Koliko je moćan grobar ćirilice (1. deo)

Kada su Srbi među ostalim Jugoslovenima  krajem šezdesetih godina putovali u Trst da kupuju „šuškavce“ – kišne  ogrtače od plastike koje danas niko ne bi nosio od sramote, a  koji su tada Jugoslovenima predstavljali simbol „upisivanja u građane“, „otmenosti“, „pripadnosti eliti“ – ni sanjali nisu da su tom kupovinom pare ostavljali u prodavnicama koje su bile u vlasništvu – Vatikana!
 Ovo će za Srbe sigurno predstavljati iznenađenje. I opet će ogledalo postati krivac za bore na licu; opet će se ponavljači rugati odlikašima; opet će se oni koji nisu znali, rugati onima koji jesu znali; opet će Srbi koji misle da je srbsko pismo – latinica, Srbe koji znaju da je srbsko pismo – ćirilica nazivati pogrdnim imenima „ćiriličari“ i „cirilizatori“!
 Mi iz udruženja „Ćirilica“ nismo nikakva „vlast“. Mi nikome ništa ne možemo da „naredimo“, ništa ne možemo da „zabranimo“, nikoga ne možemo da „uhapsimo“. Mi možemo jedino da narodu predočimo ono što njemu nije poznato, što on najčešće ni u snu nije mogao da zamisli, pa nervozno pruža otpor da to prihvati: iskorenjivanje ćirilice kod Srba nije nikakav „spontani proces“, nego smišljen, planiran, organizovan i kontrolisan proces koji je u svetskim, evropskim i austro-ugarskim razmerama pokrenuo Vatikan,  u jugoslovenskom okruženju sproveli karađorđevići i hrvatski, slovenački i srbski komunisti, a u postjugoslovenskom srbskom okruženju nastavljaju one političke snage koje imaju cilj da Srbiju uvedu u Evropsku Uniju bez obzira da li ćemo tamo ući kao narod, ili kao – inventar.  
 
Sticajem istorijskih okolnosti, Rim je ostao jedina patrijaršija u zapadnoj Evropi. Rimsko sveštenstvo je smatralo da su jedino jevrejski, grčki i latinski jezik i njihova odgovarajuća pisma dostojni Biblije i hrišćanske vere, i da su sva ostala pisma, među njima i ćirilica – đavolska dela. Celoj zapadnoj Evropi hrišćansku veru je prenelo baš rimsko sveštenstvo, i svakom narodu je uz hrišćansku veru „u paketu“ nametalo i latinsko pismo. Tako su nestali etrursko pismo, britanski ogam, britanske rune, skandinavske rune, germanske rune, mađarske rune, glagoljica, gotica, ćirilica kod Poljaka, Čeha, Hrvata, Dubrovčana, pravoslavnih Rumuna u Austro-Ugarskoj, u NDH, iločko pismo na Iločkim ostrvima (Filipini), pismo sa Uskršnjih ostrva, brojna slikovna pisma raznih naroda Južne Amerike, itd. Na Srbe u Austro-Ugarskoj i posle Berlinskog kongresa i u Bosni i Hercegovini Katolička crkva i dvor su vršili surov pritisak da se odreknu pravoslavne vere, julijanskog kalendara i ćiriličnog pisma, i da pređu na katoličku veru i latinicu. Karađorđevići su smatrali da su Srbi, Hrvati i Slovenci – tri plemena istog naroda, čiji je jezik bio srbsko-hrvatsko-slovenački, i više su mislili na Jugoslaviju nego na Srbiju. U komunističkoj Jugoslaviji glavnu reč su vodili Hrvati i Slovenci Broz, Kardelj i Bakarić, bivši podanici Austro-Ugarske odgojeni na katoličkoj mržnji prema ćirilici kao „đavolskom delu“. Srbski komunisti su se pridružili iskorenjivanju  ćirilice kao „simbola velikosrpske buržoazije“, pa je komunistička vlast organizovala zloglasni Novosadski „dogovor“ 1954. god. Posle raspada Jugoslavije, u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini aktuelni političari iskorenjuju ćirilicu kao „smetnju napretku svojih zemalja na putu u Evropu“, a u Hrvatskoj ćirilica je po treći put u istoriji zakonom zabranjena, pa se njena pojava na javnim mestima sudski kažnjava.
 Današnjim generacijama srbskog naroda sve ovo u dobroj meri nije poznato, pa kada mi iz „Ćirilice“ o ovim stvarima govorimo, mnogi Srbi se ponašaju uvređeno poput roditelja koji je poslednji saznao da mu je dete narkoman, pa krivi sve odreda – i školu, i ulicu, i državu, i kilavu policiju, i korumpirano sudstvo, i komšiluk, i prodavačice u apoteci, i ne pada mu na pamet da se priseti da li je i on nešto propustio, da li je i on u nečemu pogrešio. Da li je i sam svojim činjenjem ili nečinjenjem doprineo stanju svoga deteta! Ovakvi neobavešteni Srbi, poput muža koji je poslednji saznao da mu je žena „šarena“, na nas iz „Ćirilice“ bacaju drvlje i kamenje, rugaju nam se, etiketiraju nas da smo „nacionalisti, zaostali, primitivni, retrogradni, smetnja napretku, da živimo u prošlosti“, i , da bi olakšali svojoj duši, nazivaju nas „ćiriličarima“ i „cirilizatorima“. Možete li da zamislite da u italijanskom, francuskom, nemačkom, poljskom… narodu postoje pojedinci koji svoje sunarodnike nazivaju pogrdnim imenom „latiničari“? Razumeli bismo da nam se rugaju ako bismo tražili etrursko ili tamilsko pismo za Srbe. Ali mi samo tražimo ono što nam je oteto, ono što bi moralo da se podrazumeva i bez traženja, ono što je naše najrođenije – naše hiljadugodišnje pismo ćirilicu. Kada je u pitanju samopljuvanje, Srbi su zaista „izabrani narod“… Mi „cirilizatori“ smo navikli na podsmehe i uvrede od strane neupućenih sunarodnika, pa se više i ne branimo. Jednostavno, znamo da narod nije „krivac“, nego žrtva smišljenog, planiranog, organizovanog i kontrolisanog okruženja u kome je rođen. Okruženja isključivosti hrvatske latinice uz sedativ o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“, pa je odrastao na zabludi o tome šta je „naše pismo“, pa se danas tuče za tuđe u uverenju da brani svoje! Razbijanje zabluda je uvek bolno, ali i neophodno i korisno.
 
