Iz dnevnika dva državnika

Samo danas, ekskluzivno objavljujemo izvode iz dnevnika naša dva istaknuta političara i državnika.

Dnevnik jednog predsednika

Jutro:

Još jedan sunčan dan se rađa, a ja ponovo krećem na put. Ovoga puta krećem u bratsku nam Hrvatsku kako bih još jednom uradio ono što najbolje znam. Izviniću se. Samo ne znam kako ono beše, da ne pomešam, koja je sada godišnjica? Ah, u pitanju su stradanja jednoga grada. Ima li šta gore nego stradanja?

A ko će se izviniti za patnje tog jadnog naroda nego ja?

Kakva ogromna odgovornost leži na mojim plećima. Odmah sam ugasio mini liniju iako je pevala moja omiljena pevačica- Seve. Džaba, slušaću je večeras ponovo, možda je danas i vidim ali sada je neophodno da i sam dodam gas! Izvinjenja se neće izgovoriti sama od sebe!

Lepo sam rekao Krletu da je ovo zamarajuće- zar nije jednostavno lakše da sam odjednom obišao sve gradove bivše Jugoslavije i svima se izvinio? Ovako sam stalno pod stresom. Uh, a kada ono treba za zemljotres da se izvinim okolnim narodima? Moraćemo da se dogovorimo. Eto kako mi Kraljevo sreću kvari. Sreća pa zabrinuti građani šalju sms poruke u cilju obnove grada. A još je veća sreća što na iste poruke naplaćujemo PDV. Kako bismo se inače finansirali, ovo je jedinstvena prilika. Nije svaki dan- zemljotres!

Sreća pa će se i domaćini izviniti. Bar mi je tako rečeno. Ništa, neka me Šule što pre prebaci tamo, helikopterom ako treba, baš mi se ne ide. Teško je vladati ovim narodom ali olakšava to što bi i oni koji bi želeli da me naslede bili gori od mene.

Podne:

Prešli smo granicu! Hvala Bogu, još malo pa stižem u zemlju naše braće. Vide se posledice rata. Ne kao u Beogradu, gde još nismo otklonili sve posledice bombardovanja, ali na tome radimo svakodnevno. Gotovo svi prijatelji su nam oprostili što su nas bombardovali. A oni koji nisu oprostiće - preostalo je još samo par miliona ustupaka. Osećam se kao Vili Brant, iako se ja neću izvinjavati za tuđe već prvenstveno za naše žrtve. Treba svi ozbiljno da se zapitamo čime smo proizveli tolika stradanja i genocid nad našim narodom. Lošom politikom. Jasenovac je spomenik našoj gluposti. Koliko li je trebalo muke da se sve te jame napune srpskim kostima? Odmah ću se izviniti, o strašne li muke i truda...to nam neće oprostiti. Mogu bar da pokušam. Sreća pa danas idem samo u Vukovar. Izvinite braćo, reći ću, što ste morali da nas proterate! Izvršili smo agresiju na vašu predivnu zemlju tako što su vaši građani naše nacionalnosti tražili svoja prava! Zato je pravedno da ih više tamo nema. Strašne su posledice, pomislio sam, posmatrajući ljude koji drže nekakve transparente i upućuju mi vulgarne reči. Eh koliko li smo im zla naneli pa nas toliko mrze­? Možda je najbolje da više nikada ne dolazimo niti da tražimo svoja prava. Stanove i kuće neka zadrže. Čujem da čak i njihova premijerka živi u srpskom stanu. Neka joj je sa srećom!

Red je da pružimo ruku pomirenja i izvinimo se za Bljesak i Oluju! Imam utisak da prognani Srbi baš i ne razumeju moju inicijativu, ali je ona u našem najboljem interesu.

Veče:

Još jedan težak dan je prošao. Vidim da mediji lepo izveštavaju o mojoj poseti. Jedino je narod uzbuđen. Moraću nekako da ih uveselim. Znam - pitaću Severinu da peva za Srbsku novu godinu!

Narod će biti oduševljen.

Dnevnik vodećeg opozicionara

Jutro:

Još jedan tužan dan. Još toliko je koraka preostalo do članstva u Evropskoj Uniji a tako malo vremena imamo. Mada nije da je članstvo u toj organizaciji toliko važno. Ili jeste. Nije. Ma ne znam, Aca kaže da jeste. Uostalom nije ni važno, i jeste i nije. Sećam se kada sam se poslednji put opustio i rekao što mi na srcu leži...da Evropska Unija ima alternativu- presela mi je večera. Telefoni su se usijali, Aca pobesneo. To je poslednji put da ću izgovoriti nešto što nisam prethodno dobro provežbao sa njim nasamo. Toliko sam se navikao na neodlučnost da mi se to odražava i na privatni život. Juče me konobar pita da li želim čorbu. Da, rekoh mu. Ipak ne. Ne, da, mislim ne, mislim šta vi mislite da treba da kažem, rekoh mu. Čovek se načisto zbunio. Kaže da treba da odredim šta hoću.

Možda je tako u kafani, ali u politici je potpuno drukčije. Samo, žao mi je zbog te glupe i nepromišljene greške. Toliko se Aca iznervirao i toliko je bio pod stresom tih par dana...nosio je stenograme po ambasadama, kaže da se preznojavao dok su ih temeljno iščitavali. Mučno iskustvo, kaže. Sve vreme su ga gledali ispod oka. Tako je to, kaže, kada se radi na svoju ruku.

Podne:

Konačno sam promenio melodiju na telefonu - sada mi umesto ruske melodije svira „Oda radosti“. Evropo, sve sam ti bliži - i po srcu i po duši!

Okupljeni građani u parku me pozdravljaju, svako ima poneku lepu reč, konstataciju ili pitanje. Jedan kaže- prodaše Telekom, to je prava katastrofa. Jeste, kažem, zaista je strašno i nedopustivo! Drugi kaže da moramo da prodamo Telekom kao bi popunili ispražnjen budžet. Jeste, vala u pravu je. Budžet nikad prazniji, moraćemo da prodamo! Treći kaže da je politika prema kosovskoj secesiji suviše mekana. Istina, politika je užasno mekana, ali sve će se to promeniti kada moderni i napredni dođu na vlast! Četvrti, pak, kaže da je politika prema secesiji preoštra i da se taj problem mora rešavati u dogovoru sa našim evropskim partnerima. Potpuno je u pravu, nikako nije dobro ljutiti naše evropske prijatelje. Politika mora biti racionalna! Sve će se to promeniti kada dođem na vlast!

Veče:

Tražio sam vozaču da požuri dok smo prolazili Zemunom. Mnoštvo mračnih sećanja na mučno, strašno, napeto, siromašno političko detinjstvo me proganjaju. Mnoštvo slika, mnoštvo govora...mnoštvo pesama i stavova nekog monstruoznog čoveka koga više ne poznajem. Mada, ako navijači mogu jednom golmanu da oproste ružnu prošlost može i Evropa meni. Oprosti mi, mila Evropo!