na stotine i hiljade kaleza, posuda, pribora… i sličnih predmeta koji se ne koriste i samo skupljaju prašinu. Njih bi trebalo prodati i za taj novac kupiti hranu za ljude koji oskudevaju i gladuju. On je dalje rekao da bi Sveta stolica trebalo da dâ dobar primer ostalima, i u tu svrhu proda neka od majstorskih dela iz svoje bogate kolekcije! Verovatno pogađate kakav je bio odgovor Vatikana na ovaj samarićanski predlog.
 
Osim umetničke i istorijske baštine crkve, najunosnije ulaganje u njen multimilijarderski portfelj je svakako nemerljivost njenih religioznih atributa. Oni su njen najvredniji kapital, jer većina njenih pripadnika priznaje je kao svoju duhovnu gospodaricu, majku i apotekaricu koja zna da pripremi potreban lek. Zato oni žele da svojim novcem i zemaljskim blagom zadobiju njenu naklonost, ili da kroz njeno posredovanje steknu naklonost Neba.
Mi smo se u ranijim poglavljima osvrnuli na prošlost, kada su mase vernika iz svih delova Evrope dolazile u Rim za vreme Prve Jubilarne Godine 1300. Videli smo kako su hodočasnici iz Engleske, Škotske, Irske dolazili da iskažu poštovanje prema grobu Sv. Petra i tamo ostave svoje darove. Vremena su se promenila, ali bilo bi pogrešno misliti da je ta praksa nestala. Nisu to više onako spektakularna ispoljavanja masovne pobožnosti kao u srednjem veku, ali i ova savremena su donekle njima slična. Današnji vernici i hodočasnici pristižu u luksuznim automobilima, brzim vozovima i interkontinentalnim avionima. Taj fenomen našeg vremena – masovni turizam – daleko je profitabilniji od nekadašnjeg srednjevekovnog tipa.
 
Svetilišta i oltari navodnih čuda, čudotvoraca i ukazanja, savršeno funkcionišu u svrhu crkvenog profita. Potrošači vernici posećuju takva mesta gde je, na primer, Sv. Franjo Asiški hodao, neki svetac sahranjen, ili se Devica pojavila i govorila. Lurd i Fatima su nesumnjivo dva najslavnija svetilišta našeg vremena. Samo Lurd, mali pirinejski gradić, može se pohvaliti sa 600-tinak konačišta i hotela, a sav biznis u njemu je podređen religiji. Bezbrojni religiozni suveniri, od plastičnih Devica do čudotvorne vode iz „Pećine“ u plastičnim bocama, sve se prodaje i „ide kao alva“. Godine 1958, Lurd je slavio 100-godišnjicu ukazanja Device. U toj godini hodočasnici su tamo potrošili oko 200 miliona dolara. Osim Lurda, tu su još i Fatima, Monserat, Asizi, i naravno sam Rim, a koji ne zaostaju puno za Lurdom u proizvodnji novca. Osim ovih najslavnijih, brojna su i ostala svetilišta u kojima pobožni ostavljaju novac i druge darove.
 
Sam Rim je dakako još uvek najprivlačniji grad za katolike, ali i nekatolike takođe. Sveti Petar više ne treba da zlatnim slovima piše „pisma sa Neba“, kao u 8. i 9. veku. Kutije za darove strateški su postavljene svuda po crkvama i kapelama. Dodajmo tome i one brojne izume koji donose rastuću dobit Vatikanu, kao što su oproštajnice, razne potvrde, blagoslovene formule, svete zaštitničke medalje, kapice, ikone, skapulari i slično, a koji dodatno obogaćuju Svetu Majku Crkvu.  Prilikom posete prijatelju u Taragoni (Španija), autor ove knjige je opazio uramljenu papinu sliku ukrašenu zlatnim arabeskama i impresivnim potpisom. Domaćin mu je objasnio da ova slika ima značaj i vrednost „preventivnog oproštenja“ u slučaju da njen vlasnik umre bez primanja crkvenih sakramenata. Slika je kupljena u Rimu i koštala je kupca nekoliko hiljada pezeta. Ovaj „dokument“ je štampan na svim većim evropskim jezicima i prodavan je u hiljadama primeraka.
 