U našim aktivnostima na upoznavanju naroda sa prilikama u prošlosti i sadašnjosti u vezi sa organizovanim iskorenjivanjem ćirilice iz života i pamćenja srbskog naroda i njenim zamenjivanjem hrvatskom latinicom, već smo govorili o nasilju, bezakonju i zločinima Katoličke crkve i dvora u Austro-Ugarskoj, ali i o ostvarivanju istog cilja marifetlucima, lukavstvom, podmuklošću i podvalama komunističkog režima u Jugoslaviji uz klicanje „bratstvu i jedinstvu“. U ovom članku prvi put ćemo govoriti o bogatstvu i moći glavnog svetskog inspiratora iskorenjivanja „đavoljih pisama“ – Katoličke crkve i Vatikana. Unapred znamo da će pojedinci iz srbskog naroda i ovaj tekst  doživeti kao „prst u oko“, kao pokazivanje fotografije na kojoj je njihova žena zatečena na gomili – „in  flagranti“; da nas posle ovoga opet očekuju podsmeh i uvrede. Ali spremni smo na to. Znamo da čajevi imaju prijatan miris i ukus, ali ne leče tuberkulozu, a da injekcija (Pažnja! Nismo rekli „injekcija“, kako bi se to moglo pročitati da smo pisali hrvatskom latinicom!) i skalpel bole, ali vraćaju zdravlje! Zablude se ne razbijaju zagrljajima i poljupcima, nego snažnim udarcem u lice, đonom. A ruganja i podsmehe više ne zameramo.
 
 
ZNAMO  LI  ČIME  SE  SVE  BAVI  KATOLIČKA  CRKVA?
 

