Amerika sprema udar... na Rusiju?

Pre četiri godine je izašao članak Vladimira Krasiljnikova „Amerika sprema udar... na Rusiju?“ («Amerika gotovit udar... po Rossii?»). Nikakve ozbiljne zamerke sve dosad nisu objavljene. Ponovićemo ukratko osnovne teze (ko je sa njima upoznat može ovaj spisak preskočiti).
 
Beočuzi lanca

1. 2010. godina će se vremenski poklopiti s najnižim stanjem atomskog štita Rusije.
2. Do 2010-2012. g. naš potencijal će se smanjiti 600 puta u poređenju sa 1991. godinom i postaće uporediv s atomskim potencijalom Kine.
3. SAD će 2010. godine biti u mogućnosti da izvedu iznenadni udar sa podmornica, brodova i nevidljivih aviona B-2 (ne ulazeći u zonu dejstva naše PVO), pokretnih raketnih sistema s teritorije zemalja – odnedavno članica bloka NATO, desetinama hiljada «krilatih» raketa dometa četiri-pet hiljada kilometara. Nekoliko stotina takvih raketa s atomskim bojevim glavama male snage i dubokog prodiranja garantovano će, s petostrukom rezervom, uništiti stotinu podzemnih lansernih rampi sa raketama «Topolj» (topola) i komandna mesta.
4. Do 2010. godine u moru će se u najboljem slučaju nalaziti jedna ruska podmornica-strateg (od 2-3 «upotrebljive») koju će od samog gata pratiti desetina bešumnih podmornica SAD «Sivulf» plus sistem ranog otkrivanja.
5. Strateška avijacija će biti uništena na svojim aerodromima već tokom prvog sata operacije. Čak i u slučaju raspršenog razmeštanja strateške avijacije, svi aerodromi mogu biti razoreni «krilatim» raketama s atomskim bojevim glavama male snage sa samo jedne podmornice koja priđe Novoj Zemlji.
6. Neće biti nikakvog «perioda pretnje». U SAD će do 2010. godine biti postignuta stalna mobilizacija. Nikakve kopnene operacije. Nikakvog prethodnog razvijanja grupacija. Plan udara bez roka, bez konkretnog datuma, u bilo kom trenutku.
7. Jedinstveni sistem vazdušne kontrole je posle raspada SSSR prestao da postoji. Danas nad teritorijom Rusije postoje zone koje ne kontrolišu radarske stanice, a koje po veličini premašuju teritoriju Francuske.
8. Amerika i dalje Rusiju smatra za svog glavnog protivnika i ne namerava da se te doktrine odrekne. Amerika sebi ne može dozvoliti rizik preporoda Rusije, ali ona nije u stanju da bez direktne agresije potpuno uništi Rusiju.
9. Rusku raketu koja se probije u svemir čekaće sistem američkih satelita – lovaca balističkih bojevih glava... Čak i ako se ta prepreka prođe, bojevu glavu će uništiti protivrakete PRO (protivraketne odbrane) smeštene na kopnu i moru.

 Članak Krasiljnikova je ugledao svet 2003. godine, u vreme početka rata u Iraku. Hajde da uopštimo strateške korake SAD tokom poslednje četiri godine.
 
SAD stvaraju sistem PRO u Evropi

(Komitet Kongresa SAD izdvojio 150 miliona dolara za razmeštanje PRO SAD u Poljskoj; Češka počinje pregovore sa SAD o razmeštanju radara sistema PRO na njenoj teritoriji; Ukrajina je postala saveznik SAD za PRO; SAD mogu razmestiti elemente PRO u Slovačkoj)
SAD tvrde da cilj sistema PRO u Istočnoj Evropi predstavljaju rakete Irana i Severne Koreje. Ali, s Iranom se neposredno graniči Turska, koja je članica NATO. Njena teritorija znatno više odgovara kako za radarsku kontrolu vazdušnog prostora Irana, tako i za presretanje raketa koje kreću s njegove teritorije na najranjivijem delu njihove putanje – pri poletanju. Pritom je Turska bliža Severnoj Koreji od Poljske i Češke.
Ipak o smeštanju PRO SAD u Turskoj nema ni govora. Zašto? Za presretanje kojih to raketa Poljska i Češka više odgovaraju od Turske?
 
