Hoćemo veliku Rusiju!

Ruski lider Vladimir Putin je najavio stvaranje Evroazijske unije na čelu sa Rusijom, preko koje bi se ujedinio ceo prostor od Atlantika do Pacifika i u kojoj bi bilo mesta i za Srbiju

Vladimir Putin, aktuelni ruski premijer i, po svemu sudeći, predsednik RF od maja sledeće godine, zvanično je objavio start novog integracionog procesa od Lisabona do Vladivostoka – Evroazijske unije (EAU). I dok zapadni protivnici nove integracije panično udaraju na sva zvona da Putin navodno obnavlja totalitarnu tvorevinu SSSR, svaka iole ozbiljnija analiza ukazuje da takvoj vrsti panike nema mesta. EAU ni po čemu ne može biti „totalitarni projekat“, a Sovjetski Savez kao uzor novom savezu država treba posmatrati sasvim uslovno, kao kada bi se reklo da je Evropska unija novo Rimsko carstvo. Zapravo, ono što Putin predlaže u velikoj meri zasniva se na idejama na kojima počivaju EU ili SAD, ali pre svega na tradicijama ruske državotvornosti. Kako je rekao premijer Kazahstana Karim Masimov – EAU je integracija za narednih 1.000 godina!

DUHOVNOST, DRŽAVNOST, DEMOKRATIJA

Tema Evroazijske unije (ili saveza) naglo je dobila na zamahu 3. oktobra, kada je u centralnom ruskom listu „Izvestija“ objavljen autorski članak Vladimira Putina, pod naslovom „Novi integracioni projekat za Evroaziju – budućnost koja se rađa danas“. Sada je više nego očigledno da Putin svoju dalju političku karijeru vezuje za evroazijski projekat, kao filozofski i istorijski utemeljen proces, zasnovan na milenijumskoj tradiciji Kijevske Rusije, Velikog Novgoroda, Moskovskog Knjažestva, Ruskog Carstva, SSSR-a i Ruske Federacije, ali i na iskustvu savremenih naddržavnih tvorevina kakva je EU. Ali, pre svega, na ideji velike ruske države kao mosta koji spaja Aziju i Evropu, koja ujedinjuje ono najbolje sa istoka i zapada i sama po sebi predstavlja – Evroaziju. Ako je prvih 12 godina Putinove vladavine proteklo u uspešnom spajanju rašivenih šavova velike države koju je nasledio od istorijski nedoraslih prethodnika, onda će narednih 12 (pretpostavlja se u dva šestogodišnja predsednička mandata) proteći u ostvarenju onoga što ovaj političar očigledno smatra svojom državničkom misijom – uspostavljanju vodeće uloge Rusije u savremenom svetu. Da li je na to mislio glavni ideolog Kremlja Vladislav Surkov, kada je nedavno izjavio da je „Putina sam Bog poslao“?

Oni koji pažljivije prate politička i društvena kretanja u najvećoj zemlji sveta nisu bili iznenađeni idejama iznetim u Putinovom autorskom tekstu, u moskovskom dnevniku „Izvestija“. Ni čitaoci „Pečata“ to ne mogu biti, jer je naš list, počev od februara 2009, u više navrata pisao o formiranju Evroazijske unije na čelu sa Rusijom (br. 50, 122, 143, 148, 163…), a sporadično su se tekstovi na ovu temu pojavljivali i u drugim slobodnim srbskim medijima. Činjenica je, takođe, da je Putin još 24. septembra, kada je na kongresu Jedinstvene Rusije ozvaničena njegova predsednička kandidatura, između ostalog rekao: „Carinski savez Rusije, Belorusije i Kazahstana funkcioniše. Od 1. januara sledeće, 2012. godine, realnost će postati Jedinstveni ekonomski prostor, što je još dublji stepen integracije. A zatim ćemo se kretati i dalje – ka stvaranju Evroazijske unije“.