Ne moramo biti diplomirani teolozi da bismo znali za temeljno učenje osnivača Hrišćanske crkve i poziv Isusa Hrista svojim sledbenicima apostolima:
 „Idite i prodajte sve što imate i razdelite siromasima, i pođite za mnom, pa ćete imati blago na Nebu. Ne sabirajte sebi blago na Zemlji, gde ga izgriza moljac i rđa, i gde ga lopovi potkopavaju i kradu, nego sabirajte sebi blago na Nebu… jer gde ti je blago, tu će ti biti i srce. Zaista vam kažem, teško će bogataš ući u Carstvo Nebesko. Lakše će kamila proći kroz iglene uši, nego bogataš ući u Carstvo Nebesko“.
 Recimo da bi tako trebalo da bude. A da li je baš tako?  Pojave imaju svoje vidljive i svoje nevidljive manifestacije. U mladosti smo čitali o špijunima koji su otvarali časovničarske, krojačke radnje, o učiteljima klavira i slično. Taj posao im je bio samo maska pred zemljama u kojima su delovali kao špijuni. U izlogu svoje „časovničarske radnje“ špijun je imao jedan „stari pokvareni časovnik“. Njegova uloga nije bila da pokazuje vreme, nego da u određene datume i određena vremena čoveku koji je bio veza saopštava obaveštajne podatke koje je špijun sakupio, i koje je prenosio – prethodno ugovorenim položajem skazaljki na tom časovniku. Špijun i njegova veza nikad se nisu sastali ni videli, a završavali su posao. Domicilna zemlja je ovo saznala tek – posle rata! Slično je i sa aktivnostima Katoličke crkve – jedno nam se čini, a drugo se događa! Opseg delatnosti i veličina bogatstva Katoličke crkve su zastrašujući, i njih ne može tačno da utvrdi ni jedna institucija na svetu – ni Ujedinjene nacije, ni Savet Evrope, ni Svetska banka, ni Interpol, ni Međunarodni sudovi UN u Hagu i u Rimu. Pitanje je da li to može da utvrdi i – sama Katolička Crkva! Pa ne zamerite što to ne može da utvrdi ni udruženje „Ćirilica“ Beograd sa svojim podružnicama u Moskvi, Banja Luci, Podgorici, Čačku, Surčinu, Novom Sadu i Nišu.  
 
Zašto mi uopšte potržemo ovo pitanje?  Pa da bi narod saznao istinu o bogatstvu i moći Vatikana, da bi kasnije lakše shvatio ostale naše tvrdnje o iskorenjivanju ćirilice. Narod mnogo toga ne zna, a dušmani su mu pomagali da on to i ne sazna! Oni koji su rođeni u dirigovanom okruženju isključivosti hrvatske latinice uz priče o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ naravno da su odrasli na zabludi o tome šta je „naše pismo“, pa se mi susrećemo sa nervoznim reagovanjem kad pomenemo Vatikan, komuniste, iskorenjivanje ćirilice i hrvatsku latinicu. Kad kažemo „Vatikan“, neobavešteni Srbi (mi iz „Ćirilice“ ih zovemo „obareni Srbi“!) nas ismevaju: „Idete od Kulina bana“!, a mi im odgovaramo: „Kasnite, kratko vam je pamćenje. Kad je Kulin ban rođen, vatikansko iskorenjivanje svih pisama osim latinskog je trajalo već 600 godina! „Obareni Srbi“ rasuđuju po načelu: „Ja nisam video Jupiterove satelite. Zaključak: Jupiterovi sateliti ne postoje“.  Svoje neznanje uzimaju za jedinicu mere kojom ocenjuju tuđe znanje. Ali, mi strpljivo radimo na objašnjavanju narodu istine o iskorenjivanju ćirilice.
 
Godine 1983. Avro Manhattan je objavio knjigu „The Vatican billions“ (Vatikanske milijarde). Ta knjiga je u hrvatskom ijekavskom prevodu Jasne A.V. objavljena februara 2010. godine u elektronskom obliku na Internetu. Ja sam je preslovio na ćirilicu i preradio za srbski jezik ekavskog izgovora, i iz te knjige donosim mestimične izvode.
 
**********************************************************************************
 
 
Hristos je bio rođen, živeo je i umro u siromaštvu. “Njegova crkva” je multi-multi-multi-milijarder. Kako je došlo do toga, da iako prividno zaokupljena nebeskim blagom, ona bude najveći sakupljač i zgrtatelj ovozemaljskog blaga?
 
Kada je sve to počelo? Gde? Kako? Šta je bilo ekonomsko carstvo Crkve u prošlosti? Hiljadu, petsto ili sto godina unatrag? Koliko je veliko danas? Da li je moguće i istinito da je ona najmoćnija finansijska tvorevina i utvrđenje svih vremena? Ako jeste, koliko hiljada miliona ona ima? Koliko nekretnina? Koliko deonica, zaloga, obveznica, vrednosnih papira? Koliko deonica u industriji nafte, motora; u hemijskoj, vazduhoplovnoj industriji; u elektronici i inženjeringu, u turizmu i hotelijerstvu, pa čak i u svemirskim istraživanjima? Da li je istina da Katolička Crkva ima velike depozite zlata u švajcarskim i američkim bankama? Da ima više dolarske imovine nego najmoćnije korporacije u SAD zajedno, i veće monetarne rezerve nego Francuska, Belgija, Italija i V. Britanija zajedno? I da će krajem 20. veka kontrolisati najmanje trećinu ukupnog bogatstva Evrope i Amerike?
 