SAD stvaraju nove vojne baze kraj granica Rusije

Objekat kao što je vojna baza namenjen je podršci mogućih vojnih operacija u regionu u kome je smeštena.
 
(Na teritoriji Rumunije će se pojaviti prva američka vojna baza u Istočnoj Evropi; SAD će u Bugarskoj smestiti 2.500 vojnika; SAD će premestiti vojne baze u Istočnu Evropu; SAD će do 2015. godine premestiti „stalne i rotacione“ snage svojih specijalaca u nove baze „na jugu Evrope“; Kraj granica Moldavije i Ukrajine pojaviće se vojne baze SAD; Pentagon se približava Crnom moru)

SAD razvijaju i ispituju nove vrste atomskog oružja i PRO

(Bela kuća: atomska istraživanja SAD više ne ograničavaju zahtevi „hladnog rata“; Vašington se zalaže za učešće NATO u razvoju sistema PRO SAD; Ugovor za razvoj aviolasera za PRO SAD dobila korporacija Northrop Grumman; Laserska PRO nije više fantastika; SAD počinju razvoj novog vodoničkog oružja; SAD nameravaju da razviju nov sistem nadzvučnog oružja; Nadzvučni avion sa nosačem raketa H-43A razvio je brzinu preko 11.000 km/sat; SAD okupiraju aerokosmički prostor)
 
SAD podržavaju antiruske informacione kampanje u svetskim glasilima
Rusija danas ima prilično mnogo unutrašnjih problema. Međutim, način kako se o njima govori u zapadnim glasilima ne može se nazvati odgovarajućim i nepristrasnim, a da i ne govorimo o odnosu prema spoljnoj politici Rusije – obrnuto, ton najpoznatijih izdanja redovno se srozava do uličarskih bezobrazluka, ponekad prelazeći na histeričnu galamu.
U svetlu materijala u zapadnim glasilima, Rusija se predstavlja kao zaostala, totalitarna zemlja kojom upravlja diktator, i koja pokušava da zapoveda čitavom svetu pomoću energetskog monopola i atomske pretnje, umesto da polako raskrsti sa sovjetskom prošlošću i kreće se ka demokratiji (u unutrašnjoj politici) i savezu sa zapadnim zemljama (u spoljnoj). Za ilustraciju takve predstave koriste se sledeće osnovne informacione teme:

1.  «Ko je pobedio u WW2» - preispitivanje istorije Drugog svetskog rata, njegovih uzroka, posledica i ishoda, prenošenje negativnih ocena sa nacizma na «staljinizam»
2. «Imperijalne ambicije Rusije» - raspaljivanje histerije oko «energetskog monopolizma Rusije» i njenog «stremljenja da dominira na postsovjetskom prostoru»
3. «Totalitarna Rusija» - podteme: «kršenja ljudskih prava», «kršenje slobode štampe», «kršenje demokratije»

Pod uticajem SAD NATO se širi na istok

Sada je 26 država-članica NATO: Belgija, Bugarska, Velika Britanija, Grčka, Danska, Estonija, Island, Italija, Kanada, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Mađarska, Nemačka, Norveška, Poljska, Portugalija, Rumunija, SAD, Slovačka, Slovenija, Turska, Francuska, Češka, Holandija, Španija. Na redu su: Hrvatska, Makedonija, Albanija, Gruzija, Azerbejdžan, Moldavija, Ukrajina.
Da bismo se razabrali u pitanju šta je to NATO i kakvi su mu ciljevi, korisno je upoznati se s dokumentom pod nazivom «Strateška koncepcija NATO», donetom na jubilarnom zasedanju Saveta NATO u Vašingtonu 23-24. aprila 1999. g. – uz grmljavinu bombardovanja Jugoslavije od strane oružanih snaga alijanse. SAD su pomoću tog dokumenta maksimalno proširile delokrug mogućih slučajeva korišćenja NATO.
 
