Bumerang meci u NATO arsenalu

Po ko zna koji put gazim časnu pionirsku reč da više ne komentarišem kojekakve gluposti, koje naše vođstvo pravi, ali na žalost ima ih toliko da se ne mogu izbeći, i pored najbolje namere.

Poslednja u nizu, je zahtev da UNMIK objektivno (dakle nepristrasno i istinito) istraži da li su prilikom pucanja po golorukom narodu na Jarinju pre neki dan, KFOR (NATO) i EULEKS (EU) upotrebili prekomernu silu, izašli iz okvira mandata, i otvoreno delovali kao oružana sila Velike Albanije (dobro, ne kaže se baš doslovce tako, ali je de fakto tako). Treba obratiti pažnju na termin: da objektivno istraži. Dakle, mi ne verujemo da će NATO i EU to objektivno istražiti (svakako s pravom ne verujemo), to jest da su lažovi (pa i tu se možemo složiti sa našom vladom) pa tražimo arbitražu UN, sa čime se takođe možemo složiti.

U isto vreme, pa i malo duže, te iste vlasti pod okriljem NATO i EU u Briselu, obavljaju nešto što zovu pregovorima, a što je do sada rezultiralo vrlo mršavim rezultatima po nas, ali bogami masnim rezultatima po Veliku Albaniju. No, pregovori su u toku (barem do juče bili), pa dopuštam mogućnost pogrešnih zaključaka usled neobaveštenosti, a i ko zna, možda Borko zabije neku „trojku“ u poslednjoj sekundi, tako reći, uz zvuk sirena.

E sad, ako je to tako, naše vlasti upadaju u klasičan contradictio in adiecto, jer: sa jedne strane (na Jarinju) EUi NATO su lažovi, a sa druge strane (u Briselu) mi se uzdamo u njihovo poštenje i dobrotu, i to toliko mnogo da im prepuštamo da arbitriraju u državnim pitanjima. Ne znam za vas koji ovo čitate, ali meni se već muti u glavi od ove kombinacije, a znam i zašto. Zato što je naše uporno insistiranje na arbitraži EU i NATO, svojevrstan politički mazohizam, a to zdrav razum ne može da shvati i prihvati.

Sve ovo razvijam dok mi nad glavom preleće već dvanaesti helikopterNATO (a tek je podne), noseći pozamašni teret nečega što verovatno nisu čokolade. Najverovatnije „konjica“ pravi neki balkanski Fort Apači (Fort Apache), Bondstil 2, ili nešto slično. No, to je njihov posao. Ko zna, možda jednog dana, već ostareli Džordž Kluni dobije „Oskara“, za ulogu u filmu „Fort Jarindže (Fort Jarinje)“.

Našu delegaciju u Briselu, „konjica“ je „oduvala“ konstatacijom da za pregovore nismo spremni, i da se javimo kada za to budemo spremni. Nešto mi se javlja asocijacija na Madlen Olbrajt iz marta 1999, i ono čuveno: „Milošević zna moj broj telefona, pa nek se javi“!

Mi kažemo da su EU i NATO pucali po golorukom narodu (a pisac ovih redova može i da posvedoči da s pravom to kažemo), a EU i NATO (ovi kosovski, a ne oni pošteni - briselski) kažu da su pucali (dakle, priznaju da jesu), ali u samoodbrani, i to isključivo gumenim mecima?! Kvalitet gume nisu pominjali jer je to vojna tajna. Šestoro ranjenih Srba je doveženo u kosovsko-mitrovačku bolnicu, pa i jedno izrešetano sanitetsko vozilo, što svedoči o jakoj gumi u mecima. Sve do ovde verujem EU i NATO, ali odavde...

Svi ranjeni Srbi su pogođeni u leđa, potiljak, vilicu... Kakav su oni to napad na EU i NATO učinili, da bi se ovi uplašili toliko da im u samoodbrani, pucaju u leđa?! Pa može li iko to u glavi da rekonstruiše??? Kao, mi idemo „guzičke“ na NATO i EU, a oni se toliko prepadnu da nam u samoodbrani pucaju u leđa. Pa sramota! Da sam nešto faktor u NATO i EUlagao bih na višem nivou. Na primer, pojavio bih se u uniformi sa odlikovanjima (pravim i lažnim), pred mnoštvom novinara u GRAND hotelu, pod ruku sa Tačijem i izjavio da smo u Srbe pucali u samoodbrani, mecima napravljenim u našim laboratorijama u saradnji sa albanskim stručnjacima, po uzoru na drevne aboridžinske bumerange, pa dok su Srbi onako osokoljeni mislili da mi pucamo bez veze i promašujemo, ti meci su ih s leđa obarali kao snoplje. Onda bih Hašima uhvatio pod ruku i uz glasno: ha, ha, ha, pozirao novinarima. Na pitanje o izrešetanom sanitetskom vozilu bih se još glasnije nasmejao uz komentar: „Nemam komentara“!

Ne treba biti neobjektivan, nemački vojnici jesu pucali, ali samo u vazduh, koliko se moglo videti, a i koliko su prisutni posvedočili. Amerikanci, u čijim redovima je po svedočenju ljudi koji su bili bliže „žici“, bilo i Šiptara, pucali su „u meso“. Iz „mesa“ su kasnije, u kosovsko-mitrovačkoj bolnici, vađeni bojevi meci, i to su „i koza i rog“. Narod je bežao, spašavao živu glavu ispredNATO rafala, i to je istina koju UNMIK treba da saopšti nakon uviđaja, ali...