Šta su i koji su njeni vidljivi i nevidljivi fondovi u vodećim i najjačim zemljama sveta? Na sva ta pitanja dosada još niko nije odgovorio. Ova knjiga sada na njih odgovara. Kroz istoriju, od ranih mračnih vekova do Renesanse, Reformacije i Protivreformacije, od Francuske Revolucije u 18. veku, preko Industrijske revolucije u 19.-tom, do 1. svetskog rata, boljševizma u Rusiji i 2. svetskog rata. I od tada pa do sadašnje svemirske ere.
 
Gotovo 2000 godina zapanjujućeg sakupljanja i zgrtanja dobara i blaga, kroz ličnu pohlepu i javnu filantropiju, svetačka žrtvovanja, kolektivna otimanja, zle podlosti, darežljivost pojedinaca, lihvarstvo, a koje su sprovodili pape, kraljevi, prelati, pobunjene crkve, gorljivi reformatori, sveti ljudi i nitkovi; kroz revolucije i diktature, političke stranke, internacionalne banke, interkontinentalne korporacije i globalizam u naše doba.
 
Sve je potkrepljeno imenima, datumima, brojkama i činjenicama. Ova knjiga je jedinstveno razotkrivanje najveće finansijske imperije koju je svet ikada video, a koja je još uvek u punom pogonu.
 
  VRH  LEDENOG  BREGA
 
Katolička  crkva  je  svetska  religija,  svetska  država  i  administracija  i  svetska finansijska sila. Međusobna zavisnost religije, administracije i bogatstva je isprepletena na najvećem/najvišem mogućem stepenu. A drugačije ne može ni biti.
 
Kad je jedna religija tako ustrojena i organizovana kao što je rimokatolička, onda je ona neminovno transformisana ne samo u administraciju i svemoćno arhijerejsko crkvenjaštvo, nego i u isti takav jak i dominantan ekonomski interes. A on se skriva iza duhovnih načela i pothranjuje tim istim duhovnim načelima, koja su zapravo najveći neprijatelji zgrtanja materijalnog bogatstva od strane religije.
 
Od svih frakcija podeljenog hrišćanstva, rimo-katolička crkva je nesumnjivo najuspešnija u svom zgrtanju i akumulaciji ovozemaljskog blaga. Njen uspeh na tom polju je rezultat njenog uspeha na religioznom. Ovo može izgledati kao paradoks, ali to je istina. Njena kolosalna ekonomska moć proizlazi iz činjenice da milioni njenih pripadnika daju njoj deo svog zemaljskog blaga radi propagiranja njenog duhovnog širenja i napretka. A Katolička crkva prima, koristi i umnožava te materijalne dobitke. Iako propoveda Jevanđelje koje se odnosi na duhovno blago, ona ne vidi nikakvu protivrečnost u svom gomilanju materijalnog blaga ovog sveta.
 
Danas je ona time zaokupljena više nego ikada ranije u svojoj dugoj i šarolikoj istoriji. Površan pregled njenih aktivnosti koje iznosimo u ovoj knjizi, a odnosi se na nekoliko zemalja, biće dovoljan da to potkrepi.
 
Katolička crkva je dominantna finansijska sila u 2 zemlje: u Italiji gde ima svoje istorijsko i administrativno sedište; i u Sjedinjenim Državama, gde su njeni religiozni, politički i finansijski napori bili poduprti energijom, entuzijazmom i uspehom tipičnim za SAD. Uspehom spektakularnim čak i u zemlji svakojakih spektakularnosti.
 
Tekuće fantastično zgrtanje blaga od strane Katoličke crkve je noviji fenomen. Kao što smo već ranije videli, ono je stvarno bilo započeto onda kad je prema “Petrovoj stolici” bio počinjen najsramniji zločin (prema njenom rangiranju!), a to je bilo – oduzimanje Papskih Zemalja (Papske Države) 1870. g. od strane Italijana.
 
Prvi kameni temeljci moderne akumulacije vatikanskog blaga nisu bili položeni tek onda kad je papa Pije XI potpisao Lateranski Ugovor 1929. sa fašističkim diktatorom Musolinijem i kad se Crkva i formalno odrekla Papske teritorijalne države primivši zauzvrat pozamašnu svotu novca. Planovi su bili napravljeni u vreme prethodnog pape Benedikta XV (1914-22) u vremenu i nakon I svetskog rata. Njegov moto je bio – “religija je religija, a biznis je biznis”. On je začetnik današnje vatikanske politike da Crkva i njene investicije ne treba da budu ograničene religioznim razmišljanjem i barijerama, nego vođene u pravcu dobrih, konkretnih i profitnih poslova. Ta nova formula je stavljena u pogon za vreme njegovog pontifikata.
 
