Lisice meso jedu

Vladan Zdanski
30.11.2011.
 
Vrlo poštovani, gospođe i gospodo!

Kod nas važi narodna izreka „Povika na vuka a lisice meso jedu!“. Mnogo je pohvalno to što se borimo za opstanak srpske ćirilice, ali nam ona ništa neće vredeti kada naš srpski jezik postane član porodice kreolskih jezika usled najezde „anglupizama“, kako ih je nazvao akademik Ivan Klajn. Zato smatram da pored borbe za opstanak naše ćirilice moramo još i više da se borimo za očuvanje srpskog jezika od savremenog zagađivanja „anglupizmima“.

Razočarali su me naši „jezikoslovci“ (npr. i u SANU) koji su takoreći preko noći uspešno skratili od vajkada uhodane juni i juli za završno „i“, a nisu ustanju da preduzmu bilo šta za sprečavanje zagađivanja srpskog jezika. Najjednostavnije bi bilo kada bi Narodna skupštine uvela zakon o oporezivanju korišćenja nepotrebnih stranih reči, uključujući naravno i one koje su već posrbljene, kao što je svojevremeno bio uveden porez na šund. Protivnici ovoga predloga reći će da je teško odrediti koje su strane reči nepotrebne, ali je to neuporedivo lakše nego što je bilo odvajanje šunda od vrednih umotvorina. Zašto da naša država zanemaruje taj zasada nepresušni izvor prihoda od kazni, jer se naša „pokondirenost“ (po Steriji Popoviću) neće brzo iskoreniti, kada time još i doprinosi održavanju srpskog jezika? Nekakvim ukazivanjem na štetnost korišćenja „anglupizama“ ništa se neće postići, ali je na kažnjavanje „po džepu“ svako vrlo osetljiv. Kinezi su, sa kulturom koja je znatno starija od naše, zabranili amerikanizaciju svojih jezika, ali ne mislim da treba da se na njih ugledamo jer se kod nas nekažnjive zabrane ne poštuju.

Kada bi npr. NIN platio kaznu zato što je umesto „izvoda“ napisao „dajdžest“, a umesto „glavnosg smera“ – „ mainstrim“; „Politika“ što obrazovanje, prosvećivanje, obuku i vaspitanje zamenjuje sa „edukacijom“ a poklon ili prilog sa „donacijom“ itd., oni ne bi koristili te strane reči po sistemu „vidi šta mi sve znamo“. Najveća naplata za zloupotrebu stranih reči potekla bi od televizije, koja nam je uvela i „Ćao, vidimo se kući!“ umesto „Zdravo, doviđenja kod kuće!“. Još i ne mnogo davno neiskvareni srpski jezik govorio se na selu ali, od kada je televizija uvedena u skoro svaku kuću, neiskvareni srpski jezik sada govore još samo starci i starice u rasejanju, jer su mlađi i tamo usvojili sve naše jezičke ujdurme uključujući i noviji lažnomoravski naglásak.

Ako ovako nastavimo, onda će i budući prevod romana „Zločin i kazna“ Dostojevskog da ima naslov „Kriminal i sankcije“, pa ćemo po ugledu na Kilibardine Crnogorce imati srpski novogovor. Još se nismo otarasili ni komunističkih eufemizama kao što je npr. pre ili posle naše ili nove ere, iako se i ona računa od Hristovog rođenja, umesto pre i posle Hrista kao sav kulturni svet a i mi pre kompartijskog nipodaštavanja Hrista. U tom duhu je npr. u Prosvetinoj „Maloj enciklopediji“ iz 1959. godine posrbljeni međarski Jevrejin Bihályi Ottó napisao da je Isus Hristos bio legendarna ličnost. Mi sada na ovaj i slične druge kompartijske eufemizme još dodajemo nove – i to one u duhu engleskog jezika.

Sa našim novouvedenim strancizmima razvodnjavamo i naše stare pojmove. Uzmimo za primer da je i džeparoš prestupnik ali nije zločinac ili zlikovac koji su sada zajedno sa njim svrstani u kriminalce. Naš narod je zaboravio i da je adekvatan na srpskom izjednačen, jednak, podudaran i odgovarajući pa je izmislio najadekvatniji ili da je primarni isto što i prvi, osnovni, početni, prvobitni i izvorni pa zato kaže najprimarniji. Ovakvih primera imamo na pretek. Izgovor da mi za nove pojmove nemamo „najdekvatnije“ reči ne stoji jer ih ni Englezi nisu imali pa su ih izmislili. U vreme kada je Vuk Karadžić pečatao svoj prvi rečnik još nisu postojali pojmovi kao što su železnica, parobrod, vodojaža, prevodnica, skretnica itd. pa su ih naši stari stručnjaci za srpski jezik skovali, ali njihovi sadašnji naslednici nisu sledeli primer svojih prethodnika. Naši savremeni „jezikoslovci“ očigledno su prespavali nastajanje novih pojmova pa su izmišljanje naziva za njih prepustili samozvanim šarlatanima. Zato sada imamo apbutovanje, daunlodovanje, debagiranje itd., za koje tek pri doslovnom prevodu uviđamo kako su besmisleni, što Englezima očigledno ne smeta. Mi kod novih izraza „tražimo dlaku u jajetu“ i zaziremo od kovanica, iako starih u našem jeziku ima sijaset koje su odavno uhodane pa ni ne osećamo da su kovanice.

Ako ja kao pojedinac predložim Narodnoj skupštini da uvede oporezivanje nepotrebnog korišćenja stranih reči (da ponovim: kao što je bio porez na šund), onda će ta moja predstavka da stigne u korpu za otpatke, ali ako taj predlog sa ukazivanjem na ubiranje prihoda od kazni podnese jedno zvanično telo kao što je udruženje „Ćirilica“, najbolje uz pomoć nekolicine narodnih poslanika, onda Narodna skupština mora da ga ozbiljno razmotri. Zato predlažem da razmislite o ovom mom predlogu u korist sprečavanja daljeg varvarskog zagađivanja našeg jezika i njegovog svođenja na prvi kreolski jezik u Evropi – jer nezagađeni rezervni jezik nemamo.


Vladan Zdanski