Prodaja relikvija svetaca nije stvar prošlosti, kako bi se to moglo pomisliti. Iako je ta praksa prilično opskurna, ona je ipak vrlo razvijena u samom Vatikanu i izvan njega. Da li su te relikvije zaista čudotvorne, to znaju samo njihovi kupci, ali one se dobro prodaju.
Dalje, vernici se redovno podsećaju (pogotovo oni bogati) da se sete svoje crkve u svom testamentu. Tako manastiri, župe i druge crkvene institucije postaju naslednici manjih ili većih dobara, nekretnina i zemljišta. Pavle VI pre nego što je postao papa bio je stručnjak za ostavštine, i zaslužan je za milione koje su vernici ostavili Crkvi. Ova praksa iznuđivanja naročito je raširena u SAD.  Tako je jednog dana Asošijeted Pres objavio da je gospođa RT Valas iz Saratoga Springsa, Njujork, ostavila 2,5 miliona dolara papi i još toliko jednoj monaškoj zajednici. Vatikan nikad nije otkrio koliko dobija od tih zaveštanja i testamenata, ali iznosi moraju biti veliki, jer je jedno posebno telo zaduženo za prihode iz takvih izvora.
Najrašireniji i najuočljiviji izvor prihoda za crkvu je svakako nedeljni dar. Ovaj oblik novčanog prinosa je vredan pažnje, pošto je on čvrsta i redovna navika vernika. Katolici moraju da prisustvuju misi najmanje jednom nedeljno, obično nedeljom, što oni i čine. Ako se uzmu čak i veoma mali iznosi koji se pri tom daju, i ako se pomnože sa brojem onih koji prisustvuju misama, dobijaju se zamašne svote koje se slivaju u crkvene blagajne.
 
Ali još unosniji i pri tom redovan izvor prihoda za Katoličku crkvu je euharistija. Ona je vrednija od bilo kakvog rudnika zlata ili naftne bušotine, jer je nepresušiva. Katolički kler je obavezan da održava misu euharistiju najmanje jednom dnevno, najčešće je to dva puta, ujutro i uveče. Misa je žrtva za dobrobit katolika, živih i mrtvih. Crkva određuje minimalnu tarifu za mise, iako sveštenici mogu tražiti koliko žele. Kad se sve to sabere – crkve, mise, sveštenici – dobijaju se zapanjujući iznosi novca koji pljušti u crkvene blagajne.
 
I konačno, vatikanski čvrst i redovan prihod je tzv. Petrov novčić. On potiče iz vremena uzdizanja kulta Sv. Petra  „ključara Neba“, i hodočašća na njegov grob. Kralj Ina odredio je porez od 1 penija za svaku porodicu u kraljevstvu Eseks za pomoć hodočasnicima koji su odlazili u Rim da odaju poštovanje Sv. Petru. Tako je rođen „Petrov novčić“, koji su onda uveli i drugi kraljevi. Karlo Veliki učinio je Petrov novčić obaveznim za sve vlasnike kuća i zemljišta u svom carstvu. Kralj Kanute učinio je isto u Danskoj, i Normani na Siciliji. U Španiji je uveden 1073, u Češkoj 1075, u Hrvatskoj i Dalmaciji 1076, a u Portugaliji 1144. g.  U Engleskoj ga je ukinuo kralj Henrih VIII, kraljica Marija ponovo uvela, a Elizabeta I konačno ukinula 1558. godine.
 
Petrov novčić je bio uvođen ili ukidan u raznim zemljama, već prema političkim prilikama. U 18. i 19. veku gotovo je iščezao. Bilo kako bilo, kada je 1848. g. Rim postao Rimska republika a papa morao da beži, katolici su priskočili u pomoć.  U Parizu je osnovana Komisija za skupljanje Petrovog novčića, a biskupi u celom svetu tražili su novac za pomoć papi. Od tada je Petrov novčić opet zaživeo u Evropi i obema Amerikama. Fondovi su toliko narasli, da je Sveta Stolica 1860. g. osnovala posebno telo da njima upravlja. Kada je 1870. g. papa konačno izgubio sve teritorije,  Petrov novčić je postao finansijski spasilac.
 