Sa Lateranskim Ugovorom, Vatikanska Državna Riznica je postala službeni fond. Te iste godine Musolini je dao 1.750 miliona lira Vatikanu, a uz to i suverenitet kao konačno rešenje Rimskog pitanja. Pije XI, ne manje dobar biznismen od Benedikta, investirao je većinu primljenog novca u SAD u vreme Velike ekonomske krize 30-tih godina. To je bio odličan poslovni potez, jer kad se američka privreda oporavila, Crkva je ubrala kolosalnu dobit.
 
Osim investiranja u SAD, Vatikan je dobar deo lateranske naknade investirao i u samoj Italiji. Rezultati su bili zapanjujući, i vrednost bogatstva Katoličke crkve u Italiji je dosegla astronomske cifre. Prema britanskom periodičnom magazinu “The Economist”, Vatikan je toliko uvećao svoj kapital u Italiji da bi on teoretski mogao “survati italijansku privredu u pravi haos ako bi iznenada povukao određene poteze na tržištu i u bankarskom sistemu”.
Nino Lo Belo, inače liberalni katolik, proveo je 8 godina u Rimu kao korespondent za ekonomiju i biznis za različite magazine takve vrste. Većinu svog vremena posvetio je proučavanju vatikanskih finansija i napisao respektabilnu knjigu “Vatikansko Carstvo” (The Vatican Empire). Evo samo nekoliko kraćih zanimljivih informacija iz nje. “Tajkun s Tibera” je toliko uključen u italijansku privredu, da bi puno toga moglo nositi oznaku – Made by Vatican – što znači Proizvedeno od vatikanskog novca, u vatikanskim fabrikama i preduzećima!
Tako Italijani žive u kućama i stanovima koji su vlasništvo Vatikana, ili su ih kupili od kompanija u vlasništvu Vatikana, ili koje su izgradile građevinske firme u vlasništvu Vatikana. Italijani se voze super autoputevima koje je finansirao Vatikan, i automobilima proizvedenim u nekoj vatikanskoj fabrici. Njihove kuće su opremljene stvarima koje su proizvedene u fabrikama i firmama koje su vlasništvo ili suvlasništvo Vatikana. Vodom, strujom i butangasom snabdevaju ih kompanije koje pripadaju Vatikanu ili su pod kontrolom Vatikana. Svoj novac drže u bankama koje kontroliše opet Vatikan – famozna “Banka Svetog Duha” je na primer u 100%-tnom vlasništvu Vatikana. Kapital Svete Stolice je investiran u gotovo sve grane italijanske industrije, trgovine, usluga i dr. – fabrike hrane, tekstila, građevinskog materijala, oružja, hemijske, teške industrije, brodogradnje, vozila... zatim u osiguravajuća društva, hotele, turizam, TV i Radio stanice, izdavaštvo, štampu..... itd. U tom mozaiku kompanija neke su pravi svetski divovi, poput građevinske kompanije Generale Immobiliare koja je prava tvrđava vatikanske finansijske imperije sa kapitalom od 75 milijardi lira. Samo u 1967. godini ona je utrošila 30 milijardi lira na građevinske projekte, uglavnom stambene blokove, hotele, kancelarije i rezidencije u gradskim centrima Milana, Đenove, Rima, Firence i Napulja.
 
 
Ova vatikanska ekspanzija u Italiji bila je olakšana i time što je Crkva (Vatikan) izuzeta od oporezivanja i ne plaća nikakve poreze. Ali i zbog raznih drugih povlastica. U 1967. g. ministar socijalista Luiđi Preti pokušao je da “utera porez” i od Vatikana koji je dugovao državi više milijardi lira, od kada je 1962. g. prihvaćen novi poreski zakon. I,  šta je Vatikan napravio? Da bi to izbegao i onemogućio razotkrivanje svoje finansijske moći, počeo je prodavati svoje akcije i interese u italijanskim kompanijama i reinvestirati u prekomorske zemlje. Tako radi “Sveta Stolica”! I tako je s Italijom.
 
Ipak, papa Pavle VI nije se ustručavao da kaže (u šali, ili cinizmu?) da “Crkva vidi sebe kao Crkvu Siromaha!”
 