Jučerašnji pokušaj policajaca srpske nacionalnosti u sastavu KPS-a, koji je legalni organ UN (za razliku od KP – Kosovska Policija, koji je organ Velike Albanije), da prikupe čaure, i drugi dokazni materijal, završen je tako što ih je „konjica“ oterala. Današnji „građevinski radovi“, kojima je „konjica“, uklonila dokaze i uklonila barikade izvan zone odgovornosti, dakle u zoni koju bi trebalo da kontrološe policija republike Srbije bi, da je sreće, dobili gromoglasan publicitet u našim medijima. Ali nisu. Naša policija valjda ovih dana ima važnija posla, nego da čuva narod i državu. Inače bi sigurno reagovala. Toliko o objektivnoj istrazi.

Sigurno se neko može zapitati, i to s pravom: Pa šta mi tu možemo, kad su jači! Tačno, jači su, ali u čemu? Ako su jači u brutalnosti, nisu jači u istini.

Nismo dovoljno jaki oružano? Nismo. Sami kažemo da su nam vojsku rasturili? Kažemo. Jel` ceo svet na njihovoj strani? Jeste, a i nije! Zavisi kakvi su vam vidici. Ali pita li se iko, da li išta možemo uraditi? Ako nemamo bombe; ako nemamo genetski inženjering; ako nemamo banke, imamo li išta? Imamo istinu.

U konkretnom slučaju, gde su naši mediji? Gde su kamere? Gde su analitičari? Da li je moguće da se neće na sav glas boriti protiv bumerang metaka? Zašto ne olakšaju istragu koju UN treba da sprovede? Zašto svojim izveštavanjem ne primoraju „konjicu“ da počne da se povlači, ili da bar sa većom rezervom pristupa akcijama? Na severnom Kosovu ima barem pola tuceta televizijskih stanica. Gde su? Neka je BBC moćan, ali u novinarstvu su u velikoj prednosti izveštači sa lica mesta. To je „sedma sila“. Korisnici javnih frekvencija, iz nekog razloga to neće da rade, ali lokalne bi morale.

Ako sve do jedne, u ovo vrlo opasno vreme, u ove dramatične dane, emituju razne Šabane, Džej Kej i slične sadržaje koji ne dolikuju današnjem trenutku, a na drugoj strani, televizija Kosova iz Prištine, izuzetno ozbiljno prati svaki korak svega što se miče od Vučitrna do Jarinja, stavimo prst na čelo. Preostalo vreme se više ne može meriti minutima, ističu već i sekunde. Zašto se jednostavno od UN ne zatraži (barem i u sarkastičnom tonu) tumačenje, gde se to još u svetu u samoodbrani pucalo napadaču u leđa?

Kakav manevarski prostor bi lokalna sredstva informisanja ostavila globalnim lažovima, kada bi sa lica mesta izveštavala 24 sata samo o aktuelnim zbivanjima, što je inače njihova privilegija i prednost? Izuzetno mali. Neka se Karleuša kerebeči na TV Žagubici, ali tamo gde je rat svi resursi moraju biti mobilisani. Tu nema mnogo vremena, prostora i milosti. Niko ne kaže da novinari treba da stavljaju glavu u torbu, ali prisustvo njihovih kamera na mestima sukoba, u intervjuima sa očevicima, bi moglo spasiti čak i živote. Ne bi smeli NATO oficiri da komanduju napade tek tako, kada bi na bojnom polju bilo izveštača. „Drugačije koza brsti, kad zna da je vuk gleda“! Valjda smo za ovih 20 godina naučili da je informativni mrak, njihov teren.

Gde je univerzitet? Koliko je poruka studentskim i univerzitetskim mrežama širom sveta o istini na Kosovu poslato od 25. jula do danas? Verujem, malo.

Zašto se ne zatraži mišljenje od Ban Ki Muna, lično, makar i samo u glasilima, da javno odgovori da li u planu od šest tačaka piše da NATO sme da puca u narod.

Da se razumemo, niko ne sme da se zavarava da će oni koji nam otimaju Kosovo, priznati krivicu, ili dati neko objektivno tumačenje, ali naše je da pitamo, da tražimo da pokrećemo, da se borimo. To nam ne brane ni masoni, ni pederi, ni Vatikan ni Kominterna. To je samo naš izbor. Da li će to uroditi plodom? Verovatno neće, ali naše je da pokušamo. Ako ne pokušamo, onda sigurno neće.

A na severu Kosova je rat. Ostatak Kosova i Metohija su okupirani, ali na severu je rat! Mi u njega ući nećemo, što ne znači da ga nema. Ako beogradska sredstva informisanja to kriju od naroda, lokalna to ne smeju. Iz Prištine prete; u Briselu se prave ludi; NATO bi rado da već u Bubanj Potoku organizuje združenu vežbu „Donji Prekaz 2011“, i da u Domu vojske izvrši dodelu odlikovanja „Adem Jašari sa srebrnim krilcima“. Stanje je mnogo teško. Još teža je spoznaja da poprilični manjak razumevanja za ovako teško stanje leži u nedostatku informacija i prave slike stanja, i na terenu i u politici...

U ovom trenutku, stanje na severu je napeto, puno iščekivanja, tako da od trenutka dok ovo pišem, do trenutka kad budem čitao, što šta može da se izmeni. Baš onako kako se stvari menjaju u ratnom stanju.