 
Prošnja preko Interneta: udelite ne izlazeći iz kuće!
 

 
Najbogatiji prosi od najsiromašnijih!
 
Tako oživljen, Petrov novčić je nastavio da živi do danas. On se redovno skuplja u svim katoličkim crkvama širom sveta, obično na Dan Sv. Petra 29. juna. U Italiji novac se daje biskupima, koji ga odnose ili šalju u Rim. U drugim zemljama, on se daje papinim ambasadorima, nuncijima. U tome su najdarežljiviji Nemačka, i naročito SAD. Mi smo već spomenuli kardinala Spelmana, koji je obično nosio najmanje po milion dolara odjednom.
Bilo je raznih pokušaja da se izračuna godišnji iznos Petrovog novčića, ali uzalud. Vatikan nikada nije dao ni najmanji nagoveštaj o tim iznosima. Mi smo pokušali da to izračunamo jednostavnim matematičkim postupkom računajući ovako: ako svaki katolik daje prosečno 25 centi (četvrt dolara), i da ima 600 miliona katolika, to bi dalo oko 125 miliona dolara. Tvrdnji da mnogi katolici daju vrlo malo ili ništa može se  suprotstaviti  tvrdnja da mnogi katolici daju puno, i tako  kompenziraju one prethodne. Ne treba zaboraviti da Petrov novčić nije obavezan, i daje se nezavisno od religijskog žara i revnosti.
 
Skroman sitniš Petrovog novčića kad stigne u Rim umnožava se u milione. On ima i svoje imitatore. Naprimer, dijeceze američkih biskupa i kardinala imaju svoja posebna skupljanja, i taj novac se ne šalje u Rim nego ostaje u lokalnim kasama. Kontribucije (doprinosi) su bitan sastavni deo crkvene mašinerije Katoličke crkve, i postale su same po sebi integralni deo njenog finansijskog carstva.
 
Ne smemo zaboraviti ni katoličku mrežu Karitas (pomoć i potpora), u koju se slivaju milioni, a koje daju dobri ljudi u želji da pomognu drugima. Zbog ogromnih sredstava koja pristižu, oko milijardu dolara godišnje, Vatikan je morao osnovati još jedno posebno telo – Cor Unum – da upravlja tim sredstvima.
 
Nesklad između preokupacije Katoličke crkve sa ovozemaljskim blagom i Hristove doktrine o nebeskom blagu sve više uznemirava iskrene katolike, laike i kler. Crkva bi morala da se osvesti od svoje opijenosti bogatstvom i moći, i da shvati šta znače sve češći, iako sporadični, protesti njenih vernika protiv njenog kolosalnog bogatstva. Nadbiskup Pariza kardinal Fransoa Marti pustio je u prodaju deo stvari iz nadbiskupske palate kao „simbolični gest“. On se složio sa nadbiskupom iz Resifea, Brazil, da treba eliminisati taj toliko upadljivi žig bogatstva i razmetanja Crkve, nespojivog sa  Hristovim i apostolskim siromaštvom.
 
Doduše, mnoge pape u prošlosti su govorile o siromašnoj crkvi. Ali, to je protivrečilo činjenici da crkva nastavlja da zgrće i gomila blago i postaje sve bogatija i bogatija. Takve papske izjave su uvek uzimane sa velikom dozom cinizma, naročito u Rimu. Reakcija rimskog stanovništva uvek je bila dobar pokazatelj realnosti Vatikana. Popularni aktuelni komentar na zadnje papino uputstvo u odnosu na siromaštvo crkve tipičan je i vrlo poučan. Gledajući crne blistave kardinalske limuzine koje klize Vatikanom Rimljani ovako tumače tri slova SCV na njihovim tablicama: Se Cristo Vedesse = Kad bi Hrist to video! Naime, njihove tablice nose oznake SCV što znači Stato Citta del Vaticano, Država grad Vatikan.
 