Njegova izjava je izazvala i razljutila mnoge katolike. Neki su otišli i dalje, pa su demonstrirali protiv skandalozno bogate Crkve. Katolički sveštenici protestovali su u SAD, Francuskoj, čak i u Italiji. U oktobru 1971. g. katolički sveštenici demonstrirali su na Trgu Sv. Petra u prisustvu pape noseći barjake s natpisom: - „Crkvo, ne bacaj mrvice siromasima. Idi i prodaj što imaš i podaj njima“!
 
Protesti iz same Crkve su se umnožili i izazvali zabunu u redovima običnih katolika. Ogromno bogatstvo izazvalo je moralnu dilemu, ali i finansijsku. Crkva je postala vrhunski bogataš, ne samo zbog neumornog sabiranja novca od strane njenih mnogobrojnih verskih, crkvenih i laičkih organizacija, zatim skupljanja po verskoj dužnosti (dogmatska), nego i zbog veštine vrhunskih finansijskih mozgova koji su znali gde i kako najbolje investirati. Pogotovo od II svetskog rata pa na ovamo. Oni su uz pomoć Proviđenja, vatikanske milione pretvarali u milijarde.
 
Papa je morao osnovati specijalno telo Prefekturu (Ured) za ekonomske odnose, a kojom upravljaju većinom američki, nemački, francuski i drugi mozgovi. Oni deluju uglavnom izvan Italije, jer je najveća masa nevidljivih vatikanskih investicija razgranata na internacionalnom polju.
 
No, finansijski mozgovi imaju dosta posla i u Italiji. Oni vode brigu o bezbrojnim deonicama i interesima razasutim po mnogobrojnim firmama u kojima je Vatikan većinski (ili manjinski) deoničar. Ne tako davno Vatikan je držao petinu deonica svih firmi upisanih na italijanskoj Berzi. Pouzdani izvori navode da je u isto vreme Vatikan imao zlatne rezerve vredne 11 milijardi dolara, što je bilo triput više od Velike Britanije.
 
Uopšteno uzevši, finansijsko carstvo Katoličke crkve slično je ledenom bregu kojem je tek manji deo vidljiv iznad vode.
 

 
NAJBOGATIJA  DIVOVSKA  TEOKRATIJA
 Katolička crkva u SAD je “nacija unutar nacije”. I to nije samo figurativni govor, nego čvrsta i nepobitna činjenica američke stvarnosti.
 Kada na primer američki katolici govore o američkoj slobodi i demokratiji, oni uvek misle na katoličku slobodu i “demohrišćansku demokratiju”, a kojoj je konačni cilj Katolički Američki Ustav kao zadnji stadijum ka totalnoj Katoličkoj Americi. To više nije samo apstraktno razmišljanje, pošto je proces u toku i dobija sve veći zamah.
 Katolička crkva gradi svoje carstvo u SAD, i više ni nema ozbiljne opozicije koja bi ugrozila njenu ekspanziju i konačnu prevlast. Rezultat njenih aktivnosti na svim nivoima američkog društva jeste taj, da su praktično sve društvene strukture prožete katoličkim elementom i katoličkim strukturama, direktno ili indirektno. Poput divovskog hrasta koji je isprepleten čvrstim žilavim bršljanom. Taj bršljan čine bezbrojne katoličke organizacije i institucije, navedimo samo neke: Katolička Legija Morala, Katolička Štampa, Katolički Radio i TV, Katolička Osiguravajuća Društva, Katolički Klubovi, Katolička Majka Godine, Katolički Ratni Veterani........ i bezbrojne slične. A sve su one potpomagane na razne načine i po religioznoj osnovi.
 
Najimpresivnije su rimokatoličke obrazovne i medicinske ustanove. Njihova obrazovna mašinerija obuhvata sve, od dečijih vrtića do univerziteta (temeljita indoktrinacija mladih), a medicinska od najmanjih ambulanti do najvećih i najmodernijih bolnica i sanatorijuma. Njihova finansijska vrednost dostiže na milijarde dolara. To je postignuto zaobilaženjem Ustava, legalnim i polulegalnim manipulacijama i pritiscima prikrivenih katoličkih grupa u državnoj administraciji, a koje sve rade u korist Katoličke crkve. Na primer, pod administracijom L.
Džonsona (1963-69.) na stotine federalnih programa pribavilo je ogromne svote državnog novca crkvenim agencijama, većinom katoličkim. Milioni dolara su prošli kroz crkvene kase, a mnogi i ostali u njima. Od 1947. do 1964. preko 7000 projekata je odobreno, pretežno medicinskih ustanova. Samo za jedan projekat Katolička crkva je dobila 305 miliona dolara, dok su sve ostale protestantske i jevrejska zajedno dobile 168 miliona.
 