Iz izrazito odbrambenog saveza Alijansa se pretvorila u nekakvog samozvanog međunarodnog sudiju, spremnog da po sopstvenom nahođenju primenjuje oružje kao odgovor na ma koji «izazov». Sledeći Koncepciju, Alijansa može smatrati svojim verovatnim vojnim protivnicima ne samo države, već i «organizacije i grupe bez državnih ovlašćenja», pod koje se mogu podvesti bilo koje grupe ili čak jedan čovek koji izjavljuje da postoji organizacija i pripisuje joj nekakve radnje koje se mogu okarakterisati kao «izazovi». Naročito je istaknut «izazov» kao što je «zastoj u isporukama životno važnih resursa», u kome je očito ukazivanje na energetski monopol Rusije koja nikako ne želi da se «diversifikuje». Posebna pažnja je posvećena informacionoj bezbednosti NATO – ma koje «kršenje informacione bezbednosti NATO, organizacija će smatrati agresivnom radnjom». U tom svetlu histerija novog člana NATO – Estonije, izazvana «kibernetičkim napadima» sa teritorije Rusije izgleda kao direktan poziv na agresiju koji je ostao bez odgovora samo iz razloga svoje preuranjenosti.
 
Posebno mesto u Koncepciji zauzimaju odnosi NATO sa Rusijom i Ukrajinom. Dok Rusiji NATO nudi samo «stabilno i dugotrajno partnerstvo», Ukrajini nudi «podršku suverenitetu i nezavisnosti, teritorijalne celovitosti, demokratskom razvoju, ekonomskom procvatu Ukrajine i njenom statusu nenuklearne države...». Nije teško odgonetnuti zaštita od koga je potrebna mladom suverenitetu ukrajinske države. Zakon o slobodnom pristupu snagama NATO na teritoriju Ukrajine (zakon o svobodnom dostupe sil NATO na territoriю Ukrainы) koji je Kučma potpisao 2004. g. pruža dodatne tehničke mogućnosti za takvu «zaštitu».
 
Koncepcija govori o spremnosti Alijanse da poveća svoje oružane kontingente kršeći važeće međunarodne ugovore o ograničavanju oružanih snaga. Ovde se pre svega ima u vidu Ugovor o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (UKOSE).
Prema tome, SAD u NATO-u imaju spremno oružje upereno na Rusiju i snabdeveno potpunim paketom svakojakih povoda i opravdanja za agresiju. Od vremena hladnog rata neviđena aktivnost obaveštajnih službi (aktivnostь razvedslužb) može govoriti o tome da se već punom parom prikupljaju podaci za takvu agresiju.
 
SAD, dok Evropa ćuti, izražavaju nezadovoljstvo namerom Rusije da izađe iz UKOSE, istovremeno odbijajući da ga potpišu
 
Ugovor o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (UKOSE) do danas je potpisalo oko 30 država Evrope, ali su ga ratifikovale samo 4 zemlje ZND – sama Rusija, Belorusija, Kazahstan i Ukrajina. Međutim, u skladu s normama međunarodnog prava, taj dokument stupa na snagu tek kad ga ratifikuju skupštine država-učesnica Ugovora. Novopridošle članice NATO – postsovjetske pribaltičke zemlje i Slovenija uopšte nisu potpisale UKOSE. Ako te zemlje ne potpišu UKOSE, onda će NATO moći da na njihovoj teritoriji usredsredi bilo koju količinu vojske i naoružanja, uopšte ne kršeći ma koji formalni dogovor.
Istovremeno su SAD više puta izjavljivale da neće ratifikovati UKOSE sve dok Rusija ne povuče svoje jedinice iz Gruzije i Moldavije, i dok ne otpiše moldavski dug za gas u visini od 100 miliona dolara. Može se pretpostaviti da će čak i u slučaju da Rusija ispuni te pljačkaške uslove, SAD pronaći još neki povod za odbijanje da ratifikuju UKOSE, podjednako slabo vezan za njegov predmet.
 