Moglo bi se reći da su Crkvi potrebne njene milijarde za njene mnogobrojne aktivnosti.  Reči Grgura Velikog bile su: „Mi nemamo blaga koje pripada nama, ali nama su poverena na čuvanje i raspodelu dobra siromašnih“! Od vremena njegovih dana, istorijska stvarnost je ta da je Crkva uprkos povremenim potresima izrasla u najvećeg svetskog moćnika i posednika što se tiče materijalnog blaga.
 
Organizovano hrišćanstvo se izopačilo u divovskog zgrtatelja i korisnika svih vrsta materijalnog blaga i dobara ovoga sveta. Gotovo milijardu hrišćana još uvek voljno doprinose ionako već fantastičnom bogatstvu svojih crkava. Od toga više od 600 miliona rimokatolika pripada crkvi koja zbog svog jedinstva, cilja i revnosti daleko nadmašuje sve ostale. Svi ti milioni hrišćana žele da zadobiju naklonost Neba, i spremni su da za to plate, neko više, neko manje. No, pitanje koje oni treba što hitnije sebi da postave u ovo savremeno turbulentno doba brzih globalnih promena je vrlo umesno pitanje: Šta bi Hristos učinio sa tolikim kolosalnim blagom? Od tog odgovora zavisi ne samo ispravno ili pogrešno tumačenje Njegovog Jevanđelja, nego i budućnost tog istog organizovanog hrišćanstva.
 
 
 
 
ARBITAR ZAPADNOG SVETA
 
 
Računa se ovako: kada bi se milijarde Katoličke crkve umnožavale proporcionalno sadašnjem rastu, kad bi sva njena vidljiva i nevidljiva imovina (lokalna i globalna) nastavila da raste u monetarnoj vrednosti i uz istovremeni porast katoličkog stanovništva, Katolička crkva bi krajem 20. veka imala i kontrolisala (direktno ili indirektno) najmanje trećinu svih izvora bogatstva zapadnog sveta. Ovakva očekivanja bila bi zastrašujuća. Ili su ona tek puka apstrakcija? Ali, čak i kao nagađanja ona su alarmantna. I kao vidljiva stvarnost ona su preteća za nekatolike, ali i za katolike takođe. Pa čak i za samu Katoličku crkvu. Proces je neizbežan, jer je faktor ubrzanja sve veći. Osim toga, dok je pre gomilanje bogatstva Katoličke crkve bilo ograničeno na manju ili veću grupu naroda, sada je ono prekoračilo okeane i hemisfere i obuhvatilo je dva najnaprednija, najvitalnija i najbogatija kontinenta – Evropu i Ameriku.
 
Njeno nezasito zgrtanje ovozemaljskog blaga, osim što ju je kvarilo, uvek je donosilo neizbežne katastrofe njoj, ali i drugima. Primere smo videli na prethodnim stranicama ove knjige. Od Pipinovih donacija (8. vek) Rimska Crkva postaje teritorijalna i svetovna sila koja je sve više jačala u sprezi sa svetovnim vladarima. Tako je počeo najsramniji period njene istorije. Neke njene pape su bili najpokvareniji nitkovi i prava čudovišta, najviše zbog toga što je većina želela Petrov presto ne samo da vlada duhovno, nego i da budu zemaljski kraljevi. Dakle, da vladaju ovozemaljskim kraljevstvom i koriste njegova blaga za svoje potrebe, a što ih je vodilo krivim putem.
 
Krajem 1. milenijuma pape su već bile izjednačene sa kraljevima i carevima, i u nadolazećim vekovima postajale su sve drskije. Reformacija je morala eksplodirati. Zbog toga što je imala previše, Crkva je i izgubila najviše, gotovo pola Evrope. Severna Evropa je oduzeta od nje. Protivreformacija je sprečila potpunu katastrofu, ali je i povećala dalje zgrtanje blaga.
 
Došla je Francuska Revolucija i srušila monarhiju i aristokratiju. Katolička crkva kao najveći vlasnik dobara bila je tretirana poput spomenutih parazitskih kategorija koje su živele na grbači naroda i smatrana je najgorim zemaljskim moćnikom i izrabljivačem naroda. Izgubila je najveći deo svog bogatstva, kao i odanost mnogih koji su sada na nju gledali sa mržnjom i besom.
 