Katoličke obrazovne ustanove obuhvataju oko 2500 škola, 300 koledža, seminara i univerziteta. Za održavanje i finansiranje istih, Crkva prima zamašne svote od Države. Broj župnih crkvenih škola raste brže od državnih, što znači da Katolička crkva dobija sve veće donacije i sredstva od većinski protestantske zemlje. I to one koja se ponosi svojim dva stoleća uzdizanim Ustavnim načelom o potpunoj Odvojenosti Crkve od Države (a što podrazumeva sve religije). Zapanjuje činjenica da pod kapom raznovrsnih federalnih programa i projekata milioni američkih nekatolika doprinose milione dolara za kupovinu, povećavanje i održavanje imovine Katoličke crkve. Čini se kao da američki građani nisu uopšte svesni ove tako očite anomalije.
Vatikanske finansijske aktivnosti i unosna preduzetništva su isto tako raznovrsni kao i kod najuspešnijih svetskih poslovnih korporacija.
 
Nino Lo Belo, novinar “Njujork Herald Tribjuna” i stručnjak za ekonomska područja, liberalni katolik, nakon višegodišnjeg istraživanja vatikanske ekonomske moći, morao je priznati “da su vatikanske investicije tako velike, rasprostranjene i kompleksne, da je potpuno nemoguće dobiti jasnu sliku o tome” (citat iz knjige “Vatikansko carstvo”). Većina vatikanskog novčanog kapitala je deponovana u američkim i švajcarskim bankama, i niko ne zna o kolikom se kapitalu radi. Za razliku od većine velikih koncerna Evrope i Amerike koji su pod kontrolom svojih država i Vlada, Vatikan je potpuno slobodan da prebacuje ogromna sredstva gde god želi i kad god želi, već prema najpovoljnijim prilikama. Zahvaljujući tome, kao i famoznom “izuzeću od oporezivanja po religijskoj osnovi”, imovina Katoličke crkve je u neprekidnom porastu.
Poseban fenomen su razne i mnogobrojne katoličke grupe – Akcije, koje su intimno udružene s Crkvom i koje takođe imaju svoja posebna prava. One se takođe bave biznisom i ostvaruju profit. Zasigurno najpoznatija od tih grupa je – Opus Dei – (Delo Božije). Većina ovih kvazi-religioznih grupa bavi se raznovrsnim komercijalnim poslovima, najčešće izdavaštvom i osiguranjima.
 
Nadalje, nije nikakva tajna da se neki crkveni redovi bave proizvodnjom alkoholnih pića, kao napr. Hrišćanska braća (brendi), Kartuzijanci, super liker Čartrez itd. Američki monasi i monahinje su vrlo zauzeti stvaranjem profita. Tako Trapisti opatije Sv.Josip na svojoj velikoj farmi proizvode sireve i kreme. Monasi opatije Naša Gospa od Getsemanije bave se unosnim poslovima – sirevi, kolači, kobasice. Cisterciti u Ajovi imaju goveda, mlekaru, ali i pilanu i kamenolom. Kćeri Sv. Pavla imaju štampariju.... itd. itd. Crkveni redovi kupuju i poseduju zgrade, hotele, dvorane, magacine, stovarišta.... A svi ti mnogobrojni crkveni redovi koji se bave unosnim poslovima ne plaćaju ni centa poreza, samo stoga što su religijske organizacije i nose verski predznak. Neke od njih koje su više laičke (svetovne) nego verske, pravi su finansijski divovi sa svojim posebnim pravima, kao Kolumbovi Vitezovi čija je imovina u 1966. premašila 300 miliona dolara.
 