Konkretan predlog Evroazijske unije, inače, prvi je izložio dekan Diplomatske akademije ruskog MIP-a Igor Panarin, još u aprilu 2009. godine. Njegova koncepcija 3D (duhovnost, državotvornost, demokratija), na osnovu koje novi savez treba da bude stvoren, podrazumeva ukidanje pet vekova starog anglosaksonskog liberalizma i stvaranje ekonomskog i bezbednosnog prostora na čelu sa Rusijom. Panarin, koji se zalaže za savez katoličanstva i pravoslavlja i 1998. godine je najavio raspad SAD-a na šest delova, predviđa integraciju u pet faza. U poslednjoj fazi, kada bi 30. decembra 2016. godine bio formiran četvrti centar EAU – Beograd – savez bi obuhvatao Rusiju, Belorusiju, Kazahstan, Ukrajinu, Jermeniju, Kirgiziju, Tadžikistan, Uzbekistan i Srbiju, kao i još nekoliko zemalja koje bi mu se pridružile.

Prvi put ideju je zvanično izneo zamenik ruskog premijera Igor Šuvalov 25. marta 2010, kada je na međunarodnoj konferenciji rekao da će Rusija „dosledno zastupati ideju zajedničkog ekonomskog prostora jedinstvene Evrope od Atlantika do Tihog okeana“. Zatim je Putin ovaj plan jasnije izložio pre nešto manje od godinu dana, novembra 2010, u autorskom tekstu za nemački „Zidojče cajtung“ („Pečat“, br. 143), kada je postavio koncepciju nove evropske ekonomske arhitekture, odnosno stvaranje ekonomske zajednice od Lisabona do Vladivostoka. Ovaj koncept u pet tačaka, odmah prozvan „Ekonomski manifest za Evropu“, Putin je predstavio kao „početak realne integracije Rusije i EU“. Istovremeno, kako smo tada pisali, Carinski savez ojačan Ukrajinom predstavljaće „najvažniji korak Rusije ka (najpre ekonomskoj, a onda političkoj i bezbednosnoj) reintegraciji teritorija koje su pripadale Ruskoj imperiji“.

Iz ovog kratkog pregleda, ipak, nije dovoljno jasno za šta se tačno Putin zalaže, s obzirom na to da se ovde očigledno prepliću dve koncepcije – „velike Rusije“ i „velike Evrope“. A istina je da Putin želi realizaciju oba koncepta: ujedinjenje EU i EAU u harmoničan i policentričan sistem, zasnovan na zajedničkim vrednostima, privredi i nedeljivoj, jednakoj bezbednosti za sve. Što je, pak, osnovna ideja utkana u predlog Dmitrija Medvedeva o novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi…

UKIDANJE NATO-a

Koje su osnovne Putinove poruke iznete u listu „Izvestija“? Najpre, da već 1. januara startuje nova faza integracije Rusije, Belorusije i Kazahstana – Jedinstveni ekonomski prostor, kao zajedničko tržište od 165 miliona ljudi, odnosno trećina od broja žitelja EU. Putin je naglasio da je reč o stabilnom i dugoročnom projektu, tržištu sa unifikovanim zakonodavstvom i slobodom kretanja kapitala, usluga i radne snage. A u skorije vreme, biće to prostor bez unutrašnjih granica, po modelu primenjenom u Šengenskom sporazumu. Ova integracija, kako je rekao, postepeno će širiti krug učesnika, pomenuvši imenom samo Kirgiziju i Tadžikistan.

„Mi se na tome ne zaustavljamo i postavljamo pred sobom ambiciozni zadatak: izaći na sledeći, još viši nivo integracije – Evroazijsku uniju. To je zapovest epohe. Predlažemo model moćne nadnacionalne zajednice, sposobne da postane jedan od polova savremenog sveta i igra ulogu efikasne spone između Evrope i dinamičnog azijsko-pacifičkog regiona“, zapisao je Putin i dodao da će EAU biti „centar daljih integracionih procesa“, „otvoren projekat za pristupanje drugih partnera, pre svega iz Zajednice nezavisnih država“, ali naglasio da „ne nameravamo bilo koga da požurujemo ili guramo, to mora biti suverena odluka države, na osnovu sopstvenih dugoročnih nacionalnih interesa“. Iz ovog poslednjeg vidi se da misli pre svega na Ukrajinu, ali i na druge zemlje koje nisu članice EU, kakva je Srbija, moguće i Turska.