- Revolt Španske Amerike pokazao je slično neprijateljstvo, i jedan od prvih poteza novonastalih Latinskih republika bio je lišavanje Crkve njene divovske imovine. 
- Posle 1870. g. i Francuska je pošla njihovim stopama posle sloma u ratu sa Pruskom. U međuvremenu 1870. g. Crkva je izgubila sve teritorije u Italiji, kao i sam Rim, koji je postao prestonica novoformiranog Ujedinjenog Kraljevstva Italije.
- Meksička revolucija 1927. g. nacionalizovala je najveći deo crkvene imovine.
- Boljševička (Oktobarska) revolucija 1917. g. razvlastila je Rusku Pravoslavnu Crkvu koja je takođe bila nezasito pohlepna za ovozemaljskim blagom. Ova istočna kopija Rimokatoličke crkve doživela je slom zajedno sa carizmom sa kojim se bila identifikovala.
Proces koji je vodio Crkvu u tolike nevolje nastavlja se i dalje, iako ne tako otvoreno i vidljivo. Već smo spomenuli neverovatno gomilanje blaga svake vrste koje Katolička crkva sprovodi marljivo u naše dane, i to na svim nivoima, u svim pravcima i kroz razne strukture. Neizbežna posledica će biti njeno ultimativno lišavanje i razvlašćenje od tog mamutskog bogatstva. To nije samo tmurno nagađanje. To je i logičko zaključivanje o nečemu što se već događalo i ponavljalo u prošlosti. A pošto se istorija ponavlja i pošto posle svake kulminacije dolazi i pad, logično je da će se to dogoditi i u nekoj predvidljivoj budućnosti. Kada? Krajem 20. veka ili početkom 21. i novog milenijuma? Vernici bi rekli – to samo Bog zna. Jer oni koji ne nauče lekcije iz istorije, moraju ih stalno ponavljati.
Kada jedna Crkva na razne načine stekne ili dobije neku imovinu ili bilo kakvu vrednu stvar, ona će je zadržati zauvek, jer se Crkva kao udruženo telo ne kažnjava niti ukida. Kada pojedinac umre, sledi preraspodela njegove imovine. Slično se događa u bilo kom poslu ili kompaniji gde se zna vlasnik. Sa Katoličkom crkvom to nije tako. Njeni pojedinačni članovi umiru, njene pape umiru, ali ona i dalje ostaje vlasnik celokupnog bogatstva. A ono se dalje umnožava, jer svaki novi naraštaj dodaje nove milijarde. I tako Crkva sebe obogaćuje sa svakom novom generacijom, dok konačno ona ne postane dominantan vlasnik u društvu u kome deluje. Taj proces je vidljiv u mnogim zemljama, a naročito u najdinamičnijoj zemlji sveta – SAD.
 
Situacija je puna velikih opasnosti,jer su sve češći zahtevi za crkvenom eksproprijacijom. To će dalje voditi ka sve većem nemiru i pobuni, odnosno ka mogućoj verskoj i građanskoj katastrofi. Uprkos zloslutnim predznacima, danas je Katolička crkva grozničavo zaokupljena zgrtanjem još većeg bogatstva, kao i zadobijanjem moći. U današnjem svetu koji je uzburkan i nemiran, vidljivi su izrazi ogromnih individualnih i kolektivnih nesigurnosti. U takvom svetu crkveno uguravanje i utrpavanje u ekonomske i finansijske strukture, ali isto tako i političke, vrlo je provokativno. I nimalo mudro. Široke mase su nezadovoljne i nemoćne zbog neravnopravne raspodele dobara. I kad bude dostignuta kritična temperatura, doći će do vrenja. Tradicionalna ustrojstva će biti u samoj žiži ključanja, a od tih tradicionalističkih ustrojstava najtradicionalnija, najdugotrajnija i najpoštovanija je upravo Katolička crkva.
 