Ali, čak i da Estonija, Letonija i Litvanija potpišu UKOSE, to neće onemogućiti pojavljivanje udarnih snaga NATO na ruskim granicama: Estonija, Letonija i Litvanija po UKOSE dobijaju kvote od po 500-600 tenkova, 800 oklopnih vozila i po 100-200 aviona. Pribaltijci svakako neće moći da samostalno iskoriste te kvote, s obzirom na mogućnosti njihovog ukupnog vojno-industrijskog kompleksa. Međutim, oni mogu sasvim legalno da te kvote predaju drugim članicama NATO – pre svega SAD, kao što su sopstveni vazdušni prostor predali za patroliranje borbenim avionima Belgije, Danske i Engleske.
O tome da ako zapadne zemlje krše UKOSE, i Rusija može odustati od njega, ruski predstavnici su izjavljivali (zaяvlяli) mnogo pre nego što je tu misao izneo predsednik Putin u jednoj svojoj poslanici. Tako da se može pretpostaviti da sve te izjave pre predstavljaju diplomatsku igru zarad odvraćanja. Da bi ne samo na rečima nego i na delu izašla iz UKOSE, Rusija mora imati mogućnost prebacivanja borbenih jedinica iz Sibira u Kalinjingradski poseban rejon, Murmansku oblast itd. Imamo li mi takvu mogućnost – diskutabilno je pitanje.
 
Ako nije za rat, zašto onda?

Načinili smo letimičan pregled, a sada možemo pokušati da objasnimo dobijene činjenice.
Dakle, zbog čega su zapadna glasila započela radikalno preispitivanje uloge Rusije u Drugom svetskom ratu? To pitanje čak ni tokom Hladnog rata nijednom nije bio na dnevnom redu.
Zašto se tako tendenciozno, jednostrano i neodgovarajuće tumači stanje stvari unutar Rusije?
Zašto su SAD spremne da jednostrano proglase nezavisnost Kosova, poričući celovitost Srbije, dok istovremeno proglašavaju teritorijalnu celovitost Gruzije i Moldavije?
Zašto su SAD potrebni dodatni troškovi za vojne baze u Bugarskoj i Rumuniji, a u skoroj budućnosti verovatno i u drugim zemljama Istočne Evrope?
Zašto je SAD potrebno krajnje širenje funkcija i ovlašćenja NATO?
Zašto je potreban PRO u Istočnoj Evropi, daleko od Irana, nesposobnog da im preti raketama?
 
Ako se te činjenice uzimaju pojedinačno, teško je pronaći im zadovoljavajuće objašnjenje. Međutim, ako se objedine, može se ispod njih otkriti jedan zajednički temelj – opsežna priprema za nova ratna dejstva kakvih nikad nije bilo u istoriji čovečanstva.
Takav ugao gledanja može neprijatno zaprepastiti, ali on objašnjava čudnovatosti američkog kursa.
Jedini mogući ciljevi PRO u Istočnoj Evropi su ruske rakete uzvratnog udara.
 
Uloga Rusije u Drugom svetskom ratu može se preispitivati samo zato da se predstavi kao pretnja. U istom cilju Rusija se uporno prikazuje kao totalitarna zemlja kojoj je hitno potrebna «demokratizacija». Nikakav rat širokih razmera nije moguć bez pripreme odgovarajućeg javnog mnenja – države finansiraju ratove na račun sopstvenih građana. I u tom smislu se antiruska kampanja zapadnih glasila ni po čemu ne razlikuje od antijugoslovenske, antisrpske i antiiračke koje su joj prethodile.
Jedini cilj širenja sistema vojnih baza na teritoriji Istočne Evrope može biti samo podrška vojnim dejstvima u tom regionu.
Jedini razlog za odbijanje ratifikovanja ugovora o ograničavanju naoružanja može biti samo svesno agresivan plan za najbližu budućnost.
 