„EAU će se graditi na univerzalnim integracionim principima kao neodvojivi deo ‘velike Evrope’, ujedinjene zajedničkim vrednostima slobode, demokratije i tržišnih zakona, što će omogućiti stvaranje harmonične zajednice privreda od Lisabona do Vladivostoka, kao zone slobodne trgovine ili još naprednije forme integracije“, objasnio je ruski lider. Tek kada EU i EAU integrišu čitav prostor od Atlantika do Pacifika, dodao je, „biće logično započeti konstruktivni dijalog o principima saradnje sa državama azijsko-pacifičkog, severnoameričkog i drugih regiona“. „Na taj način, pristupanje Evroazijskoj uniji, osim direktne ekonomske koristi, omogućiće svim njegovim učesnicima da se brže i sa jačih pozicija integrišu u Evropu“.

Ipak, i kada se sagleda sve izrečeno, kao da i dalje nedostaje ključ, svojevrsna šifra za čitanje „evroazijskog Putina“. Nameću se brojna pitanja. Kakve su to ideje, odakle potiču? Ko ih podržava u svetu? Koje su još države spremne da se priključe? Na čemu Putin bazira svoj entuzijazam da će EU želeti da razgovara sa EAU i kako se može očekivati međusobna integracija ove dve naddržavne tvorevine? Kako će, na kraju krajeva, reagovati SAD, ako se iz navedenog jasno vidi da je Vašington isključen iz ove kombinacije? I ono najvažnije – kakva je to nova uloga Rusije u svetu koja iz svega može proisteći?

Pre svega, u Putinovom tekstu u „Izvestiji“ krije se „mali“ detalj, ali je upravo on jedan od najvažnijih ključeva ove priče. Kako je rekao, „u periodu finansijske krize, koja je naterala države da traže nove resurse za ekonomski rast, integracioni procesi dobili su novi impuls“. Jer, svetska kriza je navela mnoge zemlje da se približe Rusiji. Evropa je odavno, a posebno od kako je počela ekonomska kriza, shvatila da njenog dugoročnog oporavka neće biti bez saveza sa Rusijom. Međutim, tu postoje dva prilično različita pristupa. Prvi, „briselsko-vašingtonski“, a zastupaju ga i ruski političari prozapadne orijentacije, podrazumeva ujedinjenje isključivo na bazi „evropskih principa“, po sličnom modelu po kojem se, recimo, i Srbija približava EU. To bi značilo da Moskva mora da igra po pravilima koja joj nameće „stariji brat“ i da uđe u zonu Šengena i evra, prihvatajući ulogu sirovinske baze zapadnih privreda. Ruskom stanovništvu, razume se, preostala bi uloga opslužitelja sirovinskih kapaciteta, bez prave šanse da njihova ogromna zemlja ikada dostigne nivo razvijenosti zapadnih „partnera“.

Ovaj pristup, koji u Rusiji zastupaju proamerički opozicionari, štiti pre svega interese SAD-a u Evropi, osiguravajući dominaciju Vašingtona u sledećim decenijama i njegovo dalje „parazitiranje“ na telu Evrope i Rusije, kako se nedavno slikovito izrazio Putin. Na taj način, SAD i EU bili bi spaseni ruskim rukama, ali Moskva zauzvrat ne bi dobila skoro ništa. U najkraćem, to je koncept koji antiruski krugovi u poslednje dve decenije nazivaju „ulazak u evropsku porodicu i grupu civilizovanih naroda“.

Sa druge strane je, sada prilično kristalizovan, pristup Putina i Medvedeva, koji smatraju da je Rusija civilizovana zemlja, zaseban politički i ekonomski pol, ali istorijski i vrednosno najbliža Evropi, sa kojom treba da ostvari integraciju na ravnopravnim osnovama. U samoj Evropi, pogotovo zapadnoj i kontinentalnoj, ima dosta razumevanja za ovu poziciju, ali se tome protive Vašington i njegovi novi sateliti sa istoka kontinenta, poput Poljske ili baltičkih republika. Ali, Putin je bio potpuno jasan: najpre ujedinjenje EU i EAU, a tek potom razgovori o partnerstvu sa SAD-om! Takav koncept, bez ikakve sumnje, isključio bi postojanje NATO-a u današnjem obliku, a u skladu sa idejama nove bezbednosne arhitekture.