Inače, najvažniji po svom značaju i uticaju je svakako isusovački red – Družba Isusova, ili Jezuiti. Društvo je moćno na obrazovnom, finansijskom i političkom planu. Ono drži 28 katoličkih univerziteta, od kojih neka dobijaju velika sredstva od države, uprkos činjenici da je Red uključen direktno ili indirektno u vrlo unosne poslove. Osim što su krupni deoničari u bankama i velikim kompanijama, oni su i najvažniji suvlasnici u 4 najveće avio-industrije, imaju veliki interes u 2 naftne kompanije, a kontrolišu i više TV i Radio mreža. I naravno, Red ne plaća ni centa poreza.
 Za razliku od svojih evropskih dvojnika, američke monaške zajednice “sestrinske i bratovske”, više su poslovne nego religiozne. Mnogobrojni sestrinski redovi poseduju imovinu u vrednosti oko 12 milijardi dolara, a otprilike toliko i muški redovi. Po standardnim proračunima, “vrednost” katoličkih crkvenih redova u SAD iznosi oko 23 milijarde dolara. Mi smo naveli imovinu religioznih družbi koje podrazumijevaju siromaštvo. Međutim, to njihovo “siromaštvo” je veliko oko 23 milijarde!
 Što se tiče ukupne imovine Katoličke crkve u SAD (vlasništvo, suvlasništvo, investicije, prihodi, deonice, obveznice, državne hartije od vrednosti.....) njeno bogatstvo ograničeno samo na religioznu funkciju iznosilo je u 70-tim godinama preko 54 milijarde dolara. Ali, to je samo vrh ledenog brega iznad vode, dakle onog vidljivog. Komercijalne aktivnosti Rimo-katoličke crkve u SAD su tako raznolike, rasprostranjene i tako spretno prikrivene i zatajene od javnosti, da ih je nemoguće sve “izvući i isterati” na videlo dana. Novine retko spomenu neki mnogomilionski projekt iza koga stoji Katolička crkva, odnosno njene kompanije i podružnice. Imovina hiljada katoličkih župa širom SAD nikada nije obelodanjena.
Jedna agencija koja je istraživala crkvena preduzetništva otkrila je da Katolička crkva investira najmanje svog novca u – dobrotvorne svrhe i programe! A upravo to bi trebalo da bude na samom vrhu svih njenih delatnosti. I to po uputstvu onog istog Učitelja na kojeg se ta ista Crkva poziva. No, da li i koliko ona uopšte sluša Isusa Hristosa?
Spomenućemo dva-tri primera onih nevidljivih miliona Katoličke crkve. Ona na primer sistematski i konstantno “podseća” (ustvari dodijava i moljaka) svoje vernike da dobar katolik treba da se seti svoje Crkve u svom testamentu. I to sa barem 10% od svoje zaostavštine. Pošto Amerikanci slove kao vrlo sentimentalna i darežljiva nacija prema svojim Crkvama, ovaj vid “žetve” takođe nije nikada u celosti razotkriven, ali se računa s godišnjim mnogomilionskim iznosima. Nadalje, rodbina i prijatelji stalno se podsećaju na plaćanje misa-zadušnica za drage pokojnike i njihov brži prelazak iz vatre čistilišta u blaženstvo raja. Spomenimo još i igru Bingo.. Iako je Bingo legalan u 11 saveznih država, Katolička crkva profitira od toga u svih 50. Dva pouzdana istraživača, Larson i Lauel, izračunali su godišnju dobit od igara od oko milijardu dolara.
No, ono što zaprepašćuje u odnosu na toliko bogatstvo jeste to, da ta kolosalno bogata Crkva dobija redovno i dodatne porcije kao “poklon-pomoć” od same Države. A ona sve prima, štogod joj se daje. Osim toga, njoj je izgleda sasvim normalno da nekatolici plaćaju poreze i tako doprinose bogaćenju Katoličke crkve. O moralnosti takvog stanja ona puno ne brine.
 
Ali najveća anomalija situacije je ipak činjenica da Katolička crkva, iako prima i zarađuje fantastične svote novca, ne plaća nikakve poreze na svoju ogromnu imovinu i prihode. Od ukupnog bogatstva svih crkava u SAD, više od polovine pripada samo jednoj – Rimokatoličkoj. I na to ogromno bogatstvo nikada nije plaćen bilo kakav porez, niti je zatražen bilo kakav finansijski izveštaj.
 
Kao što je već rečeno, sve religiozne organizacije oslobođene su od oporezivanja, federalnog, saveznog i lokalnog. Sve što nosi naziv – crkveno. Štaviše, one su oslobođene od toga da prave izveštaje, da prave svoje budžete, aktivu i pasivu, prihode i rashode isl. Sve ono što svi drugi moraju, njih jednostavno zaobilazi, a zbog jedne jedine reči – privilegovani – ili povlašćeni!
 
Uzevši u obzir sve pogodne faktore, Katolička crkva je postala najmoćnija korporacija u SAD i u kratkom vremenu od samo jedne ljudske generacije, ona se transformisala u najbogatiju divovsku teokratiju na svetu.
 
A šta Isus Hristos misli o tome?

(uskoro sledi nastavak... Pratite stranice ove rublike...)

18.12.2011.  16:49 Nastavak članka imate na sledećoj vezi:

https://www.enovosti.info/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=33292