Preliminarni rezultati

Naravno, nikakve činjenice neće čoveka primorati da prizna postojanje agresivnih planova SAD, ako on sam to ne želi. Za to čak nije ni potrebno da bude najobičniji tupavko – može biti i Staljin.
Zato se posle upoznavanja s navedenim argumentima ljudi tradicionalno dele na dva osnovna tabora – jedni su uvereni da je atomski rat SAD protiv Rusije prosto nemoguć i zato se tu nema šta ni razmatrati, dok su drugi skloni mišljenju da je on vrlo verovatan i čak neminovan.
Upravo sa ovim drugima nastavljamo razgovor.
 
Kada?

Nikako pre nego što u Istočnoj Evropi budu stvoreni i počnu potpuno da funkcionišu sistemi PRO, Ukrajina i Gruzija uđu u NATO, a pobeđeni Iran dospe u isto stanje u kome je sadašnji Irak. Tojest, mora proći najmanje nekoliko godina. Krasiljnikov je taj rok postavio u 2010. godinu, a pojedini podaci, između ostalog „plan prebacivanja „stalnih i rotacionih“ specijalnih snaga SAD u nove baze na jugu Evrope“ («plan po perebazirovaniю «postoяnnыh i rotacionnыh» silы specnaza SŠA na novыe bazы na юge Evropы»), omogućavaju da se taj datum pomeri ne pre 2015. godine.
 
Ali stvar čak nije ni u rokovima. Rokovi u takvim stvarima ako se i određuju, onda samo orijentacioni, mobilizacioni. Stvar je u opštoj usmerenosti spoljne politike SAD, njihovom kursu na stvaranje jednopolarnog sveta po svaku cenu, gazeći sva moguća ograničenja, savladavajući zakon i pravo silom. Kroz 10, ili 15, ili 20 godina, ali to se mora desiti, i pripremati se moramo sada, da se 22. juni opet ne ponovi u još strašnijim i razornijim razmerama atomskog rata.
Po meni je tačnije da se svet kome SAD streme nazove unitarnim a ne «jednopolarnim». Svet u kome osim SAD nijedna država nema puni suverenitet – dok je vlast SAD bezgranična.

Blic-krig – religija agresora

Da bi kritična većina zapadnog društva odobrila i sankcionisala atomski rat sa Rusijom, SAD moraju sve njih primorati da poveruju ne samo u opasnost od Rusije, nego i u realnost pobede nad njom «malom krvlju i na njenoj teritoriji». U to da će to doneti ogromnu korist nikoga ne treba ubeđivati – Evropa je u poslednje vreme dobro utuvila otkud gas stiže. Zatim se sasvim pouzdano može pretpostaviti da će rat započeti odmah čim bude postignuta 80% ili 90% spremnost za njega. Potpunoj, 100% spremnosti za rat sa Rusijom SAD neće ni težiti – kao prvo, to je prosto nemoguće, pošto će se Rusija, videći porast napetosti oko sebe, neminovno dosledno spremati za odbranu, stalno povećavajući svoju borbenu sposobnost; kao drugo, SAD ne mogu dugo otezati, pošto to može pregrejati privredu i javno mnenje. I prva borbena dejstva će biti izvedena maksimalno neočekivano, brzo i surovo protiv osnovnih čvorišta sile u Rusiji.
 
Takva strategija se u vojnoj nauci zove blic-krig. Premda je taj pojam nastao sredinom 30-h godina 20. veka, blic-krig od pamtiveka predstavlja religiju svih agresora, koja dostizanje raja na zemlji obećava kroz kratku međufazu pakla na istoj toj zemlji. Iako je ta vera mnoge agresore obmanula, završivši se u međufazi, novi sledbenici i dalje slepo veruju u nju.
Delujući pod uticajem te vere, američki stratezi će u fanatičnoj nestrpljivosti započeti agresiju, polazeći od neodgovarajuće optimističke prognoze koju će nametnuti svima ostalima – ubeđujući ih u nepogrešivost proračuna da će potpuno neutralisati RVSN (raketne jedinice strategijske namene) RF i 100%-nu efikasnost PRO SAD. Dabome, tim proračunima nije suđeno da se ostvare, kao što se nisu ostvarivali ni u jednom od ranije izazvanih ratova. Istoriji je suđeno da se ponavlja.
Međutim, moguće je i da će SAD svesno dozvoliti sopstvene žrtve i gubitke – zatrebaće im za rešavanje drugih zadataka.
 