RUSIJA ZOVE

Putinovom konceptu, osim Nemačke, može biti bliska i Francuska. O tome piše ukrajinski list „Argumenti nedelje“, pozivajući se na reči Žan Pjer Tome, specijalnog predstavnika francuskog predsednika za razvoj franko-ruskih poslovnih veza. Kako navodi ovaj list, Toma smatra da EU i Rusija treba da se ujedine i da se zajednički suprotstave SAD-u, Kini i Indiji. Zaista, u intervjuu moskovskom listu „Vedomosti“, Toma je rekao da će već ove jeseni predstaviti Nikoli Sarkoziju izveštaj sa predlozima za stvaranje zajedničkog ekonomskog prostora sa Rusijom.

Svest o promenama sazreva i u Vašingtonu. O tome je nedvosmisleno govorio i Zbignjev Bžežinski, pomoćnik Baraka Obame za nacionalnu bezbednost, čovek za koga se govori da predstavlja svetsku vladu u senci i koji je doskora govorio da je Rusija „crna rupa“ koju treba raščlaniti i eliminisati. Tim pre zanimljiva je njegova sadašnja promena stava i spremnost da, zajedno sa predsednicima Rusije i Turske Dmitrijem
Medvedevom i Abdulahom Gulom, učestvuje na međunarodnom forumu 7. i 8. septembra u ruskom gradu Jaroslavlju, stotinak kilometara severno od Moskve. Sada se Bžežinski zalaže za – stvaranje jedinstvenog prostora od Vankuvera do Vladivostoka, preko Atlantskog okeana! Kako je u svom izlaganju na Jaroslavskom forumu rekao Bžežinski, EU i SAD treba postepeno da se ujedinjuju, a Rusija da se pridruži EU, kako bi ceo proces ujedinjenja od Vankuvera do Vladivostoka bio završen do 2050. godine. „Moguć je nastanak takvih problema koji bi stavili pod znak pitanja samo postojanje civilizacije. Ove probleme moguće je rešavati samo zajedničkim naporima. Globalna stabilnost može biti postignuta samo putem saradnje većih razmera, a ne putem dominacije“, objasnio je Bžežinski.

Jasno je, dakle, da su u svetskom vrhu već pokrenuti ozbiljni procesi promene globalnog poretka. Na to ne utiče samo ubrzani uspon Kine, Rusije i Indije, već i dramatičan pad doskorašnjih gospodara – SAD-a i EU. Ako se zna da je državni dug SAD-a već dosegao granicu od 100 odsto BDP-a, a da je dug EU premašio 80 procenata ukupnog proizvoda, jasno se vidi da Brisel i Vašington nemaju više pojas za spasavanje i da je „evroazijski put“ njihova jedina nada. Time bi se mogli tumačiti sve agresivniji potezi Amerike u istočnoj Evropi, kao sredstvo pritiska na Moskvu.

Sa druge strane, Putin deluje potpuno smireno. Sa svojih tri odsto državnog duga i 500 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi, Moskva bi mogla da preživi još jedan talas krize, a moćni nuklearni arsenal dovoljna je garancija bezbednosti ruske države i sirovina. Zato su sada veće nego ikad šanse da se ostvari Putinov veliki plan, u okviru kojeg bi SAD mogao da bude sveden čak i na nivo regionalnog igrača. Dovoljno je samo primetiti da se nekoliko velikih evropskih zemalja javilo Moskvi sa „zahtevom“ za smanjenje cene gasa, pa da se vidi koliko su ruski aduti u ovom trenutku veliki i jaki. A upravo će od Berlina i Pariza (koji takođe traže pojeftinjenje) najviše zavisiti sudbina ujedinjenja Rusije i Evrope.
 

Sigurno je da Putin neće žuriti, već će kao i do sada ići ka cilju polako, korak po korak. Kako je i sam ovih dana rekao na velikom međunarodnom Investicionom forumu „Rusija zove!“, Moskva neće činiti nagle poteze i promene, parafrazirajući govor carskog premijera Pjotra Stolipina iz 1907. godine. „Promene su svakako potrebne i one će se dešavati, ali će to biti evolucioni put. Mi ćemo raditi veoma pažljivo, učvršćujući temelje našeg političkog sistema. Nama nisu potrebni veliki potresi, nama treba velika Rusija“, poručio je Putin. Stolipinova Rusija posle njegove smrti izgorela je u plamenu revolucije, a pojedini zapadni krugovi najviše bi voleli da i Putinova završi na taj način. Ne bez razloga, Putinov prijatelj Surkov uzda se u Božju pomoć.