Mračni horizonti se naziru i nagoveštavaju približavanje globalne oluje. Takav užas postaje sve više moguć  zbog bahatog i besramnog gomilanja ekonomske moći u rukama manjeg broja super kolosa  podržavanih od bezdušne divovske tehnokratije i materijalistički nadahnutog zapadnog crkvenjaštva. Sve to proizvodi nezadovoljstvo i konačno individualni i kolektivni očaj, koji se onda pretvara u bes, a ovaj je pak najbolji fitilj za eksploziju. Kad se to dogodi, onda će požar biti takav da će zahvatiti same temelje na kojima je podignuta najveća religiozna fabrika.
 
Moćnici bi tada mogli biti srušeni sa svojih prestola. Katolička crkva zbog svoje neizmerne finansijske moći biće neizbežno identifikovana sa njima, kao što se to desilo u Francuskoj, Boljševičkoj i drugim revolucijama  Njeno neizmerno bogatstvo biće uzrok drastičnog ograničenja njene delatnosti, kako svetovne tako i duhovne, gde ona tvrdi da je jedini izvor istine.
 
Ako do toga i kada do toga dođe, ona će biti suđena kao uzurpator kako vrhovne vlasti u Crkvi, tako i materijalnih dobara, jer je to u potpunoj suprotnosti sa temeljnim učenjem Osnivača hrišćanske vere:
 
-* Ne sabirajte sebi blago na Zemlji, gde ga izgriza moljac i rđa, i gde ga lopovi potkopavaju i kradu, nego sabirajte sebi blago na Nebu… jer gde ti je blago, tu će ti biti i srce! (Matej, 6.19-21) 
-* Zaista vam kažem, teško će bogataš ući u Carstvo Nebesko. Lakše će kamila proći kroz iglene uši, nego bogataš u carstvo nebesko! (Matej, 19.23, 24)
-* Idi i prodaj sve što imaš i daj siromasima, pa ćeš imati blago na nebu. (Matej, 19.21)
 
Ko će tada svedočiti u njenu korist, kada nju i samo Jevanđelje optužuje? I jer je sam Učitelj naredio svojoj Crkvi da traži ne blaga ovoga sveta, nego blago Carstva Božijeg!
 
***************************************************************************
 
Sigurno ćete me pitati: Kakve veze mogu imati Vatikan i bilo čiji komunisti? Kakve veze može imati Vatikan sa vlastima u Jugoslaviji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, a pogotovo kakve veze može da ima Vatikan sa vlastima u Srbiji?
 
Za sudbinu ćirilice je veći problem što danas narod ne mari za nju, nego što država ne mari za nju! Ali to je samo posledica prethodne višedecenijske sabotaže ćirilice od strane jugoslovenske, srpske, crnogorske, bosanske i hrvatske države. Prema sudbini ćirilice danas su najbezvoljnije baš osnovne nacionalne institucije u Srbiji – SANU, Matica srbska, Vukova zadužbina, katedre za srbski jezik na filološkom i filozofskim fakultetima, lingvisti, predsednik Republike, vlada i sva ministarstva (osim vojnog, koje je častan izuzetak!), prosvetni sistem, nastavno osoblje na svim nivoima obrazovanja, rukovodioci državnih i privatnih firmi, i deo samog stanovništva. Sve na svetu je roba, pa i bezvoljnost prema ćirilici od strane ovih pobrojanih institucija. Da li je tu bezvoljnost naručio i finansirao baš Vatikan? Josip Broz je za iskorenjivanje ćirilice dobio datum u katoličkom kalendaru: 1. maj – Josip radnik. Mato Pižurica je za izmišljanje „srpske latinice“ u njegovom pravopisu dobio od vojvođanskih autonomaša nagradu za životno delo. U čemu je bio interes ostalih pobrojanih sabotera ćirilice, pokazaće vreme.
 
Sve na svetu se može kupiti, samo treba ponuditi dovoljno visoku cenu. Vatikan ne pita šta košta, jer može da plati – bilo  koju cenu!
 
 
 

 
Niš, Voždova 6: Promena izvršena 25.12.2009. g. na katolički Božić!
 
 
    Željko Filipović,
   „Ćirilica“ Niš.