Kako će to biti?

O mogućim uzrocima početka rata protiv Rusije već su razmišljali pametni ljudi. I ma kako to čudno izgledalo, i oni su bili Amerikanci. Sadašnji stalni predstavnik Sjedinjenih Država u OUN Zalmaj Halilzad, koji je ranije bio na čelu američke misije u talibanskom Avganistanu, zatim ambasador SAD u okupiranom Iraku, svojevremeno je rukovodio istraživanjem analitičke kompanije «Rend» pod nazivom «Posrnuće Rusije: strateške posledice za Ratno vazduhopolovstvo SAD». Taj referat je sadržao osnove za upad trupa SAD u Rusiju i moguće scenarije:
 
«Nastavak sistemske degradacije Rusije pojačavaće nestabilnost i nepredvidivost kako unutar zemlje, tako i na međunarodnoj sceni. Proces posrnuća u zemlji s tako velikom teritorijom i stanovništvom, i koja poseduje atomsko naoružanje, u stanju je da provocira krizu koja će zadirati u interese SAD i/ili njenih saveznika i dovesti do neophodnosti izvođenja ratnih operacija u tom regionu...»

1. Ruska vojska primenjuje vojnu silu u konfliktnim regionima RF ili protiv susednih država.
2. Teroristi, otevši atomsko oružje ili radioaktivne materijale iz ruskih objekata, predstavljaju realnu pretnju ne samo Rusiji, nego i Evropi, Aziji i SAD.
3. U slučaju građanskog rata u RF javlja se rizik primene atomskog, hemijskog ili biološkog oružja, što će dovesti do humanitarne katastrofe velikih razmera.
4. Atomska ili hemijska havarija ugroziće život i zdravlje stanovništva RF i susednih zemalja.
5. Etnički pogromi na jugu Rusije koji mogu izazvati bujice izbeglica u Gruziju, Azerbejdžan, Jermeniju i Ukrajinu.
6. Ekonomski i međunacionalni problemi na Kavkazu mogu prerasti u oružane konflikte, što će ugroziti bezbednost gasovoda i naftovoda u regionu.
7. Opsežna ekološka katastrofa je u stanju da primora milione ljudi da potraže sklonište u susednim državama.
8. Porast kriminalizacije ruske privrede može zemlju pretvoriti u sklonište za međunarodne kriminalne i terorističke organizacije koje mogu zapretiti zemljama Evrope, Azije i SAD.
9. Legalan i nelegalan porast prodaje ruske vojne tehnike i tehnologije može dovesti do toga da dospeju u ruke agresivnih režima ili terorističkih grupa, što će povećati mogućnost atomskog rata.

Držeći se proverene taktike, započeće zaoštravanje međunarodne situacije oko Rusije i provokacije u pograničnim regionima.
Najverovatnije će izbijanje pripreme za rat na završnu deonicu biti označeno gromoglasnim provokativnim incidentom uz ljudske žrtve, posle koga će SAD objaviti da se «čaša strpljenja prelila». Moguće je da zbog nekog povoda započne rat sa Belorusijom.
Odmah posle toga će antiruske informacione kampanje, koje danas pomalo tinjaju, dobiti moćan podstrek i s novom snagom buknuti.
Zaglušeni naglim razvojem događaja, ljudi u čitavom svetu izgubiće sposobnost da adekvatno pojme zbivanja i slepo će verovati saopštenjima glasila.
Po prvi put će se reči o mogućnosti rata protiv Rusije – «žarišta totalitarizma i terorizma» – čuti s visokih tribina.
Iz Rusije će pobeći svi «posvećeni» u tok događaja, kao što se u menhetenskim «kulama-bliznakinjama» predviđenim za 25.000 ljudi 11. septembra zadesilo svega oko 3.500 ljudi.
 
U čas H, kada za to sazru svi neophodni uslovi, na Rusiju će biti izvršen atomski udar.
Rusija će najverovatnije ponovo ispoljiti nespremnost za rat – za nju podjednako tradicionalnu, kao što su agresivne strategije tradicionalne za Zapad. Rukovodstvo zemlje će se do poslednjeg trenutka odricati prava na ma koje radnje koje mogu pružiti povod SAD za izjavu o agresivnim namerama Rusije. Staljin je dozvolio 22. juni i čitava dva dana posle toga nije mogao poverovati u ono što se zbilo. Koliko će vremena trebati ovog puta? Ostaje nam samo da se nadamo da će odgovarajuća odluka biti doneta maksimalno brzo, i pored svih iskušenja demokratije.
      Ipak, najverovatnije će uzvratni udar Rusije biti izveden. Nema sumnje u to da će optimizam vojnih stratega SAD ispoljiti svoju neprikladnost i izvestan broj uzvratnih atomskih udara pogodiće teritoriju SAD i drugih zemalja-agresora, izazvavši ogromna razaranja i žrtve.
 
Duble na američki način?

Međutim, moguće je da upravo takav razvoj događaja svesno dozvole američki stratezi. Štaviše, rizikovaću da pretpostavim kako će PRO SAD biti usredsređena na jedne pravce i samo nominalno prisustvovati na drugim, i ne toliko uništavati koliko dozirati i filtrirati ruske rakete uzvratnog udara, obarajući «nepravilne» i propuštajući ili preusmeravajući «pravilne» - tj. koje lete u potrebnom smeru.
      Ni za koga nije tajna da čitave mase savremenog crnačkog i latinoameričkog stanovništva SAD spadaju u lumpenizovane slojeve koji su samo teret za američki budžet i izvor masovnog kriminala, ukratko – socijalni balast. Međutim, izbavljanje od tog balasta ekonomskim metodama, poput onih sprovedenih u Rusiji početkom 90-h, SAD ne mogu sebi priuštiti – zemlja će se smesta pretvoriti u uzavreli kotao, i moraće zaboraviti na spoljnu ekspanziju i svetsku prevlast. Istovremeno su se elite SAD nesumnjivo pobrinule da obezbede zaštitu tokom atomskog rata, pripremivši za sebe uređena skloništa podalje od opasnog susedstva s vojnim objektima, i osnovne teškoće atomskog rata pogodiće obično stanovništvo koje će za to saznati tek kad na nebu iznad sebe spazi atomske pečurke. Na taj način će SAD jednim udarcem ubiti dve muve – ratosiljaće se «socijalnog balasta» i steći zanosni oreol žrtava ruske agresije. Tom prilikom će nesumnjivo biti iskorišćene uhodane informacione tehnologije manipulacije svešću, usled kojih će se uzvratni udar Rusije u očima malograđanskog društva pretvoriti u agresivni prvi udar. U uslovima rata retko ko će moći da razabere ko je izvršio prvi udar, jer će se sve ključne informacije o toku ratnih operacija nalaziti pod kontrolom, kao što je bilo i tokom minulih ratova u Jugoslaviji i Iraku – svaka strana će tvrditi svoje i opovrgavati tuđe.
 
Realnost ciničnog plana selektivnog «filtriranja» ruskih raketa naizgled se može pobiti neminovnim zagađenjem većeg dela teritorije SAD atomskim padavinama koje će krajnje otežati tamošnji život. Međutim, u prvom kratkotrajnom razdoblju, kada je zračenje najjače a žrtve najmasovnije, elitama SAD garantovana su komforna podzemna skloništa opremljena svime što je neophodno za život, poput ovoga (takogo).